Za jedno rešenje, potrebno dve molbe

0
928

Stacks of documents

Na žalost nastavljamo seriju članaka rada naših državnih ustanova. Sad smo dotakli jedan deo Zavoda za Katastar. To je ustanova gde se upisuje svo vlasništvo građevinske prirode kao i zemljište. Nekad se to zvalo Zemljišne knjige.

Jedan mali i običan slučaj, o komplikovanom ne bih smeo ni da pišem ni da mislim. Ne bih mogao ni da ga sastavim. I ne bih želeo da sad, na primer, govorim o tome da je meni lično trebalo skoro četiri godine da prevedem imovinu posle smrti svog oca. Iako sam JEDAN JEDINI naslednik, iako nije bilo nikakvih začkoljica i problema. Iako je postojao ugovor o poklonu koji je overen u sudu, po zakonima. Iako je postojao i testament koji je napravljen po zakonima.

Vraćamo se na prostu stvar.

Da bi razumeli ceo događaj, ukratko ću vam opisati šta je dovelo do toga. Komunistička partija Jugoslavije na čelu sa drugom Titom (bog da mu dušu prosti) je posle Drugog svetskog rata odlučila da nacionalizuje većinu zemljišta koje je tada bilo u privatnom vlasništvu. Tako su jednim dekretom oduzimali zemlju koja im se sviđala, i tu su se nastanjivali. U isto vreme ono što im se nije sviđalo isto su oduzimali, ali ostavili pravnom vlasniku na korišćenje. Tako je skoro cela Srbija bila nacionalizovana.

Naravno da za taj postupak nisu ništa plaćali. Kad je sad srušen komunizam, i kad je kao Srbija krenula u slobodno tržište, postavilo se pitanje šta će da rade sa tolikom zemljom, koja pravno nije njihova. Pa su izmislili.

KONVERZIJA

Konverzija sad znači da se podnese zahtev sa određenim podacima o zemljištu, da se plati taksa da bi se od prava korišćenja vratilo na prava svojine. Znači da se napravi obrnut potez od onoga što su komunisti učinili. I vrati zemlja pravim vlasnicima.

Da Vas podsetimo:  Ima li u Srbiji zelenih poslova?

Moj ujak Moma, koji živi u Nemačkoj u poslednjih četrdesetak godina, ima jedan plac na kojem je trebalo da izvrši konverziju. Preda on sve papire 11. jula 2013. godine i plati taksu. Oni mu uvedu sve u knjige i obaveste da će dobiti pismo sa rešenjem. I on ode za Nemačku, misleći završio je veliku stvar.

Kako nije dobijao pismo, sledeće godine, tačnije 15. avgusta 2014. ode da proveri da li mu je to završeno, kako je obećano, duboko ubeđen da je sve gotovo jer po zakonu navodno sva dokumentacija predata državnim službama mora da se završi u roku od 28 dana.

„Nismo završili. Primili smo, ali niko se nije interesovao pa nismo uradili. Vi ste trebali da se interesujete za vaš predmet.“

Kako da se interesuje kad je, kako mu je rečeno, čekao pismo. I šta sad. Kažu oni njemu napiši ti sad molbu da mi to rešimo i mi ćemo to da završimo. Napiše on molbu, ostavi meni papire da se interesujem za njega i opet ode za Nemačku.

Prošlo dva-tri meseca. Ja zvao, zvao, zvao. Pa zauzeto, pa niko ne podiže slušalicu. I tako posle nekoliko nedelja pokušavanja, konačno dobijem službu Katastra.

„Dajte mi predmet.“

Izdeklemujem ja sve brojeve, kažem datume kad je podneto, kad je molba upućena. Očigledno da „predmet“ još nije završen.

„Znate šta, kaže ona, morate da napišete još jednu molbu“.

Pa dobro, već postoji jedna molba, napisao sam je 15. avgusta 2013. Sve je to tačno i stoji u kompjuteru, nastavlja službenica Katastra, ali gospodine vi ste trebali da znate da mi ne reagujemo kad se napiše prva molba. Mi uzimamo predmet u raspravu tek kad stigne druga molba.

Da Vas podsetimo:  Zašto treba izaći na referendum i zaokružiti NE?

Pošto sam ja, da bi lakše došao do podataka vodio razgovor kao da sam svoj ujak. Objasnim se sa njom da putujem i tako mi ona reče da to nema problema i da tu drugu molbu može da podnese bilo ko drugi u njegovo ime. Samo da se pojavim na šalteru.

E kad mi reče da se pojavim na šalteru, smrklo mi se sve.

Pre nego što odem na taj šalter, skoro unapred znam šta će se dogoditi, samo dva scenarija. Ili će mi reći da ne mogu da podnesem molbu jer nisam moj ujak. Ili će mi reći da ne treba da podnosim molbu zato što je molba već podneta.

Možda se i varam, jer to su državne ustanove Zemlje čuda pa se ne može ni zamisliti kako i kada će reagovati.

Kad smo kod državnih službi, moj rođak Dragoljub, radi u jednoj takvoj službi koja vodi računa o putevima. Vozio je kamion i uvek se hvalio kako dobro zarađuje. Usled kratke bolesti, prebace ga da radi u kancelariju. Tako se onda žalio da su mu primanja mala. Kažem mu zašto se ne vrati da vozi kamion, a on mi objašnjava da mu se ne isplati jer se radi mnogo više a plata je ista. Kako ista pitam ga ja, kad si ranije govorio kako dobro zarađuješ.

„E sad je drugo, ne može više da se krade.“

Odgovori mi moj rođak i nastavi da objašnjava sa setom u očima, kako je ranije bilo mnogo bolje mogao je da krade na benzinu, da ponekad kamionom preveze nešto privatno i naplati… Ali da je ova sadašnja vlada sve to zaustavila i sad više nema ništa. Ama baš ništa. Onda je nastavio da psuje vladu.

Da Vas podsetimo:  Vučić na strani Kurtija i Šolca - Kritika Putina kao uvod u uvođenje sankcija Rusiji

Dragoljub je otresit čovek pedesetih godina, za kojeg ja i cela familija znamo da je izuzetno pošten, vredan i dobar čovek. njemu bi se moglo poveriti svašta ne bi niko ni sumnjao da će kojim slučajem bilo šta ukrasti.

Kako sad to, on tako otvoreno bez ikakve griže savesti priča o serijskim krađama u kojima je učestvovao.

Tad sam shvatio da za njega, i ogroman broj ljudi, krasti u preduzeću, pogotovo ako je to državno preduzeće, se ne doživljava kao krađa. To za njih nije lopovluk i ništa sramno. ^ak šta više, što si veći lopov u firmi, to si jači čovek. Ti isti bi osudili svakoga da na drugom mestu ukradu šibicu, ali u preduzeću mogu.

Komunizam je opet umešao svoje prste.

Vasa Čarapić

Srpski glas

Da kontaktirate autora
pošaljite email na:

carapicv@hotmail.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime