Za Julijanu iz Bečeja granice ne postoje: Uprkos poteškoćama, ne skida osmeh s lica i ne prestaje da niže uspehe

0
44

Udruženje novinara Srbije (UNS) prenosi tekst mlade novinarke i polaznice Novinarske škole UNS-a u kome je pisala o svojoj koleginici, takođe mladoj novinarki i polaznici Novinarske škole Julijani Palinkaš.

Njena ljubav prema životu oseća se u svakom tekstu koji napiše, a osnovni cilj je da ispriča priču o teškoćama s kojima se susreću osobe sa nekom vrstom invaliditeta.

Julijana Palinkaš je mlada novinarka iz Bečeja koja inspiriše svoje sugrađane tekstovima u „Bečejskim danima“, na portalu Moj Bečej.rs, ali i na svom blogu koji piše godinama.

Ipak, ona se razlikuje od mnogih jer je uspela da, uprkos cerebralnoj paralizi, hrabro ide napred i da se kroz profesiju koju je odabrala bori protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom i motiviše druge da se bore. Njena ljubav prema životu oseća se u svakom tekstu, osmehu i energiji koju poseduje, a osnovni cilj je da ispriča priču o teškoćama kroz koje ne prolazi samo ona, već i veliki broj ljudi.

Razumevanje i međusobna podrška su imperativ za prevazilaženje prepreka.

Pisana reč kao najmoćnije sredstvo

Novinarski poziv je odabrao nju, jer do kraja srednje škole nije razmišljala o ovom poslu.

– Moja prva želja je bila da se bavim psihologijom, ali sam u trećoj godini gimnazije od toga odustala, jer sam po prirodi jako emotivna i prosto sam shvatila da je to nešto što bi me više povredilo nego što bih uživala u toj profesiji.

Pre dve godine počela je da volontira u Kancelariji za mlade, i tada je sve krenulo svojim tokom.

Učestvovala je u mnogim aktivnostima, a onda se prijavila i na literarni konkurs. Njen rad na temu „Heroji našeg doba“ dobio je prvu nagradu, i upravo je on podstakao da krene putem pisane reči.

Da Vas podsetimo:  Zvezda bojkotuje izbore Fudbalskog saveza Srbije

– Taj tekst mi je otvorio vrata ka novinarstvu, jer da nije bilo toga urednica „Bečejskih dana“ možda ne bi otkrila moju želju i ljubav prema pisanju.

Na portalu Moj Bečej.rs završila je praksu o osnovama novinarstva, a trenutno pohađa i školu u Udruženju novinara Srbije, gde je jedan od najuspešnijih polaznika. Iako ima samo 19 godina, iza sebe ima brojne tekstove, a najviše je ponosna na reportažu o osobama sa invaliditetom u Bečeju.

Novinarski posao obavlja od kuće, a najveću podršku u poslu pružaju joj kolege koje su videle njen potencijal i od kojih konstantno uči, ali i porodica bez koje ništa ne bi bilo moguće.

– Da nije bilo moje porodice, majke koja je od samog starta uz mene, očuha koji me je vodio na sva mesta gde smo mogli ići na ekskuzije, naravno i ostatka moje porodice koju mnogo volim, a i ona mene, i mojih iskrenih prijatelja – ne bi bilo nekog da me podseti koliko zaista sve to vredi kad naučiš da u svojoj priči ti budeš heroj.

Poznati Bečejci kao inspiracija

Ova talentovana devojka u gradu je poznata po rubrici „Trudom ka uspehu“ u „Bečejskim danima“. U njoj piše o poznatim i uspešnim sugrađanima koji su svakodnevna inspiracija mnogima.

– Mnogo mi je drago što mogu da okupim na jednom mestu sve Bečejce koji su u nečemu uspešni i mogu da inspirišu kako mlade, tako i starije sugrađane da ne odustanu od svojih snova i životnih ciljeva.

Ističe da je na pisanje podstiču pozitivni i hrabri ljudi poput nje, bili oni poznati široj javnosti ili ne.

Ono što je zajedničko svim uspešnim Bečejcima jeste isti osećaj prema životu i svest o tome da ga treba živeti punim plućima.

Da Vas podsetimo:  NUNS: SNS i prorežimski tabloidi da prestanu sa napadima na Vukašina Obradovića

Kolica – „alatka za kretanje i slobodu“

Sa petnaest godina počela je da piše blog, a kaže kako je početna ideja bila da se prikaže život jedne tinejdžerke kojoj su „kolica alatka za kretanje i slobodu“.

– Teme su različite, namenjene ne samo za osobe sa invaliditetom, već celom svetu. Tako najbolja priča stiže do svakog srca. A priča je upravo ta da se moje želje i potrebe ne razlikuju od želja i potreba nekog čoveka koji nema neki oblik invaliditeta.

Njen stav je da je glavni problem svest o položaju ljudi sa poteškoćama u društvu i o tome je uvek voljna da razgovara.

– Svaki oblik invaliditeta, iako je dijagnoza ista (na primer cerebralna paraliza), različit je. Zbog toga se ne mogu slepo primenjivati ista pravila kako u obrazovanju, tako u svakodnevnom životu. To se može promeniti samo međusobnim razumevanjem, nikako drugačije.: Julijana Palinkaš

Julijana smatra da su za prevazilaženje problema neophodni komunikacija i razumevanje.

– Ne mogu da očekujem da me neko razume ako sama nisam spremna da čujem zašto neko ima takvu sliku o meni ili bilo kojoj drugoj osobi sa invaliditetom. Dakle, sve dok obe strane ne iznesu svoja mišljenja i argumente i dok ne odgovorimo šta je od toga istina a šta loše uverenje društva ili slika iz filma, nigde se nećemo mrdnuti – ističe Juca.

Julijana se radom i zalaganjem trudi da svoju ideju i viziju sprovede u delo i približi je što većem broju ljudi.

Diskriminacija, operacije, vežbe, školovanje, stepenice…, česte teme i motivi u njenim tekstovima, samo pokazuju koliko je ova devojka otvorena da razgovara i ukazuje na poteškoće sa kojima se susreće.

Ne postoji planeta B

Da Vas podsetimo:  Da li su kazne za napade na novinare previše blage?

Kako je bila odličan đak i u osnovnoj i u srednjoj školi, logičan sled bio je upis na fakultet. Mesecima se spremala za prijemni za upis na Filozofski fakultet u Novom Sadu, ali su okolnosti takve da je shvatila da će za nju i njenu porodicu biti nemoguće da to isprate. Priznaje, usledilo je veliko razočaranje.

– Želja mi je bila da upišem fakultet, ali u tome nisam uspela. Prosto je nemoguće da četvoročlana porodica putuje svako jutro i ostaje ceo dan u Novom Sadu. Kada ljudima hoćeš da objasniš to, a da ne ostaviš utisak da je nešto jako teško ili da si odustao, to je nemoguće. U stvari, nije ni jedno ni drugo. Svesna sam da bi moji roditelji sve dali da ja budem srećna, kao i moja mlađa sestra.

Na fakultetu koji je izabrala uslovi za studiranje osoba sa invaliditetom jako su teški. Pošto ne postoji mogućnost da se nastava prati od kuće, a fizička udaljenost od Novog Sada je nepremostiva u svakodnevnim odlascima, morala je da odustane.

Ipak, ističe Julijana, krenula je dalje.

– Drugarica je pronašla UNS-ovu školu, i eto – nastavila sam da radim na sebi, i ono što želim.

Vreme praznika mnogima znači i nedostatak motivacije i umor koji nas sustigne. Juca ističe da često govori sebi i drugima da na ovom svetu svako može da pronađe motivaciju:

– Ne postoji planeta B, zato verujem da svako može da nađe neku motivaciju i svoje mesto. Samo je pitanje vremena kada će se to desiti.

Autor: Milica Mališ

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime