Za „Kosovo“, preko Beograda

I ranije se dešavalo da neki važni i „prelomni“ (sa ili bez navodnika) izbori potisnu zbilja važne, pa i sudbinske državne teme. Uostalom, tako je bilo i pre deset godina kada je, u predvečerje proglašenja kosovske nezavisnosti, Srbija doslovno bila politički pocepana isforsiranim predsedničkim izborima između Tadića i Nikolića. (Te izbore je, tesno i prilično nezasluženo, dobio Tadić, da bi četiri godine kasnije – još nezasluženije – trijumfovao u međuvremenu „unapređeni“ i de-radikalizovani Nikolić, ali to trenutno nije bitno za našu priču.)
Poslednjih godina nema tako sudbinskih izbora. A uglavnom nema ni neizvesnosti ishoda koja je – pored ostalog – i pokazatelj da su izbori demokratski, a učesnici na njima koliko-toliko ravnopravni. Vučić i SNS pobeđuju rutinski i sa rezultatom koji se kreće oko apsolutne većine. Što ne znači i da nema političke drame i često nepotrebne tenzije.

U svačijem je interesu – ili bi barem trebalo biti – da rezultati izbora, kako ovih beogradskih, tako i nekih budućih, parlamentarnih, kakvi god bili, budu opštepriznati i prihvaćeni. A to znači da, ma koliko se ne slagali, vlast i opozicija treba da nastoje da postignu saglasnost oko nekih elementarnih stvari i procedura. Zato, recimo, od opozicije očekujem da svoje primedbe na izborni proces jasno i konkretno navedu. Kao što bi vlast, odnosno, nadležno ministarstvo, čak i bez takvog zvaničnog opozicionog zahteva, trebalo da javno izađe sa podatkom koliko je glasača upisano u birački spisak u Beogradu tokom poslednjih šest meseci.

Isto tako, bilo je i ranije zloupotreba, „funkcionerskih kampanja“, poredizbornog asvaltiranja itd. Ali nikada se aktuelna vlast nije ovako brutalno uplitala u izborni proces na lokalu, zaključno sa time da aktuelni šef države drži seriju mitinga po beogradskim predgrađima i naseljima. A o prljavoj kampanji pljuvanja opozicije po gotovo svim medijima, da i ne govorimo.

Za razliku od nacionalnog plana, opozicija je u Beogradu imala dva ozbiljna aduta i komparativne prednosti. Pre svega, generalno gledano, opozicija u Beogradu ima najmanje desetak odsto podrške više nego u ostatku Srbije. I drugo, na ovim izborima opozicija je mogla da računa na dva jaka „lokalna“ igrača – Dragana Đilasa i Aleksandra Šapića, koji su, svojom sopstvenom težinom u prestonici, mogli dodatno da uvećaju njihov njihov, odnosno smanje Vučićev rezultat. No, pitanje je da li će ta šansa biti iskorištena, s obzirom da je deo opozicije (pre svega, DS i DJB) u njima – a pre svega, u Đilasu – prepoznao mogućeg konkurenta u večno aktuelnoj i, zapravo, jalovoj trci za „lidera opozicije“. A prepoznao je to i Vučić i zato je na njega (kao juče na Jeremića, Jankovića, prekjuče na Sandu Rašković…) usmerio sve rafale iz svojih taboidnih oruđa.

Teniskim rečnikom rečeno, na predstojećim beogradskim izborima srpska opozicija servira za opstanak u političkom meču. A nisam baš siguran da na taj duel izlaze u najboljoj formi i najjačoj formaciji. Vučić je to, razume se, spremno dočekao i još dodatno ubacio nekoliko jabuka razdora, kao i najmanje desetak „svojih“ tj. fantomskih listi, zaduženih da prave gužvu na listiću i u medijskim blokovima, odnosno da zatrpavaju pravu opoziciju.

Sve to, naravno, nisu dobre vesti za opoziciju, a, rekao bih, ni za demokratiju i stabilnost institucija, među kojima je instutut slobodnih izbora jedan od nosećih stubova, na kojem onda počiva i mnogo šta drugo.

Nažalost, bez obzira što nas režimski propagandisti non-stop pokušavaju uveriti u suprotno, gradeći pomalo grotesknu sliku o njegovim međunarodnim uspesima, Aleksandar Vučić na spoljnopolitičkom polju ne pokazuje ni izdaleka takvu superiornost i veštinu koju demonstrira na unutrašnjem planu. Nezavisno da li razlog za to leži u nedoraslosti domaćih protivnika, ili u skoro apsolutnoj kontroli političkih, medijskih i materijalnih resursa, kao i spremnosti da te resurse brutalno koristi (a ima verovatno i jednog i drugog i trećeg), činjenica je da Vučić na unutrašnjem planu uspostavio dominaciju kakva ovde nije zabeležena još od Brozovih vremena.

Eliminacija iz političkog života Tomislava Nikolića, neprekidno cepanje opozicije, medijska satanizacija Saše Jankovića i Vuka Jeremića (a možda bi se tu moglo dodati i pacifikacija Vojislava Šešelja, odnosno „pripitomljavanje“ Milorada Dodika (koji je po „savetima“ iz Beograda odustao od refenduma o sudu i tužilaštvu Be-Ha) samo su neki primeri te nesumnjive makijavelističke veštine u obračunu sa političkim protivnicima.

S druge strane, i nasuprot tome, stoji otvoreno kapitulanstvo u pregovorima sa Prištinom, sramno držanje pred nemačkim i američkim zvaničnicima, podrška korumpiranom režimu Nikole Gruevskog, te odnosi sa Hrvatskom koji osciluju između histeričnog tabloidnog udaranja u ratne bubnjeve do, maltene, obnavljanja bajki o „bratstvu-jedinstvu“ i srpsko-hrvatskoj osovini.

Kao možda najbolji primer tog spoljnopolitičkog lutanja, konfuzije i nemoći može da posluži detalj sa poslednje konferencije za štampu srpskog predsednika sa američkim kongresmenom Ronom DŽonsonom, prilikom koje je od gosta „tražio da pomogne u stabilizaciji regiona, time što će zamoliti kosovske Albance da budu spremni za istinska rešenja, koja znače kompromis“. Praktično, „molio ga je da ih zamoli“.

A da je bilo samo malo više doslednosti i čvrstine, i manje snishodljivosti i lova na pohvale u svetskim (zapadnim) metropolama, možda ne bi morao albansku stranu da „moli za kompromis“, nego je mogao ponešto i da traži i zahteva. I možda, u tom slučaju, ne bismo doživeli ove najnovije šamare od nemačkog ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela, na njegovom proputovanju kroz Beograd ka Prištini, na proslavu desetogodišnjice proglašenja nezavisnosti „Kosova“. I, uopšte, Beograd je u poslednje vreme postao usputna stanica na putu zapadnih zvaničnika ka Prištini. S tim da dotični u Prištini otvoreno podržavaju kosovsku nezavisnost i, uz poneku sitnu zamerku, hvale napredak „mlade kosovske demokratije“, dok u Beogradu, manje-više, čine to isto, samo za nijansu uvijenijim rečima.

A i Sergej Lavrov je upravo sleteo u Beograd sa prilično dvosmislenim pohvalama i nedvosmislenim očekivanjima. Uključujući i podsećanje na neka stara obećanja.

Drugim rečima, nema nikakve sumnje da ova maligna kombinacija spoljnje poniznosti, unutrašnje bahatosti i sveopšte nekompetentnosti neće i ne može dobro završiti. Samo je veliko pitanje dokle će trajati – i koliko teške i nepopravljive štete će još u međuvremenu napraviti.

Đorđe Vukadinović

NSPM