Za naciju Srba, a ne „Beograđana“, „Bosanaca“…

Kako s leve strane Drine, tako i sa desne, ima nas svakakvih, dobrih i rđavih. Širenje negativnih stereotipa o „Bosancima” i „Srbijancima” podriva uzajamnu solidarnost koja nam je neophodna kako bismo kao nacija mogli da preživimo ova turbulentna vremena

Osim drugosrbijanaca koji mrze Srpsku (o kojima sam pisao ovde) i publike u Srbiji koja ljubi efbih-estradu, ma kakve gadosti da su njeni pripadnici pričali o nama devedesetih (o tome sam pisao ovde), fenomen vredan pažnje svakako su i srpski regional-šovinisti – poput Srba s desne strane Drine koji mrze svoje sunarodnike samo zato što su poreklom s leve strane Drine (o „Vojvođanima” koji mrze „Srbijance”, pisao sam ranije ovde).

Tako je redovni kolumnista dnevnika Danas nedavno objavio komentar „Dodikov Beograd” (ovde).

„U procesu rasturanja i srbijanskog i bosanskog srpskog društva”, piše ovaj autor, „u Beograd se, najednom, nafukljalo nekoliko generacija pisaca, pesnika, mislilaca, političara, umetnika, i ratnih zločinaca, čija je jedina svrha da se razaranje nastavlja. Tih polutalenata, i polusveta, puni su ih RTS, Politika i rezervni budžeti”. Takođe, „premijerka (Željka) Cvijanović brine o našoj kulturnoj posebnosti – da ne zaboravimo kako da kravu vučemo za rep”, a „Dodik je prethodnica ruske okupacije”, pa će „Dodikovu Srbiju” krasiti „politička ubistva, progoni novinara i svih slobodnih ljudi, opšta korupcija i vladavina organizovanog kriminala” (isto).

Ovaj autor je inače poznat po bizarnim tvrdnjama da je „i Beograd nacija – ta lična privrženost je snažna” (ovde), da je „Drugi svetski rat krenuo iz Berlina i Moskve” a da je „Sovjetski Savez za inicijaciju svetskog rata prošao nekažnjeno” (ovde), da „prepuštanje Republike Srpske ruskom uticaju daje legitimitet prodoru bliskoistočnog islamističkog fašizma i podstiče hrvatski separatizam” u BiH (ovde), te da u Beogradu treba „sravniti zgradu Železničke stanice (1882−85) koja je urbanistička i estetska nakaza” (ovde).

Netrpeljivost prema sunarodnicima koji su se „nafukljali u Beograd” (Rečnik SANU, tom 14: „nafukljati – pojaviti se u velikom broju, namnožiti se“) samo je druga strana radikalizma koji je ovaj nacional-beograđanin pokazivao početkom devedesetih.

On je tada o ratu u BiH pisao: „…muslimanski proletarijat ostrvio se osetivši brutalnu moć i svevlast, izbezumljena mahalska sirotinja digla se u jednu od onih pobuna kakve je u Osmanskom carstvu izazivala pomama dronjave i ostrvljene raje po musavim kasabama, kada su letele kaurske glave i obeščašćivane hrišćanske bogomolje”; „Srpski oslobodilački pokret, bez obzira na svoj nasilan karakter, …počeo je vraćati onaj iskonski hrišćanski, zapravo evropejski izgled i duh predelima odavno zapuštenim i nasilno islamizovanim” (misli se, valjda, na rušenje džamija?); „Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana” (videti tačne izvore ovde).

A o EU i imigrantima naš autor je pisao: „Evropa je otvorila vrata poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Pošto su francusku i svetsku metropolu zanavek, možda, zagadili invazijom najgrđe prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje… U takvom kontekstu, postavlja se pitanje šta konkretno nudi Evropa, osim puke birokratske demagogije i mehanizama kapitulacije pred udruženim silama prekookeanske agresije novog poretka, nadnacionalnog kapitala, masonskog zla, mojsijevske okrutnosti, cionističkog utilitarizma i neonacističke ideologije zaborava istorije i ukidanja kolektivnih, nacionalnih suvereniteta i individualnih posebnosti” (izvor: ovde).

I tako, nekada je ovaj autor bljuvao žuč na islamske imigrante i bosanske muslimane, a sada je prešao na svoje sunarodnike – odličan pokazatelj kako konvertitski radikalizam uvek završi u nekom obliku ekstremizma. „Beogradski šovinizam” je, kao što sam opširnije analizirao ovde, sastavni deo drugosrbijanske ideološke matrice, a ona je u svojoj totalnosti – kao što pokazuje i citirani autor – tipično ekstremističko mišljenje.

Drugi komentator, karakterističan po odvratnosti koju ispoljava prema „Bosancima”, dolazi nam iz patriotskog tabora. On piše često za portale Srbijanski glas (ovde) i Srpski kulturni klub (ovde). Po njemu, prvi „neprikosnoveni kriterijum za uspeh u Srbiji” je „da si sa brda. Majka Dinara. Općenito iz Austrougarske” (ovde). Žali se na „djecu ličkih, kordunaških, bosanskih, dezertera koji preplaviše v Srbiju”, bogoradi kako su ti „borci” dobili u Srbiji posao po „Naftagasima i općinama” (ovde), i da zbog „bosančerosa” i ostalih dođoša ne može da se u Srbiji obnovi kraljevina: „Imali smo Kralja, i možemo opet imati Kralja, kakav je da je, naš je. Ko Srbiju sprečava da napravi taj korak povratka sebi, nego oni što se javljaju i glasaju kao Srbi, a ujedaju kao besna austrougarska paščad” (ovde).

I glavne pseudopatriote u Srbiji, po ovom autoru, takođe pripadaju „bosančeroskom nesvetu… – Vučić i Šešelj su Bosanci” (ovde). „Šešelj patološki mrzi Srbijance”, tvrdi ovaj autor. „Ja sam ga jasno čuo sa razdaljine od 15 metara, kako urla: `J…ću vam majku srbijansku! J…ću vam majku cigansku!`” (ovde). A kada je srpsko sudstvo na Kosovu „integrisano” u kosovarsko (2017), usledio je komentar: „Juče je čipuljička k…..a Vučić predao sudstvo svom koalicionom partneru, Haradinaju. Zdravo svanuli bosančerosi, j…o vas Franjo Josif. Koju ste psinu danas za Srbiju, koja vas tako nakazne ljebom rani, smislili?” (ovde).

„Treba praviti razliku između Bosanca, što je odrednica zavičaja, i bosančerosa, što je karakterno-mentalno-vaspitni sustav u čoveka”, tvrdi ovaj autor. „To je onaj soj ljudi koji Srbiju doživljavaju kao okupiranu ili neprijateljsku teritoriju. Na žalost, mnogo je takvih (…) i nemam namere da mišljenje menjam, dok sami Bosanci se ne distanciraju od njih” (isto).

„Često se sa te strane može čuti da je Republika Srpska danas stožer srpstva”, nastavlja svoja razmišljanja ovaj autor. „To je hvalisanje ljudi koji slabo šta razumeju, a državotvornog potencijala nemaju. (…) Ne može Republika Srpska da bude išta drugo do BiH nahija, ako su najveći bosanski gradovi Novi Sad i Beograd” (ovde). Izrugujući se „jadnim bosanskim bauštelcima” (baustellen je na nemačkom građevina, a „Bosanci”, po stereotipu ovog autora, mahom rade na građevini), on poručuje: „jeb’lo vas veslo!” (ovde).

Ovaj autor, inače, smatra da je mržnja dobra ljudska osobina koja može da izleči društvo kakvo je naše: „Samo uistinu čvrsto glup čovek može da ne mrzi, ili da ne mrzi duboko i postojano. Jer, čista mržnja je samo čoveku dato osećanje (…) Samo korenita terapija mržnjom, amputacija, izopštenje, može zajednicu da isceli od urnisanja koji učini i čini odrešena fukara” (ovde).

Jedan kritičar ovog autora napisao je da je „tragedija njegova mržnja – jer doseljenici u Srbiju ponekad dobiju posao. Kad troše novce, kad zarade, kad ih donesu, kad kupe gorivo, kad plate porez, to ne smeta. Ali kad treba da rade u Naftagasu ili općini, to smeta. (…) Promiče govor mržnje prema `nepodobnim` Srbima i stvara neprijatnosti živim ljudima, imao sam prilike da naiđem na to. Krajnje je vreme da se tome posveti pažnja i da se ponešto poradi na tom `govoru mržnje` koji nanosi zlo ljudima što su već prošli mnoge traume” (ovde).

Ovo je prilično tačno. Svi smo ne malo frustrirani zbog onoga što nam se dešavalo proteklih decenija, ali nije rešenje da frustracije lečimo srpsko-srpskom mržnjom i podelama. Kako s leve strane Drine, tako i sa desne, ima nas svakakvih, dobrih i rđavih. Širenje negativnih stereotipa o „Bosancima” i „Srbijancima” podriva uzajamnu solidarnost koja nam je neophodna kako bismo kao nacija mogli da preživimo ova turbulentna vremena.

Da preživimo kao nacija Srba – ne kao nacija „Beograđana”, „Bosanaca”, „Vojvođana“ ili „Srbijanaca”.

Slobodan Antonić

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Sve o Srpskoj, 16. 3. 2018)