Za neke nove klince

0
356

Draga deco, ako ste gledali seriju „Porodica“ i poverovali rečima koje izgovara glavni glumac:

– Sve sam radio za dobrobit Srbije – ako ste gledali snimke koje ljudi dele uz komentar da je Milošević predvideo šta će nam se dogoditi, evo sećanja jedne tete kojoj su devedesete pojele mladost.

Decembar 1993.

Idem pešice do grada iz Preljine, 7km po snegu u plitkim cipelama, jer čizme koštaju 40 maraka, a od tog novca može da se živi i više od mesec dana. Ima autobusa, ali u njih ne može da se uđe. Treba mi margarin za tortu, ide Nova godina, a njega već mesecima nema u prodavnici u kojoj tata radi a njemu trebaju lekovi za srce i kičmu. Čuo se sa apotekarkom, ostavila mu je dve kutije. Uzimam lekove, idem na pijacu. Ljudi na kartonskim kutijama prodaju  sve što mogu:

Šustilkle, peškire koje su kupovali u srećno vreme i nisu koristili, vaze, čaše, vunene čarape, goblene…

Na tezgama sapuni iz Novog Pazara, čokolade, salama i margarin iu Subotice. Dva margarina, čitavo bogatstvo. Tri marke. Dajem 10 maraka a kusur nosim tetki kojoj penzija iznosi 2 marke.

Kažem joj da če joj tata doterati namirnice čim se Raško vrati i dotera mu nekoliko kanistera benzina.

Ulazim u kuću promrzla, mokrih nogu. Čujem glasove. Nepoznata žena sedi sa tatom u dnevnoj sobi. Ustaje i kaže mi kroz suze:

– Ista si majka, kakva je to žena bila!

Nemoj da plačeš, biće sve u redu. Evo ti sada ovo, a sutra dođi, doneću ti iz prodavnice još, nemam benzina inače bih ti dovezao stvari do kuće.

Uz hiljadu „Hvala“ žena odlazi.

Tata pali cigaretu i uzdiše:

Da Vas podsetimo:  Dok se ne promenimo, "događaje" prepustimo stranim filmadžijama

 Sine, ljudi su gladni, deca su gladna. Majku im, šta nam rade!

Tata je verovao da je u toku svetska zavera protiv Srba, da Milošević radi najbolje što može, gledao je sve dnevnike i dnevnikove dodatke. Bio je šef u društvenoj prodavnici koja je sačuvala zalihe robe u inflaciji jer je cene umesto u dinarima iskazivala u bodovima. Jedan bod, jedna marka.

Žena koja je bila kod nas je iz drugog kraja sela. Suprug joj je bolestan, dvoje dece. Imaju kravu, brašna i jaja. Ništa više. Došla je kod nas   sa 5 maraka za šećer i sapun. Samo to.

Moj Grujica joj je napunio torbu sa konzervama, a sutradan joj je doneo prašak, šampon, šećer džem, čokolade…

– Kako da platim ovo?

Kad budeš mogla, donesi koficu sira. I tako, gepek jugića je često bio pun. Za rodbinu, prijatelje, poznate i nepoznate. Imao je veliko srce moj Grujo, ali je često bio ljut na mene. Govorila sam da je Milošević kriv za bedu, očaj i život bez dostojanstva.

Svađali smo se satima uz plamen sveća u toku dvanaestočasovnih restrikcija. Mislio je da mi neko „puni glavu“. Za njega sam bila dete od dvadeset godina, dete koje nije dovoljno zrelo da misli o politici. Šetao je gore-dole po sobi posle svakog dnevnika, užasnut slikama ubijenih po ulicama širom bivše zemlje. Miloševićeva propaganda ga je ubedila da naši ne ubijaju, to rade njihovi.

Deco, žao mi je.

Žao mi je što i vašu mladost jedu 2020. Što  isti vampiri iz devedesetih vladaju i danas. Najviše žalim zbog toga što smo mi, vaši roditelji propustili priliku da zadržimo osvojenu slobodu, da odbijemo da živimo u laži.

Lako smo zaboravili devedesete, ali one nisu zaboravile nas.

Da Vas podsetimo:  Simbolika

Smeju nam se u lice sa svih ekrana, sa svih naslovnih strana…


Aleksandra Ćurčić

Izvor: Ozonpress

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime