Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov u Beograd dolazi u trenutku kada političke stranke odlučuju koga će podržati na predsedničkim izborima. Zvanično dolazi na 35. sastanak Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju. Prema pisanju pojedinih medija dolazi međutim i da pruži podršku Tomislavu Nikoliću.
Najviši zvaničnici Srbije sa šefom ruske diplomatije će razgovarati o aktulenim političkim dešavanjima u regionu i svetu, različitim ekonomskim temama, uključujući i energetiku. To je najavio šef diplomatije Ivica Dačić.
Međutim od trenutka kada je Rusija odustala od Južnog toka decembra 2014. bilo je više susreta zvaničnika Srbije i Rusije na najvišem nivou, ali nikada nije pokrenuto pitanje eventualne revizije Energetskog sporazuma.
Tim Sporazumom Srbija je ruskoj kompaniji između ostalog ispod svake cene prodala većinski udeo u Naftnoj industriji Srbije. Zajedno sa NIS-om dato je i ekskluzivno pravo eksploatacije rezervi nafte i gasa na 30 godina, što u suštini znači da smo prepustili stranoj kompaniji važne prirodne resurse koje su prema istraživanju Insajdera u tom trenutku vredele najmanje sedam milijardi dolara. Tim sporazumom Srbije je postala energetski još više zavisna od Rusije.
Predstavnici Srbije na sve to su pristali zbog obećanja da ćemo dobiti Južni tok, a činjenicu da je NIS prodat ispod svake cene pravdali su budućom dobiti od tranzitnih taksi kada Južni tok bude izgrađen.
Srbija je na sve pristala iako se ruska strana nijednim dokumentom nije obavezala da će Južni tok zaista biti izgrađen.
Sporazum su potpisali predstavnici tadašnje Vlade – DS- a, DSS- a i G17 Plus. Za Sporazum su u Skupštini Srbije glasali poslanici Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, članovi današnje Srpske napredne stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. Protiv su bili poslanici LDP-a, SVM-a i LSV-a.
Sporazum je svečano u prisustvu najviših srpskih i ruskih zvaničnika potpisan između dva kruga predsedničkih izbora. Bio korišćen u političkoj kampanji kao Sporazum od nacionalnog značaja za Srbiju.
Do danas zbog propalog „posla veka“ niko nije snosio ni krivičnu ni političku odgovornost.
MUP Srbije je, u međuvremenu obiman izveštaj o načinu prodaje NIS-a dostavio Višem tužilaštvu, ali je to Tužilaštvo zaključilo da nije nadležno i da krivičnog dela iz njihove nadležnosti nema. Tako su, odlukama političara i nadležnih institucija, srpsko- ruskim poslom veka izgubili i građani i država ali, zvanično, niko za to nije kriv.
„Srpsko- ruski posao veka“ tema je emisije Insajder bez ograničenja koja je na programu TV N1 u utorak u 21 sat.
www.insajder.net
A ko ce da odgovra za to sto je „Insajder“ do pertli u dupetu zapada, i vec godinama, uz svesrdnu pomoc B92, siri lazi o prodaji NIS-a ruskoj kompaniji kao nekakvoj pljacki Srbije?
Prvo, i da su se Rusi obavezali na Juzni tok, sto nisu, odgovoran moze biti samo onaj ko je taj projekt onemogucio, a to je EU – o cemu u nepotpisanom tekstu „Insajdera“, naravno, nema ni slovca.
Drugo, zasto je to lose sto smo mi, kao i cela Evropa, energetski zavisni od Rusije? Pa naravno, mnogo bolje bi bilo da kupujemo znatno skuplji americki gas, i da zavisimo od Amera, koji su nam dokazani prijatelji, isn’t that so, „Insajder“-u?
Sto se tice same prodaje, cinjenice su sledece:
– NIS je prodat po trzisnoj ceni, bolje ponude od ruske nije bilo; a razlog sto je nije bilo je sto je NIS imao zastarelu tehnologiju, porusenu (bombardovanjem) rafineriju, visak radnika i, povrh svega, velike gubitke, koji su se samo za 2007-mu, po razlicitim procenama, kretali od 250 miliona dolara do milijardu evra (premda je srpska strana pokusala da obmane Ruse i da ga predstavi kao profitabilno preduzece, sto je provaljeno izvestajem revizorske kompanije KPMG); Gasprom je kupio ovakav zapusten, neproduktivan NIS, zajedno sa velikim gubicima za 400 miliona evra plus 500 miliona evra investicionog zajma, sto je – opet „Insajder“ ni slovca o tome – u osnovi uradjeno po modelu konzorcijuma Meril Linc-Rajfajzen investment, koji je vlada Srbije usvojila 2006-te; radi poredjenja, madjarski MOL je govorio o milijardu evra za ceo NIS (100% akcija), a da li sa dugovima, i pod kojim uslovima mozemo samo da nagadjamo (usput, koliko bi Srbija profitirala sa prodajom MOL-u indikativno je koliko je Hrvatska „profitirala“ prodajuci im INU)
– najvisa trzisna cena NIS-a na Beogradskoj berzi je, posle svih ulaganja i pretvaranja teskog gubitasa u visokoprofitabilnu kompaniju bila 1,3 milijarde evra u prolece 2013, a do 2015-te je pala (zbog pada cena nafte) ispod 800 miliona evra; tzv. „procena“ vrednosti NIS-a od preko dve milijarde evra na koju se „insajder“ poziva, dolazi od americke firme Dilojt i Tus (Deloitte&Touche) koju je Dinkic doveo 2008-me da „pomogne“ prodaju NIS-a Rusima; koliko je ova cena „objektivna“ pokazuje to sto je po D&T vrednost imovine NIS-a (1,68 milijardi evra) bitno veca od vec straobalno napumpane knjigovodstvene vrednosti samog NIS-a (1,22 milijarde); uostalom, sam D&T se jasno ogradjuje od sopstvene procene navodeci da procenjena vrednost ne treba da se smatra pravednom, niti kao investicioni savet, niti kao zamena za (due diligence) procenu realne vrednosti od strane samog kupca
– Gasprom nije dobio pravo na koriscenje nase nafte na poklon, nego za to placa 3%(od ukupnog prihoda) rudnu rentu, isto koliko i srpska preduzeca – sto je NIS 49% bio i vreme ugovora – (s tom razlikom sto ruski NIS, za razliku od njih, tu rentu redovno placa), s tim sto je ova povlascena renta ogranicena za period dok traju kapitalne investicije – sto je uobicajena praksa u slucaju velikih kapitalnih investicija; razlika do nepovlascene rudne rente je 15-20 miliona evra godisnje, a koliko bi Srbija trebalo da plati po penalima za ugovorene a nepovucene kolicine gasa, u iznosu od oko 300 miliona evra godisnje, koje Rusi do sad nisu naplacivali?
Jedino sto moze da se „zameri“ NIS-u posle kupovine od Gasproma je sto je zamenio veliki broj starih radnika novim (cinjenica je da je NIS sluzio za socijalno zbrinjavanje i imao znatan broj radnika koji nisu bili potrebni), i smanjio broj radnika, tako sto im je (oko 6000 radnika) dao 750 evra po godini staza (u programu dobrovoljnog odlaska 560 evra po godini plus otpis do 70% stambenog kredita koji su dobili preko NIS-a). Da zapadne kompanije tako „zlostavljaju“ radnike u Srbiji, gde bi im bio kraj…
Takodje mozemo da zamerimo Rusima sto su NIS-a od teskog gubitasa pretvorili u najprofitabilniju firmu u Srbiji, koja je najveci oslonac budzeta i ekonomije. Sto uredno placa sve poreze i zakonske obaveze, za razliku od zapadnih firmi koje ovde posluju samo da bi se ogrebali za subvencije i iz Srbije izneli profit, sisajuci krv srpskog radnika. Sto su inovativnim tehnologijama uvecali dostupne rezerve nafte i gasa za blizu 50% itd. Ukratko, mozemo da zamerimo NIS-u sto je za razliku od bilo koje zapadne (ili hrvatske) firme koja ovde posluje, dobar za Srbiju.
Isn’t that so, „Insajderu“?
Samo da to bude jasno, Gasprom je platio 400 miliona evra plus 500 miliona investicionih zajmova za 51% akcija NIS-a.
Zaboravih, NIS-u mozemo da zamerimo i sto je za samo tri godine (2008-2011) smanjio uvoznu zavisnost Srbije sa 93% na 70% za naftu, sa 89% na 86% za gas, i sa 43% na 32% za ukupnu energetsku zavisnost. U svetlu ovih cinjenica vrlo dobro vidimo mrak iz kog se javlja „Insajder“. Naravno, za Srbiju bi bilo najbolje da je ovakav profitabilan NIS u potpunosti u vlasnistvu drzave, ali je cista utopija da bi ova drzava bila u stanju ne samo da ulozi u njega blizu milijardu evra *efikasnih* investicija, nego jos vise da gubitnicko-fuserski politicki nacin upravljanja zameni strucnim, trzisno zasnovanim, sto je Gasprom ucinio. Dakle, prodaja NIS-a Gaspromu je realno jedna od vrlo retkih uspesnih prodaja drzavnog preduzeca stranom partneru – i bez konkurencije najbolja od svih drugih.
„Srbija je na sve pristala iako se ruska strana nijednim dokumentom nije obavezala da će Južni tok zaista biti izgrađen.“
Ovo je suština problema. Ne razumem kako su mogli da potpišu osnovni ugovor o prodaji NISa a da nisu, prethodno, usaglasili i potpisali protokole o obavezama vezanim za ispunjenje ugvora? Da nisu uslovili ispunjenje obaveza iz Ugovora o prodaji NISa sa ispunjenjem dogovora oko Južnog toka ili penalima odn. odštetom u slučaju odustajanja ili izmenom ugovornih odredbi kroz anex uz osnovni ugovor.
Da li je moguće da je od 2000. godine svaki potpisan ugovor sa strancima proizveo štetu ili osiromašio Srbiju? Zar je moguće da su naši političari toliko nesposobni?
I da ne bismo ponavljali greške unedogled, možda bi Insajder mogao da se pozabavi ugovorom sa nemačkim Tenisom ili pročešlja ugovor za Beograd na vodi, ili pročešlja ugovor o poklanjanju srpske imovine, poput Trepče i Telekoma šiptarima itd itd.
Da li se Insajder oglasio u vezi sa Trepčom i Telekomom? Ja se nešto ne sećam.
I evo i prilog za deo o Beogradu na vodi „……..Meanwhile, the people of Belgrade were caught off guard. The entire project was reputedly planned in secret, with no public participation. Having been classified as a project of national significance — like an airport or military base — Belgrade Waterfront was fast tracked, which meant that certain bureaucratic hurdles could be sidestepped — such as the otherwise mandatory competition for the project’s architectural design. (The government claimed that there actually was a competition, but it was held in Abu Dhabi and no Serbian architects were apparently invited, and who actually designed the project is still unknown). There was also no open bidding process for the tender, as is standard operating procedure. When it was highlighted that Serbia’s government was violating its own laws, such as the building codes which are outlined in Belgrade’s General Urban Plan, they reputedly just changed the laws.“……..