Za vođom do njegovih snova

Namera predsednika je da okupi sve one koji ga podržavaju u Narodni pokret za državu. Kako je moguće da nije zadovoljan državom koju je vodio skoro 11 godina, za koju nikad nije imao zamerke, a bio je ponosan i na sve funkcionere koje je sam birao? I zato je sigurno da ni novi pokret neće promeniti upravo karakter države kakvu je aktuelna vlast i stvorila

Piše: Stevo Inđić

Za sve što čovek ili zajednica želi da uradi potrebne su temeljite pripreme koje obavezno polaze od analize datog stanja, sagledavanja dobrih i loših strana, definisanja onog što se želi uraditi, popraviti, dograditi, utvrđivanja organizacije posla, subjekata koji će to sprovesti i sredstava koja će se koristiti. Ceo proces pokriva stručno praćenje i kontrola izvršenja onog što je planirano. U uspešnim društvima pripreme i organizacija bilo kog posla ili aktivnosti zauzimaju najvažnije mesto i predstavljaju polovinu urađenog posla.

Ovo je uvod u svežu radnu akciju ogromnih dimenzija, koju je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pod imenom Narodni pokret za državu Srbiju, kojom će vladar srpske političke scene i pronalazač ključne slabosti države Srbije, konačno dovršiti taj najsloženiji društveni mehanizam.

To da je Srbija sumnjiva država nije nikakvo otkriće, ruku na srce, u tom smislu ona je jedino simpatična podloga za užasno komične dugogodišnje serije poput Kamiondžija, Bele lađe, Šojića i sličnih TV programa koji zasmejavaju narod sprdnjom sa sopstvenom državom. U tome imamo bogatu istoriju, i kad je u pitanju ozbiljna književnost – veliki broj vrhunskih srpskih književnika istrošio je talenat na komedijašenje sa poslanicima i ministarkama, uglavnom gradeći gorki humor na jadnom moralu predstavnika vlasti.

Predsednik Srbije je već skoro jedanaest godina glavni dirigent svega što se dešava u državi, odlučivao je o svemu. Vlada, Skupština, ministarstva, bili su u senci njegove suverene dominacije, ansambl u kojem se nije pojavio nijedan disonantni ton ili glas. Pojavljivale su se, doduše, u društvu čudne afere kojima je bilo teško ući u trag. Bilo je i spektakularnih hapšenja i još spektakularnijih puštanja na slobodu, glasnih optužbi koje su misteriozno nestajale. Pokretani su žestoki sudski procesi kojima niko ne može dokučuti kraj… Sve nešto bez jasnog početka i sa još nejasnijim krajem.

Predsednik se obraćao građanima Srbije preko TV ekrana veoma često, demonstrirajući fantastični retorički dar, predanost i borbu za Srbiju, za njen ekonomski napredak, izgradnju puteva, bolnica, fabrika a kao šlag na torti navodio je neizbežni Beograd na vodi. Obaveštavao nas je o dvadesetočasovnom radnom danu, odanom pregalaštvu, opčinjenosti napretkom Srbije, nekad sa preterivanjem, detinjasto, ali razumljivo, jer je ushićenost snaga osećanja.

Dve stvari predsednik je često isticao – predanost državnim interesima Srbije i da je posetio više od 8.000 toponima, da je bio u svakom i najzabačenijem kutku naše lepe zemlje. Nikad nije isticao slabe strane Srbije, za njega su postojali samo strašni uspesi u ekonomskom razvoju zemlje kao rezultat „normalne“ Srbije, koju je suprotstavljao „nenormalnoj“, mada nikad nije utvrđeno šta to zapravo znači.

Međutim, naočigled cele Srbije, pored ove strane predstavljene kroz televizijska obraćanja, koja drže privid samo dok ne svane, odvijali su se procesi koji unose sumnju u stvarnu efikasnost države, u „normalnu“ Srbiju i njen stvarni napredak. Jednostavno, stvarni život je nešto sasvim drugo, čim nakon obraćanja pogledate druge izvore podataka, ljude na ulici, prljavštinu, smeće, parkirane automobile tik uz ulaze u zgrade. Tu se rađa prva sumnja da ono što ste malopre slušali nema veze sa stvarnim životom.

Mediji su puni afera sa divljom gradnjom, jedan deo potiče i iz prošlih vremena, ali ako ta praksa nije zaustavljena, nego se nastavila istim tempom, po istim mustrama, postavlja se pitanje ko to dozvoljava. Nisam siguran da je sve jasno i u pogledu reprezentativnog projekta Beograd na vodi, jer se iz tog kompleksa kanalizacija uliva direktno u Savu, a o kvalitetu radova tek će se pričati. Okupirane obale, na divlje postavljeni splavovi i smeće što pliva oko njih procvetali su u poslednjih deset godina, baš u vreme energične borbe aktuelne vlasti za jačanje efikasnosti države. Sve to učinilo je Beograd trajno disfunkcionalnim gradom, velikom džunglom. Beograd u kojeg će se, zbog katastrofalne razvojne politike, ubrzo nagurati najverovatnije cela Srbija, nikada neće rešiti saobraćajni haos. To će biti još nehumaniji grad za život. U normalnim evropskim državama nikada nećete videti automobil parkiran na trotoaru, jer bi ga u tom slučaju policija oduzela, a vlasnika poslala na psihijatriju. Ovo je prikladna slika za poređenje naše spontanosti i zapadne „bezdušnosti“.

Nedavno je više medija objavilo vest da je sa jugoistoka Srbije samo u 2022. otišlo 10.000 ljudi. Za razliku od ove činjenice iz stvarnog života, koji je posledica katastrofalne strategije razvoja Srbije, ministar za brigu o selu ubeđuje nas kako se kroz akciju povratka mladih na selo oko 5.000 mladih vratilo. Laž za zatvor. Nisam mlad, ali sam obišao Srbiju u potrazi za kućom, jer sam želeo da živim na selu. I lično sam se uverio da najvećim delom ta sela deluju avetinjski, zapuštena, urušena, prepuštena sama sebi. I da to zna ministar Milan Krkobabić nikada ne bi u kriterijume za dodelu kuća mladima stavio da kuće moraju da imaju struju i vodu! Zamislite kuću koja je napuštena pre trideset godina, i sad da ima struju i vodu. Otkud? I to je briga o selu? A na to, kao kec na desetku, pojavi se predsednica Vlade Ana Brnabić sa idejom o digitalizaciji sela! Nema struje, vode, puta, sve zaraslo u korov, a ona bi da ih digitalizuje. Neverovatno nepoznavanje terena.

Kako je moguće da predsednik Vučić nije to video? Gde je hodao i obilazio zabiti, a da nije video tugu stotina napuštenih i zapuštenih sela? Od 3.500 divljih deponija smeća, koliko ih je Vlada izbrojala, on izgleda nikad nije video nijednu. A ne mora nigde da ide iz Beograda, jer ih u prestonici ima dvadesetak, od one što je po veličini „pobratim“ spomeniku Stefanu Nemanji, samo što je sakrivena iza zgrade bivše železničke stanice, do onih ispod Gazele. A o onima na periferiji da i ne govorimo. Tamo je svaki park pretvoren u deponiju. Užas. Slično je i u drugim delovima zemlje. Pa u vreme poplava Lim, Drina, Ibar i druge reke izbace tone plutajućeg smeća i pokažu celom svetu kakva je Srbija država, kako je Ministarstvo ekologije „posvećeno“ zaštiti čovekove okoline!

Nedavno je objavljena, doduše stara vest da na desetine divljih taksista svakodnevno pljačkaju putnike, presretanjem, nelegalnom delatnošću na aerodromu u Beogradu. To traje decenijama. Lično sam doživeo drskost tog polusveta, više puta, tražio da se interveniše, i gde sam se god obratio, rekli su mi da nisu nadležni. Legalni taksista mi je objasnio da je čudno da komunalna policija nikad nije reagovala, a da je tu ispred zgrade, da zna za problem. Mediji nikad nisu objavili vest da je država reagovala na ovakva brukanja zemlje. Ovo se potpuno uklapa u sliku „srbske“ države. I mnoge druge stvari tako funkcionišu.

Svakodnevno divljanje navijačkih grupa već decenijama dokazuje, sa svoje strane, o kakvoj se državi radi. U istom rangu su i divljanja lokalnih kabadahija i narodnih poslanika sa organizovanjem turističkih putovanja za stotine izabranih članova čudnih socijalnih grupa. Kako da to ne postoji nigde u svetu, već samo u Srbiji? Ko toleriše brukanje države na tako mizeran način?

Trovanje naroda tabloidnom štampom i televizijskim programima privatnih provladinih televizija sa nacionalnom frekvencijom već je napravilo mentalitetsku grešku koja se neće ispraviti u narednih 200 godina. Presešće nam svima.

Zanesen svojim „snovima“ koje bi, kao i njihovu pojavu, manifestacije, uticaj… neko trebalo ozbiljno da analizira, predsednik će na turneju po Srbiji, da okuplja snage u Narodni pokret za državu. Naziv podseća na vreme kada je seljak nazivan „inokosnim poljoprivrednim proizvođačem“. Kako je moguće da predsednik nije zadovoljan državom koju je vodio skoro 11 godina i za koju nikad nije imao zamerke. Država je, po njegovim rečima, počela besprekorno da funkcioniše, što je trebalo da bude i neka vrsta potvrde njegovog „maestralnog vođenja“ ove složene tvorevine. Svi funkcioneri, sa predsednicom Vlade na čelu, hvaljeni su na sva zvona iz usta predsednika. Bio je ponosan na jedinstvenost, odanost i angažovanost izabranog tima upravo na pitanjima unapređenja države Srbije, na konačnom uspostavljanju efikasnog državnog sistema u službi građana Srbije. Bio je ponosan na sve njih. Zato je i paradoksalno što je predsednik sada rešio da formira Narodni pokret za državu, za koju nikad u svojim mnogobrojnim obraćanjima građanima nije naveo ni jednu jedinu primedbu.

Državu nikad i nigde nisu gradile ili dograđivale široke narodne mase. To je uvek bilo delo najumnijih ljudi. Sastavi Vlade i ministarstava jesu čudni po pitanju intelektualnog kvaliteta, što postavlja pitanje kriterija po kojima su birani, ali i o tome je predsednik suvereno odlučivao, tako da se ni tu ništa neće promeniti angažovanjem masa. Otuda mnogi i pokušavaju da dešifruju smisao svega ovoga. Ono što predsednik neće promeniti je upravo ovakva država. A šta je drugi cilj, može se samo nagađati. Izvesno je samo da će i ova ideja ozbiljno uzburkati Srbiju.

*Autor je sociolog iz Bergena, Norveška