U večernjim satima 25. januara 1991. godine na Televiziji Beograd emituje se kratkometražni film „Ilegalno naoružavanje u SR Hrvatskoj“.
Glavni ‘glumci’ su bili: Martin Špegelj inače general-pukovnik Jugoslavenske Narodne Armije i njegovi bliski saradnici iz okoline Virovitice. Špegelj je već tada bio u ‘demokratskoj’ Vladi SR Hrvatske postavljen kao tkz. ministar odbrane… odnosno on je bio i na čelu hrvatskog krila u JNA koje je planiralo u pogodnom momentu prebeći na stranu hrvatskih paravojnih formacija u formiranju.
Režije se prihvatila Kontraobaveštajna služba JNA.
Radnja tog „filma“ je bila prilično šokantna za najveći deo drugova i drugarica koji su živeli prividno srećno na prostoru SFRJ. Mesto snimanja je bio vojni poligon JNA u Gakovu, na Bilogori.
Samo pola sata nakon što je emitovan taj video snimak koji je na premijeri imao milionsku gledanost, dvojica bliskih saradnika Tomislava Merčepa (predsednika opštinskog odbora HDZ za Vukovar), izvesni Ivan Mažar i osoba sa nadimkom „Burek“ upadaju u stan Zvonka Ostojića (34), gde ga ubijaju u Borovu Naselju (ulica Ustanička br. 42/30).
Ostojić je bio Hrvat po nacionalnosti i umešan u ove prljave rabote oko nezakonitog uvoza pešadijskog naoružanja za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova SR Hrvatske i članova militantne partije HDZ koju je osnovao i vodio Franjo Tuđman, a na lokalu je Ostojić blisko sarađivao sa Tomislavom Merčepom.
Zvonko Ostojić iz Borova, je pristao na saradnju sa jugoslavenskim agentima KOS-a i to mu je bila smrtna presuda. Zapravo, on je igrao dvostruku igru, jer je bio doušnik UDBE nekoliko godina prije rata, ali kako se rat približavao onda je vagao na koju će stranu. Kosovci su ga pritisli i morao je raditi za njih. Zapravo, u tom momentu krajem 1990. godine nisu Hrvati imali toliku moć, onosno Jugoslavija je koliko-toliko se držala na nogama.
Zvaničan razlog smrti Ostojića je bio taj da se on posvađao sa svojom suprugom, pa u očajanju „skočio sa terase na beton“ tj. izršio samoubistvo. Nezvanično, u njegovog sina je uperen pištolj sa prigušivačem dok su bili na spavanju, te je on shvatio da bolje da sam pogine, nego da gleda smrt svoje porodice.
Ovde bi hteo da se osvrnem na dve važne stvari.
Prvo… Kako je moguće da obaveštajci KOS-a nisu uzeli Ostojića u zaštitu? Odnosno da ga sakriju i pripreme za suđenje koje je već planirano za „virovitičku grupu“, pošto su počinioci krivičnog dela pohapšeni 24. januara, odnosno dan pre javnog emitovanja na TV. Osumnjičeni su sprovedeni u vojno-istražni zatvor u Gajevoj ulici u Zagrebu.
Reklo bi se da postoje dve solucije. Jedna je da i u tadašnjem vrhu Kontraobaveštajne službe JNA je postojao neko sa neprijateljskim namerama (radio za strane sigurnosno-informativne agencije tj. bio im doušnik), što mi više deluje uverljivije… a druga je sam vrh KOS-a bio toliko prepotentan da je mislio kako im niko ne može ništa, odnosno da se bore protiv nikogovića i amatera, jer imaju već „krupne ribe“ u svojoj mreži.
Drugo… Hrvati stalno bruje o svojim žrtvama u Vukovaru, preko tri decenije. Jadikuju i oplakuju čak više od Blajburga, reklo bi se. Ali, kako je moguće da oni zaboravljaju svoju prvu žrtvu? O svim hrvatskim žrtvama su napisani makar eseji, ako ne i knjige. Sve sami hvalospevi, stavljali ih u lirsko-epsku poeziju.
Moguće je, jer bi oni hteli da čitavu Aferu Špegelj, odnosno ilegalno naoružavanje nekako zamrače i da se to ne pominje u pričama o razbijanju Jugoslavije. Zna se i to da je upravo to predstavljalo kršenje zakona, odnosno krivično delo.
Svi znamo da je tada SR Hrvatska bila sastavni deo jugoslavenske federacije i daleko još od međunarodnog priznanja (15.01.1992.), što je usledilo tek godinu dana docnije. Međutim, već tada je bajka o „ugroženosti“ Hrvata od JNA počela da dobija ozbiljnu dijagnozu.
Tako i hrvatska propaganda po nalogu centrale HDZ već 32 godine mudro ćuti na pomen Zvonka Ostojića jer iako on jeste hrvatske narodnosti, jeste stradao u vukovarskoj opštini te 1991. godine, ali ne treba biti previše pametan da se svoj „prljav veš“ sakrije, jer tkz. Domovinski rat je sveti rat i zvanično nema mrlje.
Mnoštvo svojih zlodela iz devedesetih godina 20. veka Hrvati kriju, ne samo od Srba, već i od svojih građana, pogotovo mladih naraštaja. Time se dobija jedna prilično nejasna slika jer bi oni hteli da se krivično delo kakvo je ilegalno naoružavanje predstavi kao vid političke borbe (!?), a ne ozbiljna istorijska činjenica koja je itekako važna u procesu rasturanja Jugoslavije, državu koju oni nisu nikada ni želeli, jer se takođe jasno vidi ko je ustvari krivac za cepanje i uništenje te iste Jugoslavije.
Ni porodica Ostojića se u poslednjih tri decenije nikada nije oglašavala javno. Izgubili su jednog člana, a nisu želeli da izgube još nekoga, jer bolje je poštovati Omertu (zakon ćutanja italijanske mafije) nego ugroziti svoju budućnost zbog zemlje koja se svakako našla na meti svetskih moćnika, koji su suštinski bili pomagači i zaleđina Tuđmanu i njegovim „lepotanima“.
Na nama je da prenesemo pokolenjima ovakve „sitnice“, čisto da kad budu sutra u društvu da znaju šta da pomenu ljubiteljima evro-atlanskih integracija i jugofilije, ako im ovi počnu nametati krivice za ratove devedesetih godina.
Autor: Tomislav B. Kovač
