ZABORAVLjENA VUKOVARSKA REZOLUCIJA ILI KAKO JE ZAPADNI SREM POKLONjEN HRVATIMA 1939. GODINE

0
147

Prva južnoslavenska država: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca zvanično je proglašena 1. decembra 1918. godine u Beogradu. Odluka o njenom formiranju je doneta Deklaracijom u Nišu na sednici Narodne skupštine Kraljevine Srbije 7. decembra 1914. godine na početku Velikog rata, a kasnije je bilo još nekoliko istorijskih momenata: Jugoslavenski odbor, Krfska deklaracija… itd.

Samo par dana pre ovog Prvodecembarskog proglašenja, važno je reći da je Kraljevine Srbija krajem novembra meseca 1918. godine imala u svom sastavu teritoriju od Bitolja do Pečuja i od Drine do Đerdapa odnosno Stare Planine. Tačnije, Vojska Kraljevine Srbije je nakon proboja Solunskog fronta silovito jurišala i slamala linije austrougarskih, nemačkih i bugarskih armija… oni su nastavili sa svojim oslobodilačkim pohodima i preko Save i Drine, na veliku radost tamošnjeg stanovništva.

Srbsko Vojvodstvo u drugoj polovini XIX veka

U Rumi je 24. novembra 1918. godine održan Veliki narodni zbor u kome su delegati iz čitavog Srema predvođeni Dr Žarkom Miladinovićem jednoglasno doneli odluku o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji. Među tim delegatima bilo ih je iz Vukovara. Isto to je urađeno dan kasnije u Novom Sadu, kada su delegati Baranje, Bačke i Banata doneli identičnu odluku. Tim je ostvaren viševekovni san predaka o spajanju sa sunarodnicima i kidanje veza sa Bačom i Budimom tj. austrougarskim zavojevačima. Nije zgoreg spomenuti da su i bratija iz Crne Gore na Podgoričkoj skupštini 26. novembra izglasali isto.

Prvobitna administrativna podela u Kraljevini SHS bila je takva da su fomirano osam pokrajina:

Slovenija

Hrvatska i Slavonija

Dalmacija

Bosna i Hercegovina

Crna Gora

Vojvodina (Baranja, Bačka i Banat)

Severna Srbija

Južna Srbija

Ovakvo stanje nije dugo opstalo, svega dve godine 1920-1922.

Kasnije su celu državu usitnili na 33 administrativne oblasti, a to je opstalo nepunih deset godina… da bi 3. oktobra 1929. godine država promenila naziv u Kraljevina Jugoslavija.

Međutim, 1931. godine dolazi do nove adminstrativne podele na devet banovina i jedan okrug:

Dravska banovina, sedište Ljubljana

Savska banovina, sedište Zagreb

Primorska banovina, sedište Split

Vrbaska banovina, sedište Banja Luka

Drinska banovina, sedište Sarajevo

Da Vas podsetimo:  IMA BOGA! Tvrde Srbi iz Štutgarta i okoline u diskusijama o strašnim poplavama u Nemačkoj

Zetska banovina, sedište Cetinje

Dunavska banovina, sedište Novi Sad

Moravska banovina, sedište Niš

Vardarska banovina, sedište Skoplje

Beogradski okrug

Ono što ovde se mora napomenuti, da je u osam banovina od devet procenat zastupljenosti Srba bio vrlo visok, od 50-95%… što će reći da je srbski živalj na prostoru od Vardara do Kupe činio apsolutnu većinu i u nacionalnom i u verskom ključu.

Nije baš tačno poznato iz kog razloga su rađene sve te podele i cepkanja, ali se nameće nekako zaključak da se kralj Aleksandar I Karađorđević stalno dodvoravao hrvatskim političarima želeći da očuva jedinstvo države koja je stvorena na srbskoj krvi i kostima… jer Slovenci i Hrvati (tada ostale novokomponovane nacije: makedonska, crnogorska i muslimanska nisu ni postojale) su na početku Prvog svetskog rata oblačili uglavnom uniforme Habzburške monarhije i kidisali na srbsku nejač, kako u Mačvi i Podrinju, tako i Pomoravlju, Jadarsko-kolubarskom basenu i bili krvavi do ramena. Ko ne veruje, neka pročita dokumentaciju dr Rudolfa A. Rajsa, švajcarskog forenzičara. Nije to sve, oni su bili deo soldateske koja je rušila Njegoševu kapelu na vrh Lovćena 1916…

Početkom tridesetih godina 20. stoleća, kada je u Evropi došlo do velikog bujanja nacizma u Njemačkoj i Španiji i deceniju ranije fašizma u Italiji… to je doprinelo da se Hrvati u jugoslavenskoj kraljevini radikalno pobune za „svoja prava“ i dignu još više glas za izvesnom autonomijom, pod uticajem Rimokatoličke crkve naravno, jer Vatikan je na Jugoslaviju gledao kao pravoslavni bastion i tolika pravoslavna zemlja ih svakako nije mogla radovati.

Suštinski, Hrvati su već imali dovoljno svojih ostvarenih prava, ali je problem bio što njima nikakva autonomija nije davala zadovoljavajuće tj. konačno rešenje. Njima je samo nezavisna država sa etničkom i verskom čistotom zadovoljavala apetiti. Pri čemu treba dodati da su teritorijalne pretenzije bile neralno velike da ne kažem konkistadorske.

Posle nekoliko godina zlopaćenja oko hrvatske autonomije kralj Aleksandar je na kraju uvideo da mora nešto da im da i da je vreme da se povuku granice po nacionalnom ključu. Tu dolazi do novi problema, jer su Hrvati želeli daleko više pod ponuđenog. U leto 1934. godine kralj Aleksandar naređuje da se to više reši i da se stvori Banovina Hrvatska. U odnosu na onu koja je proglašena pet godina kasnije, ova je imala tri puta manju površinu, odnosno uključivala je samo: Zagorje, Kordun, Banija i veći dio Like… što znači da nije bio spreman da im da Srem i Slavoniju, ni delić Bosne i Hercegovine niti Dalmaciju sa Dubrnovnikom. Kontraverzne priče govore da je našem Kralju upravo to bila smrtna presuda, jer je on iste godine odveden u Francusku, odakle se nije vratio živ, pošto su hrvatsko-bugarski teroristi izvršili Marsejski atentat 9. oktobra…

Da Vas podsetimo:  Beže Avganistanci, neka se pripreme kosovski Albanci

Vlada Cvetković-Maček je 28. avgusta 1939. godine donela odluku da se stvori Banovina Hrvatska, tako što se spajaju Savska i Primorska banovina, ali im se dodaju manji delovi: Drinske, Zetske i Dunavske banovine. Ovo je bio istorijski presedan, jer su Hrvati dobili veliki deo teritorije gde oni nisu imali uopšte većinu čak ni relativnu. Paradoks je to što su političari iz Beograda pristali na tako nešto, verovatno iz straha zbog pretnji iz Berlina i Rima.

U Vukovaru 21. decembra 1939. godine održava se protesni skup koji su inicirali: Marko R. Bingulac i Marko Lj. Bugarski (članovi Srbskog Kulturnog Kluba) na koji su došli predstavnici lokalnih političkih i crkvenih vlasti iz sledećih mesta: Vukovar, Gaboš, Borovo, Trpinja, Markušica, Vera, Pačetin, Negoslavci, Bobota, Ostrovo, Bršadin, Mikluševci, Marinci, Opatovac, Palača, Sotin, Čakovci…itd. Takođe ovako nešto je urađeno i u Šidu, Iloku i Vinkovcima. Više nego bilo šta je važno reći da je procenat Srba u vukovarskoj opštini tada bio preko 65%… jer tada nije bilo Jugoslavena, niti doseljenika iz Hercegovine koji su skupa sa istrebljenjem u Drugom svetskom ratu radikalno narušile nacionalnu i versku strukturu grada na Vuki.

Demonstracije Srba su trajale nedeljama jer niko nije hteo pod čizmu Zagreba, pošto su i saobraćajno i kulturno više upućeni na Novi Sad i Beograd. Videli su sami Srbi u Podunavlju i Posavini koliko su jaka antisrbska osećanja minulih godina i kakva je indokrinacija Vatikana.

Štaviše, naredne 1940. godine odlučeno je da u ovim srezovima bude organizovan plebiscit. Međutim, do toga nikada nije došlo, jer su predstavnici vlasti u Beogradu to nemerno odugovlačili, svesni da bi se na plebiscitu veliki deo građanstva izjasnio da želi da živi u Banovini Srbiji (koja je bila u pripremi) ili bar Dunavskoj banovini, a to bi opet donelo nove probleme i pritiske.

Da Vas podsetimo:  Osamdeset godina od jezivog zločina u pravoslavnoj crkvi u Glini i sramno preimenovanje mesta stradanja u "Hrvatski dom"

Aprila 1941. godine i sama Kraljevina Jugoslavija je bila napadnuta od Sila Osovine i raskomadana. Naravno, najveći deo je ušao u sastav klero-fašističke Nezavisne Države Hrvatske sve pod blagoslovom Vatikana. Poglavnik Ante Pavelić i kardinal Alojzije Stepinac bili su nocioci genocida protiv Srba, Jevreja i Roma. Preko 1.500.000 Srba je progutala NDH za četiri ratne godine, što u logorima, šumama, jamama, kolonama, kućama, bunarima…

Titova ekipa snova

Komunističko rukovodstvo koje su i nakon rata predvodili: Josip Broz, Moša Pijade, Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Koča Popović, Alkesandar Ranković, Vladimir Bakarić… odlučiše da Vukovar, Vinkovci, Ilok budu deo Narodne Republike Hrvatske.

Možda tada ni sami vukovarski Srbi nisu bili svesni zašto i kako se to događa, ali kasniji događaji odnosno rat devedesetih godina 20. stoleća je svakako pokazao da sve te stvari nisu bile slučajne, već da je Vukovar zapravo poklonjen Hrvatima zbog izlaska na Dunav, a isto tako i Dalmacija i Dubrovnik zbog izlaska na Jadran.

Svakako da je grandomanija ozbiljna anomalija, da ne kažem bolest kod Hrvata, jer Srbi su oduvek bili jaki na bojnom polju, a u miru su gotovo sve (iz)gubili zašta im preci plaćaše glavom. Da li je to samo puki nedostak diplomatskih veština, iskonskog bezobrazluka ili nešto treće, odgovor istorija još nije dala, a kad će… ne znamo.

Napisa: Čule

http://www.zlocininadsrbima.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime