Izgubio je šaku, imao 17 ubodnih rana, ali njegovo junaštvo u Velikom ratu je ipak zaboravljeno.
Jedan od najvećih heroja Prvog svetskog rata, koji je svojim herojstvom pokazao kako se voli svoja zemlja i koji je bio primer neustrašivosti tadašnjim, ali i mnogim budućim generacijama, Budimir Davidović, preživeo je ono što bi malo ko uspeo.
Učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, kao podnarednik srpske vojske. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.
Budimir je bio izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju, šunjao se i snimao Bugare i Austrougare i nekako, uvek uspevao da se neopaženo vrati.
Prošao je albansku golgotu, stigao do Krfa i bio jedan od učesnika proboja Solunskog fronta. Početkom 1918. godine javio se u jurišnu četu i tu je prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik, bio ranjen sa sedamnaest uboda u borbi prsa u prsa. U toku borbe na njega je bačena ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka i u bolnici je izvađeno iz njegovog tela sedamdeset četiri parčeta od bombe.
Dok se oporavljao u bilnici posetio ga je francuski general Gijom. Priča kaže da je on skinuo sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i pružio ga Budimiru.
Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se takvi junaci– rekao je general.
Zbog svog invaliditeta nije mogao da radi svugde, pa je bio prisiljen da radi prvo u nadnici, posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi… sve samo da preživi. Bio je star, iznemogao i sa svojom ženom i decom živeo na ivici siromaštva, čak je u jednom momentu uputio i pismo predsedniku srpske vlade Milanu Nediću u kojem je tražio pomoć.
Doživeo je duboku starost. Umro je 1980. u 90. godini života u Čačku gde od 1992. jedna ulica nosi njegovo ime.
