Da se, kao savestan građanin samoprijavim: ja sam onaj koji je, u jesen 1996, pa potom i godinu dana kasnije (prvi put, kao zamenik glodura i urednik političke rubrike „Blica“; drugi put, kao odgovorni urednik „Demokratije“) sabotirao – ma, kakva sabotaža, bila je to diverzija – od Boga i naroda datu, vlast Jula i Se-pe-sea, u njihovoj nakani da, kroz instituciju izborne tišine, u danima kada su oni sami vodili gromoglasnu funkcionersku kampanju, opoziciji zalepi flasterčinu na javna usta.
Taj sam što je – priznajem to sa četvrt veka docnje – kršeći obavezujuća izborna pravila, u sred srede izborne ćutnje, organizovao i svesno puštao izveštaje novinara „Blica“ i „Demokratije“ sa predizbornih mitinga opozicije i vlasti, naslovljavajući ih kao: „književna tribina pisca V. Draškovića“, „predavanje na otvorenom filosofa Z. Đinđića i profesora prava V. Šešelja“ itd. pred više hiljada, oli ljubitelja pisane reči, oli prava i filosofije… Bio je to naš, naivni čin novinarskog bunta protiv činjenice da su, za sve ovo vreme obnovljenog višestranačja u Srbiji, uvek postojali izborni i medijski zakoni kao stvoreni za izvrgavanje ruglu od strane onoga kome je topuzina u rukama, i da su opstajala i opstaju bezvezna uputstva i pravila, „samo da bi nas udavila i skroz pošašavila“.
Uzdam se u pravnu zastarelost.
Prisetih se ovoga dok gledam, kako na jednom koloseku (onom „bez stranaca“), sirota opozicija trlja ruka jer je „izboksovala“ časnu pionirsku reč od Vrhovnika da on i njegovi neće voditi funkcionersku kampanju u poslednjoj nedelji pred izbore. I dok se, onaj drugi deo oporbe što je, pregovarao pod „fasilizatorizacijom“ oktroisanog predsednika našeg parlamenta i evroparlamentaraca iz partije pomajke Es-en-esa (dakle, „pod strancima“), hvali kako se izborio za neverovatan „ustupak“ – za „besplatno predstavljanje lista i kandidata na javnim medijskim servisima“, kao i da se cenovnik zakupa prostora u izbornoj kampanji na televizijama obelodani unapred, što, inače, još od 1990. postoji, a uglavnom i „radi“, kao zakonska obaveza, npr, RTS-a!?
Mo’š mislit’ na šta se svela ambicija, čast izuzecima, većeg dela samozvane srpske opozicije, dok karavane prolaze li prolaze!
Predsednik Es-en-esa, u funkciji predsednika Republike (ili beše obrnuto, ne mogu da pohvatam, ali pouzdano znam da je, „dva u jednom“, svakako „na ratnoj nozi“ sa članom 115 Ustava Srbije), čak sedam meseci pre sledujušćijih izbora koje on sam i raspisuje u vakat kad mu najbolje odgovara, jer na njima on i učestvuje, već je, po vlastitom specijalnom samodopuštenju – ušao u izbornu kampanju.
Kreirao za se spot sa naravoučenijem „pre mene ništa, i posle mene, ako, ne daj Bože, izgubim, opet ništa, tj. potop“, još pre nego što su i okončani oni „železnički monolozi“ na dva koloseka i na više perona između oktroisane vlasti i ulične opozicije (pošto parlamentarnu ovaj režim, za sada, ne uzgaja), pa ga i blagoizvoleo emitovati po svim nacionalnim frekvencijama iako je to – pozitivnim izbornim i medijskim zakonodavstvom u Srbiji, pre raspisivanja izbora – strogo zabranjeno! Ako ovo nije spot predsednika Es-en-esa, već reklama predsednika Republike, tim gore po pravnu državu i demokratiju – jer je isti čovek, paralelno i protivustavno, i na čelu partije od 750.000 članova koja je u permanentnom ratu protiv svih onih koji ne hvale tu stranku!
Svi znamo ili, makar, slutimo da je svaka vrsta partijske propagande, van izborne kampanje, zabranjena u svim demokratskim političkim sistemima.
No, to ovde ne smeta „nacionalnim frekvencijama“, sa sve Javnom kućom medijskom na čelu, da, bez pardona, ne samo da uživo prenose centralnu otadžbinsku / domovinsku upravu najglavnije vladajuće stranke, nego i, skoro svakodnevne, redovne ili izvanredne, pres konferencije predsednika te partije…
No, hajde malo da mi pravni laici (to nam je prednost, jer od prevelikoga pravničkoga znanja, čovek može da obnevidi!), pročitamo šta na ovu temu kaže izborno i medijsko zakonodavstvo u ovoj zemlji.
Zakon o izboru narodnih poslanika, već u članu 5, za onog ko ne želi da se pravi ćorav, razrešava većinu mogućih dilema dilema:
„Građani imaju pravo da preko sredstava javnog obaveštavanja budu obavešteni o izbornim programima i aktivnostima podnosilaca izbornih lista, kao i o kandidatima sa izbornih lista.
Sredstva javnog obaveštavanja dužna su da obezbede ravnorpavnost u obaveštavanju o svim podnosiocima izornih lista i kandidatima sa tih lista.
Izborna propaganda preko sredstava javnog obaveštavanja i javnih skupova i objavljivanje procene rezultata izbora zabranjeni su 48 časova pre dana održavanja izbora i na dan održavanja izbora do zatvaranja biračkih mesta.“
A član 25 propisuje da se „odlukom o raspisivanju izbora određuje dan održavanja izbora i dan od koga počinju teći rokovi za izvršenje izbornih radnji“ – dakle, nikakve izborne partijske propagande pre toga ne sme da bude!
Takođe, urednici i voditelji – makar na televizijama „čiji je osnivač Republika Srbija“ i barem „u toku izborne kampanje“ – obavezni su da nezavisno i objektivno predstavljaju sve kandidate, a voditelji emisija da imaju nepristrasan odnos prema svim zastupljenim političkim, socijalnim i etničko-kulturnim programima političkih stranaka i kandidata.
Van konteksta, ali je vrlo simptomatičan član 4 stav 3 Zakona o političkim strankama koji kaže da politička stranka ne može neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi!
Isto kao i član 17 koji predviđa da se politička stranka može osnivati i organizovati (valjda jedino tu i delovati?) samo po teritorijalnom – nikako „po dubini“, po državnim institucijama ili javnim preduzećima – principu.
A posebno bode oči sledeći član koji je izričit da sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, zaštitnik građana, pripadnici policije i vojske, kao i druga lica čija je funkcija u skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci (da li se ovde „ugnezdio“ član 115 Ustava?), ne mogu biti članovi (valjda ni „vanstranački aktivisti“?) – političkih stranaka.
Član 3, kroz tačku 3, Zakona o oglašavanju samoprojektuje nadležnost ovog zakona i na polje političke propagande: „izborne kampanje i druge promotivne aktivnosti političkih organizacija koje se vrše u skladu sa propisima koji uređuju izbore, kao i propisima koji uređuju elektronske medija“.
Član 6 je posvećen „društvenoj odgovornosti“ na terenu oglašavanja. Tu, između ostalog, lepo piše da se oglasnom porukom „ne sme izazivati mržnja ili netolerancija, zloupotrebljavati poverenje, odnos zavisnosti, lakovernost, nedostatak iskustva ili znanja i sujeverje primalaca oglasne poruke“. Kao i da „oglasna poruka mora da bude istinita, u skladu sa zakonom, i profesionalnom etikom“!
Član 8 zabranjuje podsticanje diskriminacije po bilo kom osnovu, a „posebno po osnovu uverenja, nacionalne, etničke, verske, rodne ili rasne pripadnosti, političkog, seksualnog ili drugog opredeljenja, društvenog porekla, imovinskog stanja, kulture, jezika, starosti, ili psihičkog ili fizičkog invaliditeta“.
Oglašivačima (dakle, i političkim strankama) je zabranjeno i „obmanjujuće oglašavanje“, a to je ono reklamiranje koje, na bilo koji način, uljučujući način prikazivanja, obmanjuje ili je verovatno da će obmanuti primaoce oglase poruke, koje, zbog takve poruke, može da utiče na njihovo ponašanje ili koje zbog toga škodi ili je verovatno da će naškoditi konkurentu oglašivača.
Članom 12 je zabranjeno i „prikriveno oglašavanje“, a to je, na primer, predstavljanje nekog političkog subjekta koje, zapravo, u pozadini ima svrhu oglašavanja i može da dovede javnost u zabludu.
Zabranjeno je i „plasiranje proizvoda“, a to je ono „podzemno oglašavanje“ koje se sastoji u prikazivanju ili upućivanju na nekog (političkog) aktera u toku redovnih (neoglašivačkih) programskih sadržaja (pogotovo u vestima, programima o aktuelnim društveno-političkim događajima itd) nekog medija.
Zavirimo malo i u Zakon o javnim medijskim servisima (JMU Radio-televizija Srbije i JMU Radio-televizija Vojvodine) kojim se uređuje način na koji bi javni servisi trebalo da ostvaruju javni iliti opštegrađanski interes.
U opisu posla javnog medijskog servisa je, po članu 2, ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja i da pruža medijske usluge koje podrazumevaju informativne, obrazovne, kuturne i zabavne sadržaje namenjene svim delovima društva.
Prema članu 4, rad javnog medijskog servisa bi morao da se zasniva na sledećim načelima: „istinito, nepristrasno, potpuno i blagovremeno informisanje; nezavisnost uređivačke politike; nezavisnost od izvora finansiranja; zabrana svakog oblika cenzure i nezakonitog uticaja na rad javnog medijskog servisa, redakcije i novinara; primena međunarodno priznatih normi i principa, a naročito poštovanje ljudskih prava i sloboda i demokratskih vrednosti; primena međunarodno priznatih normi i principa, a naročito poštovanje ljudskih prava i sloboda i demokratskih vrednosti.“
Medijski servis bi, prema članu 7, morao da „poštuje i podstiče pluralizam političkih i drugih ideja“, „poštovanje i predstavljanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, demokratskih vrednosti i institucija i unapređivanje kulture javnog dijaloga“, ali i „zadovoljavanje potreba u informisanju svih delova društva bez diskriminacije“; „nepristrasno obrađivanje (između ostalih, i) političkih pitanja, omogućavajući ravnopravno sučeljavanje različitih stanovišta“…
Prema Zakonu o elektronskim medijima, u delokrugu rada Regulatornog tela za elektronske medije (Regulatora) je da, recimo, kontroliše rad pružalaca medijskih usluga i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog zakona; izriče mere pružaocima medijskih usluga; propisuje obavezujuća pravila za pružaoce medijskih usluga; odlučuje o prijavama u vezi sa programskim delovanjem pružalaca medijskih usluga…
I ovaj zakon (član 47) naglašava obavezu svih pružalaca medijskih usluga (ne samo javnih servisa, nego i komercijalnih elektronskih medija!) da poštuju zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a da u toku predizborne kampanje svim strankama, koalicijama i kandidatima obezbedi zastupljenost bez diskriminacije.
Regulator je (član 51) obavezan i da se stara da programski sadržaj pružaoca usluge ne sadrži govor mržnje i informacije kojima se, na otvoren ili prikriven način, podstiče mržnja i nasilje, između ostalog, i zbog razloga političkih ubeđenja, ali i da se (član 50) „poštuju ljudska prava, a naročito dostojanstvo ličnosti“.
Ali, uprkos svakodnevnim prekršajima ovakve prirode od strane nekoliko pružalaca medijskih usluga koji koriste nacionalne frekvencije kao javno dobro svih građana – REM niti jednom (!) nije izrekao privremenu zabranu objavljivanja programskog sadržaja, a nekmoli meru oduzimanja dozvole za emitovanje nekom mediju, što, primera radi, predviđaju članovi 28 ili 32 ovog zakona.
Kao što je i naša Republička izborna komisija, bez pardona, u ožujku prošle godine, potvrdila kao legitimnu i legalnu izbornu listu koja se, za te oktroisane izbore, prijavila pod sloganom Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke sa izbora u martu 1936: „Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”.
Kada je lider Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke Adolf Hitler prvi put izabran za jednog od prethodnika Angele Merkel na mestu kancelara, jedan od prvih poteza bilo je formiranje „Ministarstva Rajha za narodno prosvećivanje i propagandu“, a netom izabrani ministar dr Jozef Gebels je obnarodovao: „Ministarstvo ima zadatak da sprovede duhovnu mobilizaciju u Nemačkoj!“ Već za tri meseca sve radio-stanice su, po nalogu Ministarstva, potčinjene „glajhšaltungu“ – svi mediji su dovedeni „na istu liniju“ i autoritarno „upodobljeni“.
A Maks Aman, gazda najuticajnijih i najdugovečnijih, nacionalsocijalističkih partijskih novina „Felkišer beobahter“ (izlazile od 1923, pa sve do kraja rata), čak je, u SS hijerarhiji (kopču vojničkog opasača svakog „esesovca“ krasio je, inače, slogan – zakletva Fireru: „Odanost je moja čast“) – imao čin „obergrupenfirer“, što je bio ekvivalent generalu „Vermah
