I dalje odbijam da poverujem u ono, što sam, u nedelju u pola 10 uveče, na javnoj TV kući i glavnoj nacionalnoj TV trovačnici, „u lajvu“, svojim ušima čuo: da je, nakon obelodanjivanja rezultata izbora za parlament „Republike e Kosoves“, najveća Vrhovnikova želja bila da tamošnja nova vlada ukine takse Srbiji, a On bi, zauzvrat, potrčao u „nastavak pregovora“ sa Prištinom?!
Da li je moguće da je čovek, u noći u kojoj se razmetao rezultatom njegove Srpske (napredne) liste od 98,07 (!) odsto podrške u Severnoj Mitrovici (čime je ozbiljno postideo čak i svoje naprednjake iz Doljevca, pa čak i selo onog Safeta iz Petrovca na Mlavi), zaboravio da On i Doglavnik mu, pre šest i po godina, nisu parafirali protivustavni „Briselski sporazum“ samo zato da bi Priština uvodila, pa, eventualno, „u znak dobre volje“, potom, smanjivala carine (ne takse, nego carine!) od 100 odsto ostatku Srbije! Sećanje me odlično služi: Taj akt kapitulacije u kome se, slovom i brojem, niti jednom (0!) ne pominje Srbija, potpisan je, uz obrazloženje da će on Srbima na KiM doneti bezbednost i budućnost, a usput, kao „kolateralnu korist“, i nekakavu „Zajednicu srpskih opština“.
Izlupetao je to naš Vrhovnik – kome očigledno ništa nije sveto, osim ono što je lično miropomazao – baš u noći uoči Kraljevdana, dana Prepodobnog Simona Monaha (Svetog Stefana, kralja srpskog prvovenčanog).
A u predvečerje tri tužna datuma iz srpske istorije.
Jedan je 7. oktobar 1908, dan kada je Austro-Ugarska, uz podršku, a koga bi drugog do Vrhovniku „prijateljske“ Nemačke, izvršila nasilno prisajedinjenje, srpskim življem, većinski, tada, nastanjene Bosne i Hercegovine, uz sadistički pritisak tadašnje Zapadne Evrope na Srbiju da izjavi „kako aneksija BiH ne zadire u interese Srbije“!?
Drugi crni sedmi oktobar zbio se 1915, kada je pokrenuta velika ofanziva tzv. Centralnih sila (čitaj: Vrhovnikovih današnjih „velikih prijatelja“ Austrije, Ugarske, Nemačke i Bugarske) na Srbiju koja je okupirana, silovana i istrebljena, a glavnina srpske vojske oterana u trogodišnji egzodus, preko Albanije, u Grčku.
I treći, sedmi listopad, iz daleke 1813. jeseni: U Beograd su prodrle turske jedinice iz pravca Grocke, što je označilo konačni slom Prvog srpskog ustanka, posle čega su Turci vratili sve ranije namete „sirotinji (srpskoj) raji“, pa još i pojačali odmazdu i represiju. (Zbog čega je, u najmanju ruku, dodatno neukusno da, za datum današnje posete predsednika Republike Turske koja bi trebalo da bude lep i, za odnose dve zemlje, koristan događaj, Vrhovnikovo Vrhovno klimoglavstvo izabere baš ovaj tužan spomendan iz srpske istorije.)
Možda zato i nisam pustio suzu izdajicu iz oka ni osetio onu slatku jezu ponosnicu dok je onaj Doglavni sa Srpske liste (Rakić li se vika?), u nedostatku Ledenog Đurića, slavodobitnički, a poslušnički, sinoć u Severnoj, nekome u mobilni uživo uzvikivao: „Aco, Srbine, Aco Srbine!“…
Dakle, i ja sam navijač, u detinjstvu sam čak maštao da ću da postanem sportski novinar i, nije da se hvalim – a oni koji me poznaju, mogu to i da potvrde – o sportu znam mnogo više od većine naših sportskih komentatora, sa sve njihovim personalnim asistentima u vidu interneta.
Elem, mada Srbin, nisam navijač, pogotovo ne „delija po profesiji“, nisam bio čak ni huligan ni hulja (ne bi mi to ni priličilo kao nosiocu značke „Primeran vojnik“ u bivšoj JNA), već, iako monarhista, samo jedan od onih običnih „partizanovaca“ koji je, početkom devedesetih, kada su „veliki Srbi“, hteli da ukidaju komunistička imena i nama i komšinici, govorio da, desi li se tako nešto, više neću navijati za to što ostane od „Partizana“!
Da, slušao sam sa južne tribine „Stadiona JNA“ kako moji „grobari“ skandiraju „Partizan, Partizan, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“. Bio je to odgovor na iste takve izlive ljubavi prema pokojnom Voždu koji su hučali iz Rupe u komšiluku.
Da, bio sam svedok i kada su i kako su, docnije, tom istom Slobi, isti ti navijači poručivali „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“. Kao što su to, potom, doduše, nešto tiše, uzvikivali i Onome koji je smeo da nas pogleda u oči, i Borisu Prvom Lepom…
Ali, da ne grešim dušu, ne sećam se da je Milošević bio nešto posebno osvetoljubiv ni tada, ali ni kada su njegovoj policiji, sa svakog nekontrolisanog skupa, preporučivali „Idite na Kosovo“…
U jučerašnjem „danu D“, kada je, nije nemoguće i definitivno, čak osam mesecii pre kraja – miropomazani dr Terza bi to stručno rekao: voljom našeg državnog rukovodstva – odlučeno „Ling-long“, kinesko, a naše, fudbalsko prvenstvo Srbije, zato je baš kim-džong-unovski delovao pokušaj nesrećnih komentatora jedne TV sa nacionalnom fekvencijom da ono što se, nedovoljnom budnošću tonaca, čulo u direktnom prenosu, prevede na zvanično dozvoljeni javni diskurs. Ono što se, u prenosu meča „Partizan“ – „Voždovac“, čak i bez slušnog aparata, nekoliko minuta čulo kao „Vučiću, pederu“, zbog čega je utakmica bila i prekinuta, napredno odgovorni „novinari“ publici pored „malih ekrana“ preveli su kao: Navijači „Parrizana“ vređaju sudije i predsednika Fudbalskog saveza Srbije!
E, sad, da li je Kokeza uvređen zato što se ne preziva „Vučić“, da li zato što nije „peder“ ili, samo zato što uopšte nije bio objekat skandiranja, to nam već TV revnosnici nisu pojasnili…
Slutim, pak, da su „delije“, za razliku od nas, „grobara“, naučili nešto iz one narodne „šut s rogatim ne može“. To se danas, moderno, zove „kompromis u kome se svaka strana odriče od nečega, ali i obe strane ponešto dobiju“. Tako je – mislim na dogovor sa Najvišim – kompromis da se „delije“ igraju tzv. konstruktivne opozicije, tj. da sve druge mogu da napadaju, samo da ne diraju Njega, dok svima ostalima, eto, mogu i da pevaju pesmice razne, pa čak i Vrhovnikovoj Tajnici, pa čak i ono što se, često, na „severu“ peva, ali se ne čuje kada naši sportski TV kanali utišaju „reglere“: „Dete nije tvoje, Brnaba“… E, sad, pošto nam kao glavni američki izaslanik za pitanje odnosa nezavisne Srbije i, za Ameriku, još nezavisnijeg Kosova stiže onaj Trampov ambasador u Berlinu koji se javno izjašnjava da više voli momke nego devojke – pitanje je hoće li „delijama“ biti zavrnut i taj poslednji izduvni ventil. Tj. hoće li se i njima ucena iz okružja Najvišeg svesti na izbor „ili – ili“: Ili začepite usta ili ćemo vam ukinuti „zvezdanesterce“ i dozvoliti „Partizanu“ da se umeša u borbu za titulu, a može nam se jer i njih vode neki napredno naši!
Ima tu samo jedan mali problem. Sve su vlasti unazad, makar one koje ja pamtim, uspevale da, do određenog trenutka, preko „specijalnih predstavnika“ na tribinama, kontrolišu navijačke grupe. Ali, rekoh: samo do onog trenutka, kada se u građanstvu akumulira tolika količina energije nezadovoljstva koja se, onda preliva i u, do tada, kao u kontumacu kontrolisane, navijačke odrede i frakcije.
Od toga momenta je, od oruđa u rukama režima, ta, dotle pasivizirana, ogromna snaga, po pravilu, postajala presudna pogonska energija promena.
Tipujem zato („sigurica, iz keca u dvojku“!) da bi, upravo zbog rigidnih metoda koje sadašnji režim primenjuje u upravljanju dvama navijačkim armijama, navijači mogli da postanu (da ne čuje opozicija!) tas koji će prevagnuti u aktuelnoj borbi između zagovornika zacementiranog stanja i onih koji bi da iskopavaju kocke i obrću ih za 360 stepeni.
Izvinjavam se mlogo. I ja se ko zacin A, u sve mesam!*