Februarsko jutro hladno i tmurno. Vozilo UMNIK – policije je ispred autobusa u kome smo mi, prognani. Prati nas do našeg groblja koje se nalazi u naselju Piskote, u našem gradu Đakovici. Zadušnice su kada posećujemo grobove naših dragih, za duše preminulih. Idemo u pravoslavnom duhu na polje tužno. Šta li ćemo tamo zateći?!
Požurite, čujete li šta nam kaže vojnik?! Daju nam samo pola sata vremena da obiđemo grobove naših najmilijih. Čuje se glas komšije: „Pogledajte,vidite, o, ljudi, eto je moja kuća!“. Vera iz Piskota gleda kroz zamagljeni prozor autobusa i, možda, poslednji put vidi svoju kuću. Evo, prolazimo i pored moje kuće, pored moga doma… „Evo našeg naselja Piskote“.
„Anu, brate Dragane, eto je i moja… i moja… i moja“, tužnim glasom govore meštani iz Piskota. „Da nesmijemo uć` u svoju kuću. Eno moje kuće uništena, spaljena… Eh…“.
„Stanite vozaču, zaustavite autobus, evo đakovačkog groblja“, čuje se glas komšije Đokice. Zatim se nama obraća:
„Krenite u koloni jedan za drugim i svako neka obiđe grobove svojih najmilijih. Sve kako smo se u autobusu dogovorili. Za pola sata nalazimo se ispred zemnih ostataka naše crkve – Crkve „Svetog Kneza Lazara“.
I kapele na ulazu u groblje koju su UČK zapalili.
Ako ne uspemo da pronađemo grobove naših rođenih kod zemnih ostataka crkve, sveštenik sa molitvom da okadi žito za pokoj duša naših voljenih koji ovde počivaju.
Sveštenik nam se obraća: „Obavićemo pomen ili parastos. Preliću vinom žito koje ste doneli. Žito je simbol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti. Sveća je malena žrtva Bogu. Crno vino kojim prelivam žito je Božije milosrđe kojim se zalečuju rane greha. Govorićemo imena svih pokojnika. Za njihovo spasenje…“.
Kao da se ovde poslednji zraci sunca spuštaju na grobove naših voljenih… Na samom ulasku u naše groblje nema kapije. Ne možemo da prođemo od ogromnog šiblja koje je preko dva metra visine. Zakorovljena, zapustela retko posećivana naša groblja, a mi svedoci ovoga vremena, kao slučajni putnici privremeni posetioci naših voljenih.
Godinama nam je zabranjeno da dođemo. Nismo ni smeli… Zadušnice su i na grobove se uvek dolazi. Tuga velika ovde nas je okupila.
Draganov lelek pokadio je svaki grob kao tamjanom. Naricao je za svojim roditeljima, rođacima, braćom svojih drugova i za svim stradalniima, za majkama i njihovim sinovima što ih ubiše dušmani. Groblje zaraslo u korov, a visoko rastinje, čičkovo šiblje, gusto bodljikavo, trska, iznad naše glave. Kretali smo se u koloni, a onda je svako pojedinačno krenuo gde se nalazi grob njihovih voljenih. Teško smo se probijali među bodljikavim šibljem.
„Ne vidim Zorane, brate moj, od šiblja ne vidi se tatin grob?! Kaži mi gde smo?“.
„Ne znam sestro“, odgovori promuklim glasom“. „Kao da smo zalutali, upali u neki vrtlog tame!?
Golim rukama sklanjamo šiblje. Bodljikave grane povređuju mi lice ruke, ne osećam bol. Ništa ne osećam. Trnje kao gubavci dodiruju moje telo. Ogubaše me, kao da su mi po telu gnojne guke i kad one prsoše, u mukama hoću da izdahnem. O, Bože pokaži mi gde leži moj tata.
Vrtimo se u krug. Čas smo na jednoj čas na drugoj strani. Šiblje je visoko, ne vidim brata.
„Zorane gde si? Pokaži mi gde je tatin grob? Nigde imena?! Broja? Zar su tatin grob iskopali dušmani?! Duša koja puca i rastače se. Koliko ih samo smrtnih grehova čeka. Za svaki grob iskopan, oskrnavljen, uništen, čeka ih teški božiji sud. Ne znaju oni skim se igraju. Sa Gospodom nek se sude. O, progovori mila moja metohijska zemljice, gde si moga tatu pokrila!“, pričam sa mojom zemljom, osećam da me razume i čuje.
„Čuješ me tata?! Evo groba majke Anđe i deda Petka, vidim ih. Krećem prema tebi, čuješ li me?!“
Jauk brata, snahe, sestre Zorice… zakukaše žene. Naše emocije topile su se na vatri žestoke surove stvarnosti. Čujem glasove dragih komšija, mojih zemljaka. Bore se sa šibljem, dovikuju se, traže svoje najmilije. Ponovo glasovi. Ostalo još petnaestak minuta. Moramo da požurimio. Ugroženi su nam životi. Ljudi moji, ovo što vidimo je sve tužno. Porušeno groblje. Nebo u grču stenje i rida. Svaki grob je oskrnavljen, porušene i polomljene su ploče gde počivaju naši.
Tu su grobovi Stojanovića, Tomića, Stefića, Jovanovića, Andrića, Isailovića, Gligorijevića, Nikolića, Ristića, Zakića…
Zoran pokušava da otkloni šiblje, bodljikave grane, trnje koje je rašireno svuda oko nas. Čujem njegov glas kako jeca. Plačemo kolko smo potrešeni, izgubljeni. Okrećemo se, jer se ne vidimo od ogromnog šiblja, samo čujem glasove i glas brata od strica Miška. Znam da je njegova mama sahranjena blizu tate. Dozivam: „Miško,brate moj, ti si pronašao mamin grob, a gde je grob moga tate?“.
Kaže mi da dođem, jer je grob moga tate tu pored. Zovem Zorana i ležem na milu zemljicu gde počiva moj voljeni tata. Ljubim milu zemljicu gde leži prečisto telo moga tate.
„Tata, moj mili tata! Reci mi nešto, nemoj da ćutiš! Treba izdržati bezglasja tvoja?! Tvoje su oči zauvek sklopljene, ali ja znam da one budne gledaju Metohiju, polje moje drago, moje izvore. Znaš tata, želim da ti kažem, da ću zauvek da pamtim kako si mi obuvao cipelice kad sam bila tvoja malena devojčica, nosio me na leđima kad sam bila bolešljiva, držao za ručicu kad si me vodio u školu… Još me greju tvoje ruke. Grejaće me tvoje ruke dok budem disala. Ja znam da si ti moj anđeo čuvar, da me gledaš. Sve što imam sada bih dala da mogu samo još jednom da te zagrlim. Svakog je tvoja blagost za života doticala. Mogla bih ja ovako da pričam, eh, koliko, i koliko, ali ne daju dušmani. Znaj ovakav razgovor boli, ali znam da se nebo raduje kao i Ti Božijem prisustvu. Neka te večnost miluje, dobri moj tata. Neka tvoja duša nađe večiti mir među anđelima. Ali, znaj, čekam te u mojim snovima da se ispričamo. Čekam te tata. Zorane, vidi, otvorilo se nebo, tata nas posmatra! Kao da nam se osmehuje i ne želi da tugujemo“.
Zagrljeni, brat i ja ljubimo, milujemo zemljicu našu. Vidimo i strika Perin grob. Brat do brata – grob do groba. Dok su sveće gorele, u molitvi, vidim kamen. Uzela sam dva kamena, zatim sam iz malog ranca uzela flomaster da napišem tatino i stričevo ime. Pokušavam da se smirim.
Kamen mi daje snagu za sledeći put kada budemo došli da znamo gde da upalimo sveće, da ovde počivaju naši voljeni. Na kamenu Naslonjene, sveće obasjaše svetlošću imena naših – Tomo i Petar. Zemljica – ispucala kora kao moja metohijska duša. Svetlucajte neuništive čestice – voljeni naši! Svetlite grobovi naši! Molitva i zapaljene sveće na grobovima majke Anđe i dede Petka.
Dok suze kvase suve i ispucale usne, izgovaram u sebi – nikada vas nećemo zaboraviti… Eh, groblje naše milo… Zemljice, naših pradavnih izlazaka sunca!
autor:Vesna Tomić je književnica, putopisac i recezent. Od zaborava čuva jezik, kulturu i običaje Srba i Metohije.
