Zagreb, glavni faktor destabilizacije regiona

1
1437
Foto: vidovdan

Ovih dana pažnju regionalne (pa i šire evropske) javnosti privuklo je pitanje teritorijalnog razgraničenja između Slovenije i Hrvatske. Prošlo je tačno pola godine otkako je Arbitraža u Hagu donela odluku prema kojoj su 3/4 Piranskog zaliva pripale Republici Sloveniji.

Posle meseci razgovora i pokušaja sa slovenačke strane da ipak dođe do kompromisa kako bi dve zemlje započele sa realizacijom odluke na terenu Ljubljana se zbog nerazumevanja sa hrvatske strane odlučila da krene u jednostranu implementaciju arbitražne presude.

Pošto su me mnogi zamolili da prokomentarišem aktuelna dešavanja između Hrvatske i Slovenije povodom situacije u Piranskom zalivu odlučio sam da ovim putem u javnost iznesem svoje mišljenje.

Ruku na srce, o samoj odluci međunarodne arbitraže nema mnogo da se priča. Ona je i više nego jasna. Nju su kao formu rešavanja graničnog spora bilateralno prihvatile obe strane i tom prilikom se saglasile da će za njih arbitražna odluka biti konačna i obavezujuća i predmet „izvršenja bez daljih pitanja„. Proceduralne greške do kojih je došlo tokom postupka ocenjene su kako od strane Arbitražnog veća tako i od strane mnogih eminentnih međunarodnih pravnika kao minorne bez „uticaja na konačnu presudu i bez efekta na neutralnost arbitara„.

Ključna sporna stvar kada je u pitanju arbitražna odluka leži drugde. Ona se nalazi u upornom odbijanju Zagreba da se povinuje međunarodnom pravu i na osnovu njegovih pravila donetoj presudi jedne međunarodne institucije. Glavni problem je politika zvanične Hrvatske u kojoj se u tolikoj meri ukorenio princip oholosti i agresivnosti; princip jednostranog nametanja svojih interesa i prema njima skrojenih unilateralnih rešenja susednim državama.

Ta politika hrvatske bahatosti i samouverenosti da njihova „tisućljetna domovina“ polaže istorijsko pravo na srpske i slovenačke teritorije na Balkanu uzrok je svih nesuglasica na relaciji Ljubljana-Zagreb i Beograd-Zagreb. Ona umnogome podseća na politiku nekadašnje NDH kada su pravo i silu argumenata zamenili ratnohuškačka politika i argumenti sile. Prema toj revizionističkoj politici pola Slovenije je hrvatske, a Vojvodina je samostalna država.

Da Vas podsetimo:  Milo će do kraja života sanjati helikopter kojim su Joanikije i Porfirije stigli na Cetinje

Sticajem okolnosti sam 29. decembra, na dan kada je Slovenija krenula sa jednostranom implementacijom presude, boravio u Piranskom zalivu. Imao sam priliku da na svoje oči vidim da su jedini koji prave probleme i izazivaju reakciju Slovenije upravo hrvatski ribari, podstaknuti od strane svoje domaće policije da ulaze u slovenačke teritorijalne vode i namerno traže incidente.

U mentalitetu ideološke dece nekadašnjih Pavelićevih ustaša koji danas zasedaju najviše državne funkcije u Zagrebu je da ne mogu da prihvate poraz. Oni su toliko uvereni u svoja „istorijska prava“ da su zbog njih spremni da otimaju tuđe. Kao što su uostalom i činili kroz čitavu svoju istoriju.

Lično smatram da postojeći teritorijalni spor između Slovenije i Hrvatske neće poprimiti šire razmere i voditi u neki ratni sukob između ove dve države. U ovim trenucima je bitno da Slovenija demonstrira svoju jasnu odlučnost da se arbitražna odluka mora poštovati i da insistira na tome da Zagreb mora da joj se povinuje. Ljubljana u tom pogledu ima na volju mnoštvo instrumenata – od ekonomskih sankcija, zaoštravanja kontrole na graničnim prelazima prema Hrvatskoj pa sve do blokade njenog ulaska u Šengen i podnošenja tužbe Sudu EU protiv Zagreba zbog kršenja slovenačkog suvereniteta u Piranskom zalivu. Kao neka krajnja instanca postoji i mogućnost da Ljubljana protiv Zagreba podnese i tužbu pred najvišim pravosudnim telom UN – Međunarodnim sudom pravde.

Iako se u poređenju sa ostalim teritorijalnim sporovima u Evropi pitanje razgraničenja između Slovenije i Hrvatske po svom intenzitetu, značaju i posledicama na bezbednost regiona nalazi među manje važnim problemima sa kojima se Brisel u poslednje vreme hvata u koštac ono ipak ima jednu relevantnu geopolitičku i geostratešku dimenziju. Produbljivanje tenzija između Ljubljane i Zagreba (kao država članica EU i NATO pakta) svakako će predstavljati jedan dodatan politički potres u samoj Evropskoj uniji i doprineti da se kontinuitet razmirica unutar veštačke naddržavne tvorevine nastavi i u 2018. godini.

Da Vas podsetimo:  DVOLIČNOST PRAVOSUĐA BOSNE I HERCEGOVINE: OSUĐENI ZLOČINCI I DALjE NA SLOBODI

Spor između ove dve bivše jugoslovenske republike je još jedan dokaz da briselska vizija „Evrope bez granica“ i jednog „melting pot“ nadnacionalnog evropskog društva nije ostvarena. Iako se godinama trudila da degradira sam pojam državnog suvereniteta i predstavi ga kao nešto „zastarelo i retrogradno“ on je ipak i dalje veoma važan princip u međunarodnim odnosima jer nijedna država nije u potpunosti spremna da ga se odrekne. Evropskoj uniji očigledno jako teško uspeva da svojim državama članicama nametne politiku prema kojoj one svoje nacionalne interese moraju da zamene „zajedničkim evropskim interesom“; štaviše mnogo je primera u poslednjih nekoliko godina širom Evrope (od Velike Britanije preko Francuske, Nemačke, Italije, Češke, Slovačke i Austrije pa sve do Mađarske i Poljske) da je takva politika na početku svoje propasti.

Može li pitanje granice između Slovenije i Hrvatske da ima ikakve implikacije i pouke za Beograd? Može.

Svaka dodatna turbulencija, svaki dodatni nemir i nervoza u redovima Evropske unije utiču na to da Brisel više pažnje posveti rešavanju nesuglasica između svojih država članica, što umanjuje pritisak i ucene na Srbiju na njenom lažima posutom evropskom putu u „obećanu zemlju napretka i blagostanja„. Širenje krize unutar same EU umanjuje njenu sposobnost da bude aktivna na Balkanu i da nad Srbijom sprovodi globalističku agendu njenog teritorijalnog rasparčavanja i politiku „štapa i šargarepe„. Taj svojevrsni vakuum odnosno odsustvo EU Beogradu pruža priliku da ga iskoristi za sistematsku i osmišljenu politiku zaštite državnih i nacionalnih interesa. Jedan od bitnih segmenata te politike su i odnosi sa Zagrebom.

Iako između Srbije i Slovenije postoje mnoga otvorena pitanja barem je pitanje neophodnosti blokade velikohrvatskih pretenzija ona zajednička tačka na kojem ove dve države mogu da grade svoje eventualno regionalno strateško partnerstvo. Veštom politikom Beograd bi u zamenu za podršku slovenačkim zahtevima u Piranskom zalivu mogao da izdejstvuje određene benefite po pitanju tema koje su za Srbiju od vitalnog državnog i nacionalnog značaja. To se pre svega odnosi na pitanje statusa srpske nacionalne zajednice u Sloveniji, na položaj KiM kao i na još uvek otvorena pitanja sukcesije bivše SFRJ.

Da Vas podsetimo:  Sam protiv sveta

Zagrebu moraju da se pokažu zubi jer je pored velikoalbanskog separatizma upravo njegova politika jedan od glavnih faktora destabilizacije prilika u regionu. Hrvatski teritorijalni ekspanzionizam se hrani popuštanjem i podilaženjem njegovim interesima. Jedino odlučna politika zaštite svojih državnih i nacionalnih interesa je ona koja može taj ekspanzionizam da spreči.

Zagreb najviše nervira kada mu Beograd i Ljubljana jasno poruče i pokažu da je Piranski zaliv slovenački, a Vojvodina srpska!

Zato učinite to. Zato učinimo to!

Mr Danijel Igrec

vidovdan.org

1 KOMENTAR

  1. Kad Zagreb kaze da je Vojvodina samostalna onda mora da prizna i da su;Dalmacija, Slavonija, Dubrovacka republika, Vojna Krajina takodje samostalne jer ti delovi nikad nisu bili u sastavu Hrvatske vec kao krunske zemlje austrougarske monarhije. Znaci Zagreb kad njemu odgovara i kako on zamisli, opoziva se na granice austrougarske a zaboravlja da je u to vreme Hrvatska bila od Zagreba do Slovenije
    ; Zagorje, Medjimurje i Karlovacki deo. Istra je bila takodje van Hrvatske sto oni vrlo rado zaboravljaju nakon SHS i 1945. g.
    Hrvatska u danasnjim granicama pre 1945 nije nikad postojala, cak su banovine u SHS bile drugacije uredjene i nisu bile pod upravom Hrvatske vec kralja SHS.
    To treba da bude glavni argument Slovenije i Srbije u resavanju granicnog spora. Ne moze neko ko je 2 puta bio na strani gubitnika da postavlja pravila. 1995 ne moze biti odlucjuca zna se da je to bio gradjanski rat u kome su Slovenija i Hrvatska napale JNA i sprovele ciscenje velikog dela Srpskog naroda, cak se moze opravdano reci da je gradjanski rat u SFRJ posluzio za najveci genocid i etnicko ciscenje nad Srbima. To ce buducnost i dokazati treba biti strpljiv i sacekati jer vreme uvek donese istinite odgovore i pravdu.
    Covek reze, Bog zareze, makaze i platno su u Bozijim rukama!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime