Iako su Srbi sa Kosova i Metohije, kao i sam Kosmet, voljom aktuelne srpske vlasti izbačeni iz zemlje Srbije, a po nalogu nemačkog Bundestaga i Angele Merkel lično, raštimovani srpski trijumvirat i dalje ponavlja priču za ljude s mentalnom retardacijom, kako Srbija nikada neće priznati Kosovo. Koliko je državni vrh Srbije obezglavljen, najbolje pokazuju izjave, slične onoj koju je nedavno dao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kao odgovor na pitanje, da li Brisel nešto krije:
„Brisel za sebe, mi za sebe, put nam je zajednički. Srbija će biti deo EU ispunjavajući obavezu da njeni građani žive bolje“, nonšalantno kaže predsednik Srbije.
Dakle, čovek priznaje da nema pojma šta Brisel (EU, to jeste, Nemačka) misli. Odnosno, kakva je to buduća zajednica ukoliko partneri ne znaju kakvi su im planovi? Ili, kako se zajednička budućnost može planirati, ako dve strane imaju posebne planove, o kojima jedan drugoga ne obaveštavaju?
Naravno, Nikolića, koji je ostvario svoj životni san time što je izabran za predsednika Srbije (to mu je nešto slično bajci u kojoj prosjak jednog dana postane kralj), ozbiljna i odgovorna državna politika, reklo bi se, nimalo ne zanima, pa se mnogo i ne trudi da svoje naopako viđenje srpske stvarnosti ozbiljnije obrazloži. Pored toga što se neočekivano ispeo na „tron“, on je zauzet i pravljenjem zadužbine (crkve u svojoj avliji), kojom bi hteo da ovekoveči svoje „uspešno“ putešestvije u ovom životu.
S druge strane, PPV-u je dodijalo da bude „najmoćniji“, pa je po nagovoru (ili pre nalogu) stranih gaulajtera – Stros Kana, Fratinija, Guzenbauera, pa i Montgomerija kojeg je svojevremeno, kao radikal, žestoko pljuvao – preko noći promenio mišljenje. Sada ne brine o „neophodnim reformama srpskog društva“, ne sekira se zbog stranih investicija (kojih, otkako je on na kormilu Srbije, nije ni bilo), čak je, izgleda (da li privremeno) odustao i od menjanja „srpske psihičke konstitucije“.
PPV ili budući premijer Srbije (kako je unapred isplanirano) bukvalno je zatvorio medije u Srbiji, koji sada izveštavaju onako kako bi izveštavao čovek sa dugogodišnje robije, kome informacije o postojanju spoljašnjeg sveta prenose zatvorski čuvari. Jednostavno, jasno je da većina srpskih medija zavisi od onih ljudi koji čvrsto podržavaju Aleksandra Vučića. Otuda, ozbiljno i istinito pisanje (izveštavanje) u Srbiji istovremeno znači ugrožavanje egzistencije novinara.
Slično je i sa političarima, kako onih u poziciji, tako i onih u opoziciji. Svi oni jasno vide da je opasno kačiti se „s najmoćnijim“, iza kojeg stoje uistinu moćni krugovi svetske oligarhije; oni isti koji su SNS umili, preobukli i ponudili narodu kao šareni lilihip. Oni koji su se pokušali da se na bilo kakav način suprotstave Aleksandru Vučiću brzo i lako su bili ućutkani i marginalizovani. Setimo se samo Vladimira Cvijana i njegove izlečene logoreje. Saša Radulović, koji je čak dobio titulu „reformator godine“ za 2013. godine, proglašen je „sramotom“ Srbije i ekspresno je optužen „za brojne kriminalne radnje“, čim je pokušao da uputi kritiku na adresu srspkog nezvaničnog Vođe.
Šta tek očekuje Srbiju kad se Vođa ozvaniči?
Otuda nije posebno iznenađenje u Srbiji kada čujete da opozicioni lider hvali PPV-a Aleksandra Vučića. Čak i šef najveće opozicione partije Dragan Đilas pohvalno govori o „Vučićevoj neiscrpnoj energiji“, usput pominjući i njegovu natčovečansku „borbu protiv kriminala i korupcije“. Sve ovo liči na ono: Radi, more, šta ti je volja, samo nemoj mene da diraš.
Treći stub srpske vlasti, Ivica Dačić, izgleda, uopšte nije raspoložen za priču. Do juče mu se smešila Nobelova nagrada za mir, koja bi ga svojim autoritetom zaštitila od progona imaginarno-reformisanog srpskog pravosuđa, ne samo u vezi onog nesrećnog „koferčeta“ (koje je narod odavno zaboravio), nego i zbog porodično-kumovskih veza sa glavnim kriminalnim krugovima u Srbiji. Ipak, malo ga teši činjenica da su ga Nemci pozvali na „bezbednosni forum“, koji se održava u Minhenu. Tamo će, na licu mesta, i pred desetinama šefova EU država i vlada, ministara odbrane i spoljnih poslova (ali i pred Ketrin Ešton i Hašimom Tačijem), morati da sasluša uputstva i „upamti“ šta mu je dalje činiti.
Za razliku od „blaženog“ Tomislava Nikolića, Dačić nema nikakvih nerešenih državnih problema u svojoj glavi, jer od njega niko i ne traži da bilo šta rešava, niti da o bilo čemu razmišlja. Kad mu je bilo naređeno da saopšti Srbima da „Kosovo nikada nije bilo srpsko“, on je to i učinio ne trepnuvši, potpuno zanemarujući trenutnu međunarodnu poziciju Srbije i nesporne istorijske činjenice koje govore suprotno.
Ipak, Dačiću ostaje problem njegova nerešena lična sudbina. Zna da, dok se drži Vučićevih skuta, može da bude relativno spokojan, ali nije siguran da ga u jednom času Vučić neće pustiti niz vodu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog ljubomore što združeni šiptarsko-srpski kokus nije „najmoćnijeg“ predložio za Nobela. Ili zato što njega (najmoćnijeg) ne pozivaju ni na „doručak“, niti na „molitvu“. I to samo zato što „najmoćniji“ nije u ovom času premijer?
Za www.koreni.rs
Teodor Rajić
