Nikada učenike nisam pozvao na proteste, pozivali su oni mene. Neke su i sami organizovali. Moje je bilo da ih na časovima književnosti podstaknem da misle, zaključuju i nepristaju. Učio sam ih da je hrabrost vrlina. Priznajem da sam buntovnost uvek ohrabrivao, i sopstvenim primerom svedočio da je ćutanje i pomirljivost jednako saučesništvu u zlu.
Ne skrivam neizmernu radost što ovih dana vidim da većina mojih bivših učenika šeta na strani Dobra. Šetaju u ime svih onih koji ne smeju, ili ne mogu. Raduje me da osvajaju slobodu, da nisu ucenjeni, i da ne pristaju na besmisao.
Najviše mi pišu oni koji su prošli kroz teatar. Njima sam neprestano govorio: A ko će, ako nećete vi? Prošle nedelje se javlja jedna bivša učenica i kaže: „Sećate se one Boalove rečenice koju ste stalno izgovarali – ‘Teatar sam po sebi nije revolucionaran, ali predstavlja probu za revoluciju’? Hvala Vam, bile su to odlične probe“.
Poslednja odluka Vlade da se školska godina okonča u roku od nekoliko dana je samo još jedna potvrda da su „šetnje” opravdane i da su problemi u obrazovanju preduboki, a samim tim i u društvu; i da je sve ono što smo ignorisali godinama unazad došlo na naplatu.
Sistem nije zakazao, jer sistema i nema. Ima pojedinaca, entuzijasta, zahvaljujući kojima se stiče utisak da obrazovni sistem koliko-toliko funkcioniše.
Postavlja se pitanje kako zaista staviti do znanja da ovaj sistem jednostavno treba menjati iz korena, i prestati da na besmislene odluke odgovaramo smislenim postupcima. Koleginica Ljubinka Nedić ponudila je rešenje koje mi je veoma blisko: zaključiti svima petice. Samo bih dodao još nešto: kad zaključimo petice, onda, kolege, svi u šetnju sa bivšim i sadašnjim učenicima.
Ima li boljeg časa etike?
autor:Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika i književnosti
