Nekada davno negde 1990-te sam kao pripadnik opozicije išao u proteste protiv Miloševićevog režima. No posle 9. marta 1991. su neki već postajali skeptični oko toga ko je sve stajao u pozadini tih i drugih protesta. Strancima je odgovarala klima konflikta – prvo međunacionalnog da bi se razbila SFRJ koja je sama po sebi bila “nemoguća misija” a zatim i unutarsrpskog konflikta da bi srpska strana u ratu (koja je u startu imala prednost) bila oslabljena. Tako je i javnost doživela delovanje opozicije tokom devedesetih – kao produžene ruke političkih interesa stranaca. Kao što reče jedan moj prijatelj “rušili smo Slobu, al smo usput srušili i državu i takvu stvar ne smemo više ponoviti” Na žalost istine radi je i režim svojom rigidnošću i pritiscima gurao opoziciju sve više u ruke “stranog faktora”. Nešto slično se desilo i Koštunici, a rizik je da se to desi i Vučiću.
Da parafraziramo Čerčila pa da kažemo da ko u mladosti nije bio idealista i išao u proteste nema srca a ko u zrelim godinama ide tim putem nema mozga. Protesti kao protesti nisu po sebi loši, oni su i poruka vlasti da postoje problem koji mora rešiti ili barem reagovati. Građanske inicijative su dobrodošle ako su konstruktivne, ali su opasne ako su podržavane od stranaca sa ciljem da se destabilizuje vlast ili oslabi njena politička pozicija u odnosu na strance koje iritira kupovina ruskog oružja, dolazak kineskog kapitala i podrška Republici Srpskoj.
Kada radnici protestvuju jer nisu dobili plate ili što su im prava ugrožena, to može dovesti do pozitivnih promena, ali kada se inscenira protest jer su neki izgubili privilegije i visoke plate poput protesta RTV u Novom Sadu, to nije dobro. Suština prvog je opravdano nezadovoljstvo i pritisak koji je pozitivan a suština drugog je da neko poput Dinka Gruhonjića i njegove ekipe gube kontrolu nad RT Vojvodinom pa stoga organizuju proteste. On se inače “proslavio” stavovima da će deca koja bacaju petarde u Novom Sadu stasati u ratne zločince i dovršiti genocide koji su započeli njihovi očevi. Bacanje petardi pred Novu godinu jeste huliganski običaj ali bacanje petardi u političkoj sferi poput najave “balkanskog proleća” jeste opasna rabota koja može dovesti do haosa poput onog u Makedoniji ili nedaj bože u Ukrajini.
Branko Radun
Vidovdan
