ZAKON ZA RUGANjE SRPSKOM JEZIKU

0
60

Da, međutim, dalje ne bismo „širili priču“, bolje će biti da se vratimo na početak i da svoje kazivanje zatvorimo jednom opštijom eksplikacijom: srpski jezik utemeljili su oni koji su se njime sporazumevali i koji su mu služili, do sadašnjeg stanja doveli ga oni koji nikad nisu imali šta da kažu i jedino umeli da brbljaju, tj. da se jeziku rugaju.

  • Ovi poslednji uobličili su i zakon o kome govorimo, ali im odmah valja priznati: njih jezik nije ni primetio niti ih ima po čemu zapamtiti.
  • On pamti samo ono što zaslužuje da se — zapamti.

AUTOR: Dragoljub Petrović

Zakon o jeziku koji je (po hitnom postupku) usvojila Skupština 15. sept. 2021. podsetio me je na ono davno (prošlo) vreme kad je drug Bevc pripremao Zakon o udruženom radu i u 173 reči „umotao“ formulaciju da „radni ljudi i građani“ imaju pravo da svoj rad „udružuju u oblike udruženog rada“. Na tu zakonodavno-pravnu pamet podseća prvi stav čl. 3. našeg jezičkog zakon[ik]a, u kome čitamo da se „srpski jezik i ćiriličko pismo, kao matično pismo, u skladu sa zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama, obavezno upotrebljava u radu državnih organa […] kao i u radu drugih organizacija kad vrše poslove utvrđene zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama“. A da bi se to saopštilo, „potrošeno je“ 66 reči, sledećih 190 dodato je da se to odnosi i na oblast obrazovanja, javnih medijskih ustanova, strukovnih udruženja, privrednih društava, a dodatnih 82 reči utvrđuju spisak onih koji su se našli — van zakona!

Pominjem ove pojedinosti zato što procenjujem da su sve one besmislene i da je u čl. 10. Ustava Republike Srbije to formulisano mnogo jednostavnije i — istinitije: U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. I ništa tome više ne treba doda[va]ti: zna se šta je srpski jezik, zna se koje je [bilo] pismo toga jezika (makar „od Ćirila do Broza“), ali neka to bude povod da se razjasne neki drugi bitni detalji koji se tiču upotrebe jezika i pisma kojim se jezik beleži: kad se utvrdi službenost jezika, besmisleno je „nabrajati“ šta se sve pod tim podrazumeva budući da to mora biti svaki oblik jezičke realizacije osim one koja se određuje kao privatna. U tom smislu, dakle, službenost jezika ne može se ničim ograničavati, a najmanje to može biti vlasništvo nad sredstvima „uloženim u komunikaciju“ pa jedni s narodom to moraju činiti ćirilicom (jer rukuju „javnim“, tj. „državnim“ sredstvima), a drugima se mogu „ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice“ ako „odluče, tj. blagoizvole da koriste ćiriličko pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličkog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila“. Potpisnik ovih redova ne razume se u pravn[ičk]e finese, ali ovu odredbu ne ume protumačiti drukčije nego tako da neko ima pravo da ubije čoveka ako to čini svojom puškom ili da truje narod otrovom kupljenim svojim parama. Zbog toga spisak onih „subjekata“ koji su se, kako rekoh gore, „našli van zakona“ — iz zakona treba i isključiti. (A možda, zajedno s njima, i zakonodavce — iz poslova koji nam rečenu pravn[ičk]u pamet ozakonjuju.)

I to se može učiniti vrlo jednostavno: privatna komunikacija u zakonu se ne sme ni pomenuti (ako nećemo da se prisećamo Hrvata i Pavelića koji su ćirilicu zabranili i u javnoj i u privatnoj upotrebi (a i u naše vreme „čekićaju“ ćiriličke table gde ih god uoče) ili Ahmeta Zogua i Envera Hodže koji su Srbima demokratski zabranili i jezik i pismo, i imena i prezimena, i veru i slavu, i sve ono što ih je karakterisalo kao narod); pisanje ličnih imena, „naučna i tehnička terminologija“, „naučna i umetnička dela“ (bez obzira na sve što bi to moglo značiti) rešava se pravopisom; dvojezične publikacije, dvojezične škole, škole stranih jezika pišu se „jezicima »leve« i »desne« strane“ (pri čemu „srpska strana“ uvek mora biti ćirilička — po onom obrascu po kome to rade, recimo, Hrvati s ruskom gramatikom); žigove i oznake geografskog porekla ne znam ima li smisla i pominjati.

Sve se te pojedinosti, međutim, mogu osmotriti i iz jednog posebnog ugla — na latinicu mi ovde možemo gledati kao na strano pismo, tj. na strani jezik, i tada sve ono što je štampano tim pismom treba tretirati kao i sve publikacije na stranim jezicima (to je, konačno, upisano i u svetskim bibliotečkim katalozima): Srbima se ne može poreći pravo da čitaju novine na svim jezicima koji ih zanimaju niti pravo da ih dobavljaju kako im se najviše isplati, ali je davno prošlo vreme kad su na latinicu mogli gledati kao na „srpsko pismo“. Latinica to zaista jeste bila, ali je to bilo samo dok je bilo Srba-katolika i Srba-muhamedanaca, ali kad su se takvi preselili u Hrvate i „Bošnjake“ i stekli status eminentnih koljača Srba i srpske nejači — logičnom treba smatrati i činjenicu da su oni odneli i latinicu i pravoslavnim Srbima ostavili ono što je uvek bilo njihovo i zbog čega su ih tako temeljito satirali — ćirilicu. I to su srpski krvnici uvek bolje znali od Srba i u svim surovim istorijskim lomovima nasrtali na ćirilicu s jednakim žarom s kojim su skidali i srpske glave.

Da Vas podsetimo:  Velike izborne manipulacije bez posledica

Ako „latinički Srbi“, dakle, misle da su njihovi učitelji i uzori pobili premalo Srba (kao što su komunisti tvrdili i 20 godina posle rata, a te se navike ni do danas nisu odrekli) i da tome i oni treba da doture svoj prilog, bilo bi lepo da se legitimišu, da kažu da im je dosadilo da budu Srbi, da hoće da budu „napredni Srbi“, „europejski Srbi“, „vatikanski Srbi“, „habsburški Srbi“, neka kažu koliko ih ima, jesu li im uzori Kinkel ili Klinton, da li bi se zadovoljili nekim manjim Jasenovcem ili bi bili spremni da se poravnaju s onim Pavelićevim i Brozovim… Neka se, dakle, „konstituišu“, neka proglase da će se njihov „srbosjek“ potpisivati jedino latinicom i neka se njihov „jezik“ unese u registar „dvadeset i jedanaest“ srpskih manjinskih jezika i neka se izbore za isti tretman kakav imaju i ti jezici i da više Srbe ne poučavaju da je ćirilica anahrono pismo, a da su oni naredni da prate onu muziku koja dopire iz modernijih demokratskih stražnjica. I da mere toga jezika ne određuju ni Ringier Axel Springer ni Soroš niti da se kao srpske novine predstavljaju ni Danas, ni Blic, ni Kurir, ni Informer, niti njihovi Beton-i i Krokodil-i: Srbi su se uvek potpisivali ćirilicom, a latinicom jedino — njihovi krvnici u poslednjih stotinak godina. Kad se, dakle, konstituišu kao manjinska zajednica, „latinički Srbi“ moći će da štampaju svoje Danas–e i Krokodil–e na isti način na koji to čine, recimo, Rusini sa svojim novinama Ruske slovo ili Bunjevci sa svojim Bunjevačkim novinama, ali bi bilo lepo da Srbe ne poučavaju onoj nauci kojom su to njihovi uzori činili u Jasenovcu i/li na Novosadskom dogovoru. I ako hoće da čitaju Danas, neka to čine pod istim uslovima pod kojima čitaju i Le Monde, Die Welt, The New York Times: sve su te novine jednako „srpske“ i srpski poreski organi morali bi o njima brinuti jedino da im poreske stope ne budu različite. (A što se tiče „poreskih olakšica za prelazak na ćirilicu“, mislim da to treba zaboraviti jer su ih dovoljno potrošili za proteklih sedamdesetak godina.)

Te nas pojedinosti dovode i do još nekih aspekata problema o kojima govorimo, a jedan je od njih posebno zanimljiv: Nemci priznaju da su za vreme Drugoga sv. rata pobili 300.000 Srba, Cigana i Jevreja, a za onaj ostatak od, makar, dva miliona zaslužni su oni koji se potpisuju latinicom, pre svih Hrvati, „Bošnjaci“ i komunisti. I sad njihovi naslednici, u liku američkih i soroševskih (i inih) NVO-glodara produžuju misiju svojih učitelja i na ona tri genocida koja su nad Srbima u HH veku izvršili njihovi učitelji i finansijeri dodaju i svoj, četvrti, duhovni: svi oni hoće da Srbima ubiju istoriju, tradiciju, pamćenje, etos. I vele da donošenje zakona o jeziku „zapinje“ oko tumačenja pojmova „službena“ i „javna upotreba jezika“, ali se ne shvata da je ta pravna besmislica lansirana da bi se moglo činiti upravo ono što se sa srpskim jezikom čini tokom mnogo poslednjih decenija: neko je, nekad, srpski jezik proglasio srpskohrvatskim, a kad su se Hrvati toga termina brzo odrekli (i vratili se „hrvatskom“), Srbi su nastavili da ga „eksploatišu“ (da sunarodnicima u Hrvatskoj ne bi „otežavali život“) i posle se pokazalo da su oni, za to vreme, zaboravili i svoj jezik i svoje pismo i dozvolili onima koji su ih dotle terorisali i satirali da to i dalje čine kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo. A osnovni je problem u tome što su službena i javna upotreba, kako rekosmo, besmisleni sinonimi: jezikom se nešto objavljuje, obznanjuje, saopštava, čini se javnim ono što javnost treba da zna i to se uvek čini u obliku koji je primeren znanju, pismenosti i svim drugim osobenostima ličnosti koja informaciju formuliše. I ta je informacija adresovana na svakog pojedinca do koga dopre, a reakcija će na nju biti različita: onaj na koga se ona odnosi reagovaće na jedan način, a onaj drugi proći će pored nje kao i pored svega što ga se ne tiče, pri čemu informacija može biti objavljena na osmoj stranici novina ili u 13. minutu TV Dnevnika, a može i na banderi kod Micine kafane.

Zakon o kome govorimo — čekan je 30 godina. I uperen i protiv pameti i protiv Srba po istim onim manirima i mehanizmima po kojima je to činjeno i tokom pedesetak prethodnih „komunističkih“ godina. Zna se, naime, da je „ustaško-komunistička internacionala“ satrla više od dva miliona Srba i od toga broja makar polovinu — posle rata! I po istim pravilima po kojima i drugi okupatori, komunisti su to činili tako što su najpre pobili bolji deo pomenutog broja Srba (pre svega intelektualnu i ekonomsku elitu i, uz njih, najbolje domaćine), a potom, kao i svi okupatori pre njih, krenuli u zatiranje ćirilice — kao najznačajnijeg obeležja srpskog nacionalnog identiteta: Novosadski dogovor proglasio je (u Pokrajinskom komitetu KPJ, a u ime Matice srpske) „ravnopravnost latinice i ćirilice“, vlast odmah sklonila ćiriličke pisaće mašine (iz Bugojna kasnije stizale samo latiničke), uvela latinicu u vojsku, policiju, administraciju, na ćirilički potpis gledalo se kao na znak srpskog nacionalizma i tako su komunisti uspeli u onome što ranije nije pošlo za rukom nijednom okupatoru: ćirilica je dovedena do praga nestajanja. I u tome je odlučujuću ulogu imala činjenica da su svi prethodni okupatori bili kratkoveki, tj. držali se samo po koju godinu, a komunisti trajali decenijama i Srbi nikako da dočekaju da im vide leđa. Posle „pada komunizma“, ipak, neki naivni Srbi ponadali su se da bi se nešto moglo učiniti da se Srbima vrati pismo na kome je utemeljen njihov identitet, ali se već 30 godina pokazuje da je komunističku pamet nasledila mnogo rigidnija mondijalistička i da se ona razrojila u mnogo pravaca, rukavaca, stranaka, pokreta, među njima ima mnogo NVO-glodara i, što je posebno zanimljivo, mnogo žena („žena u crnom“, „žena po zanimanju“, „nedovršenih žena“, „žena femplaculja“, „žena helsinčara“ i sl.). I mnogo bivših Srba („helsinških“, „soroševskih“, [ras]prodatih, najamnih, polu-Srba, četvrt-Srba, [naj]jevtini[ji]h Srba, Srba različitih boja, među njima posebno i „duginih“, Srba koji najbrže „shvataju“ šta okupatorski nalogodavci od njih očekuju. I po toj liniji, recimo, „helsinški Srbi“ utvrdiće „da je proglašenjem za jedino i autohtono srpsko pismo, ćirilica postala faktor »snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanja građana«“, čime se potvrđuje i stara komunistička pamet i njena proverena retorika: dok su Srbi zatirani i ćirilica bila progonjena, to je bilo praćeno radosnim tamburanjem, a na pokušaj da se posledice takvog muziciranja racionalnije osmotre sada se gleda kao „sredstvo prinude i zastrašivanja“. I zanimljivo je ovde svemu tome dodati i shvatanje da se „diskusija o dva pisma na temi ugroženosti ćirilice pojačava od 90-ih godina, od kada su se izdvojili jedni koji teoriju i praksu žele da potčine ideji homogene srpske nacije i drugi koji preko jezika i pisma žele da ostvare ideju zajedništva sa susednim narodima koji su ih vrlo uspešno zajedničarili u poslednjih stotinak godina“ (kako rekosmo — u Jasenovcu i drugde), ali se ne osvrću na to kako se „zajedništvo“, u naše dane, završilo u Hrvatskoj, niti da je u BH-Federaciji ostalo samo 40.000 Srba (do 1990. bilo ih je više od pola miliona, a krajem HIH veka u Bosni se nije znalo ni za drugi narod osim za Srbe niti za drugi jezik osim za srpski). I svemu tome dodaju podatak da su u Crnoj Gori i BiH „oba pisma ravnopravna“ dok u Hrvatskoj još nije sasvim izvesno jesu li baš svako ćiriličko slovo spalili ili ga makar „očekićali“. Niti se pominju „NATO argumenti osiromašene uranijumske demokratije“ koja je te odnose definitivno uspostavila. Može u svemu tome biti nesporno da se Srbija „kao država opredelila za EU“, ali ostaje nejasno koje su to „druge države Balkana u kojima su oba pisma u upotrebi“ i kako će nas ćirilica i latinica „povezati i regionalno i istorijski i u budućnosti kojoj stremimo“ ako se ćirilica zabrani i Srbima — kao što je u onim „drugim državama“ nije ostalo ni u tragovima. Protiv srpskoga jezika i ćirilice, uz sve to, najžešće vojuju dve vrste žena (ne mogu reći „Srpkinja“ jer su među njima najglasnije one koje ili nisu Srpkinje ili su reputaciju izgradile na mržnji prema Srbima): one koje su ćirilicu zaboravile i one koje je nikad nisu uspele naučiti. Pa će jedne reći da na predlog zakona da se status srpskoga jezika i ćirilice uskladi s Ustavom Srbije treba gledati kao na „političko sredstvo nacionalista“, tj. da je ovde „reč o političkoj sferi“ (a ne „o naučnoj“, kako je to, inače, činjeno u Jasenovcu i drugde, a posle bilo overeno Novosadskim dogovorom). Jedna predstavnica „one druge vrste“, međutim, podseća na to da „predlog zakona o zaštiti ćirilice predviđa osnivanje savetodavnog tela koje će pratiti i analizirati upotrebu jezika i pisma u javnom životu, a čiju će natpolovičnu većinu činiti predstavnici struke na predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika“. Taj je Odbor, međutim, ona žestoko orezilila: braneći zakon „100 dana posle“ i uzjahavši Pegaza, ona veli da „svako može da se uveri koliki jaz postoji između nauke (i njene poezije) i onoga što Odbor tvrdi da je naučna istina o srpskom jeziku“ i da to „telo »obmanjuje javnost, vrši cenzuru u nauci« i njegov autoritet je upitan i sa naučne i sa komunikološke strane“.

Da Vas podsetimo:  Istina o vaskrsu legende

Budući da naše advokatuše u ovu raspravu uključuju sve osim jezika, ćirilice i pameti i da je njihovo nerazumevanje problematike neupitno makar onoliko koliko je neskrivena njihova spremnost da služe srpskim okupatorima, na njega se ovde više nećemo osvrtati, ali ćemo njihovo pametovanje o hrvatsko-„bošnjačkom“ odnosu prema ćirilici povezati s najnovijim reakcijama „Bošnjačkog“ i Hrvatskog kluba u Veću naroda Republike Srpske na tek usvojeni zakon o zaštiti srpskoga jezika i ćirilice: ti klubovi najavljuju tužbe Ustavnom sudu i zahtevaju da se usvojeni Zakon „stavi van snage“ jer ih briga za ćirilicu „ugrožava“ time što će njihovi „jezici“ i latinica biti „dovedeni u neravnopravan položaj“. Oni se, međutim, „ne pitaju u kojoj je meri postojeće stanje »ravnopravno« budući da ćirilice gotovo da nema ni u Republici Srpskoj“, a u Federaciji BiH „đacima se osporava čak i pravo da je uče“.

A naše advokatulje vele da su tamo ćirilica i latinica idilično ravnopravne. I jednako ne znaju o čemu govore pa bi srpski jezik i ćirilicu trebalo najpre zaštititi od njih i njihove pameti, a potom i od još ponekoga (i/li ponečega).

Recimo, od Sekretarijata za zakonodavstvo zato što već 15 godina ignoriše čl. 10. Ustava u kome piše da će se neka važna pitanja jezika uređivati zakonom, a [rečeni] Sekretarijat veli da je to „bezveze“ i da njegovi pravnjački specijalci imaju pravo da se rugaju i Srbima i srpskom Ustavu (a možda upravo tako i piše tamo gde su oni zarađivali svoje tapije).

I treba ga [za]štititi od ministra za obrazovanje kad bez nostrifikacije diplome „crnogorskog jezika“ odobrava upis na master studije srpskog jezika s obrazloženjem da je „crnogorski »službeni jezik države s kojom Srbija održava redovne diplomatske odnose«“; ili zasniva studije „bošnjačkog jezika“ na studijskoj grupi za srpski jezik i književnost na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru; ili zasniva Lektorat za hrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u isto vreme kad se u Zagrebu gasi Katedra za srpski jezik osnovana 1874. godine. Od istog ministra jezik treba zaštititi i zato što je kao okupatore u srpske škole doveo Klett i njegove žužulovske i žderićke koljačke filijale, ali i ZUOV-specijalce da „posebnim kanalima“ uvode „bosanski jezik“ i po jugozapadnoj Srbiji iako se taj „jezik“ i u Bosni (jednako kao i u Hrvatskoj i Crnoj Gori) još raspoznaje po „Vukovim brkovima“.

Da Vas podsetimo:  Adam i Eva su ćale i keva

I srpski jezik i ćirilicu treba zaštititi od Narodne biblioteke Srbije i Instituta za standardizaciju Srbije zato što su, „na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu 17. lipnja 2008. godine“ priznali da „hrvatski jezik“ više nije ni nalik na srpski i da se zajedno više ne smeju ni pominjati. I Narodnoj biblioteci dodati i Biblioteku Matice srpske i onu „sličnu“ u Republici Srpskoj (ne znam koje joj je službeno ime) jer sve one (kako je pokazala jedna moja Dijana) utvrđuju da, recimo, Branko Ćopić piše „bosanski“, da je devet „hrvatskih knjiga“ napisao Momo Kapor, da su istim jezikom pisani Moji pronalasci Nikole Tesle, Kozaračka djeca i Riječi koje nisu zaklane u Jasenovcu; „srpski i hrvatski“ pisali su Njegoš, B. Radičević, Mrkalj, Sterija, Sremac; „hrvatskom ćirilicom“ potpisivali su se Zmaj, Dučić, Meša, Ivo Andrić, to još uvek čine R. P. Nogo, SPC i SANU, a možemo im dodati i knjigu „Istorija Dubrovačke književnosti akademika Zlate Bojović: jezik – srpski, pismo – ćirilično, izdavač – Srpska književna zadruga“, a knjiga gurnuta u – hrvatsku književnost. Treba ovde podsetiti i na to da je Narodna biblioteka Srbije uspešno osramotila i srpski jezik i srpsku kulturu na gostovanju u Kanadi 10. H – 10. HI 2006. kada su se tamo predstavili „Sreja“, „Saša“, Đinđić, Vuk, Helsinški odbor za ljudska prava i sl. dr., ali pored njih nije bilo mesta ni za Miroslavljevo jevanđelje, ni za Sv. Savu, Njegoša, Crnjanskog, Pekića, Sl. Jovanovića, Teslu, nije bilo nijednog slikara, nijedne zbirke narodnih pesama, nijedne monografije o manastirima, ništa o Kosovu, glavnina knjiga bila je štampana latinicom, a „ćirilaši“ bili označeni kao — „batinaši“!

Takva je pamet na čelo Narodne biblioteke Srbije dovođena iz Soroševog predsoblja (da ne kažemo — iz soroševskih bordela), s parafom njegovih sekretaruša i feministkinja-po-zanimanju. I nalogom da se najznačajniji pamtilac i zapisivač srpske prošlosti razori i osramoti iznutra i da se time dovrši ono što Hitleru nije, sasvim, pošlo za rukom 6. aprila 1941. Glavninu tih poslova produžili su kasnije Broz i njegova svita, ali se pokazuje da je još ostalo nešto [k]od onih neoštećenih Srba pripravnih da makar zagorčaju trijumf onom „svetskom“ („mondijalističkom“) intelektualnom, moralnom i svakom drugom talogu koji se potpisuje ispod tvrdnje da su Srbi definitivno satrveni i da „zagonetku podunavske civilizacije“ predstave kao sopstvenu, tj. „evropsku“, tekovinu.

Ovo poslednje — neće moći.

Iz sasvim banalnog razloga: oni koji to „hoće“ ne primećuju da se ta civilizacija utemelji[va]la u donjem Podunavlju, tj. na Helmu, tj. na „Iliričkom poluostrvu“, tj. na Balkanu, tj. tamo gde se, tokom mnogo milenijuma, osim za Srbe (pa, hajde da kažemo, „za Slovene“ mada je taj etnonim prvi put pomenut dosta vekova posle Hristova rođenja) — za druge narode nije znalo, odn. za te se narode čulo mnogo kasnije, pa i to jedino po zločinima kojima su satirali starosedeoce na prostorima koje su osvajali.

I u tom smislu — prisetimo se: na više od 70% svoje današnje teritorije Nemci su istrebili „Slovene“. Ili su to bili — Protosrbi? Tj. oni koji su stigli do Indije (i tamo odneli sanskrt), pa i do Irana, Arabije, Etiopije (i svuda razneli i slovensku haplogrupu R1a). I među kojima se nije našao nijedan Zapadnoevropljanin kao nosilac haplogrupe R1b (a Hitleru valja priznati da je „kukastim krstom“ uspeo da uprlja svastiku kao arijevski simbol). Da, međutim, dalje ne bismo „širili priču“, bolje će biti da se vratimo na početak i da svoje kazivanje zatvorimo jednom opštijom eksplikacijom: srpski jezik utemeljili su oni koji su se njime sporazumevali i koji su mu služili, do sadašnjeg stanja doveli ga oni koji nikad nisu imali šta da kažu i jedino umeli da brbljaju, tj. da se jeziku rugaju.

Ovi poslednji uobličili su i zakon o kome govorimo, ali im odmah valja priznati: njih jezik nije ni primetio niti ih ima po čemu zapamtiti.

On pamti samo ono što zaslužuje da se — zapamti.

https://balkanskageopolitika.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime