Ovih dana jedna Srpkinja iz Nemačke obavestila nas je da je morala platiti 260 evra kazne zato što je odbila da svog sinčića pošalje u školu obučenog onako kako se oblače devojčice. I najavila da će se vratiti u Srbiju jer će ovamo, veli, živeti – u slobodi.
Ta je zgodica makar indikativna: ono što je sredinom prošlog veka najavljeno da će razaranje omladine poslužiti kao prečica za razaranje civilizacije – u Nemačkoj je, izgleda, odmaklo vrlo daleko i to se ogleda u činjenici da više ni prirodni zakoni ne mogu važiti ako neka oštećena pamet umisli da ih može menjati. I sebe oglasi „nadležnom“ da to čini. U Nemačkoj to je već sasvim konkretizovano: škola je odlučila da više neće imati učenike i učenice, a imaće nešto što neće biti ni jedno ni drugo; i da oni neće imati ni oca ni majku, a imaće „roditelja 1“ i „roditelja 2“; i svima će biti naređeno da je ono što je vazda vredelo kao najprirodnija istina (recimo – da se pol nosi među nogama) dalje ne može važiti i da novorođenčad po tom obeležju više ne mogu biti upisivana u matične knjige (tako je to, prema mnogim naznakama, uređeno i u drugim „zapadnim demokratijama“, ali u kojim se oblicima tamo sve to čini – potpisniku ovih redova nije poznato).
Naznačene pojedinosti poslužiće nam kao polazište za celovitije razmatranje naznačenog problemskog kompleksa, pri čemu se može reći da se u njegovom središtu nalazi nepomeriv Najviši Prirodni Poredak: sva se bića u prirodi rađaju kao jedinke kojima su „ugrađeni“ mehanizmi reprodukcije i time su i među njihovim „slovesnim“ i među „beslovesnim“ predstavnicima uspostavljeni odnosi koji se zasnivaju na bitnim polnim karakteristikama, odn. na njihovoj „muškosti“ ili „ženskosti“, tj. sve se jedinke rađaju ili kao muške ili kao ženske i nikakvim naknadnim „intervencijama“ i interpretacijama te se činjenice ne mogu promeniti. Pri čemu tome treba dodati jednu bitnu napomenu: to važi za 98-99% humane vrste, a onaj ostatak od 1-2 procenta obeležen je „genetskom greškom“, tj. takvima se „priroda poigrala“, a među Srbima ostala reč da je na njih „pao (pra)roditeljski greh“, tj. da ih je „Bog obeležio“.
Tako su se pred nama složile sve činjenice iz kojih proističe ono što je usmereno na „novo tumačenje“ odnosa među polovima i na šta treba gledati kao na „udar na Prirodni Poredak“. Ljudi su uvek znali da se među njima može naći pokoji takav „obeleženik“, prema njima izgrađivali su odnose u skladu s njihovim ponašanjem: štitili ih, nastojali da njihove nastranosti suzbiju i ograniče na najuži („domaći“) prostor, „zaklanjali ih“ i od njih samih i od okoline, jednom rečju – držali su ih pod kontrolom i pazili da se „ne otmu“ i da zajednici ne učine neku ozbiljniju štetu. I tako se, uvek, suočavalo onih 98-99% „normalnih“ predstavnika sa svojih 1-2% „obeleženih“ srodnika, pri čemu ovima drugim nikad i nigde nije bilo dozvoljeno da u bilo kom svojstvu i u bilo kom smislu utiču na sudbinu svojih normalnih porednika. Za takav odnos razlozi su bili vrlo prosti i sve se svodili na to da je „obeleženost“ one manjine bila izuzetno raznovrsna i nijedno od njihovih svojstava nije bilo „pozitivno“, neka su od njih bila u neskladu s usvojenim moralnim normama, nekima su naznačavane osobine koje ne zaslužuju poštovanje, a na neke se, naprosto, gledalo kao na bolest (takav je slučaj, recimo, s homoseksualizmom i pedofilijom (medicina je posle pokazala da „mozgovi homoseksualaca reaguju sličnije mozgovima pedofila na stimuluse“ i zato se o tim devijacijama može govoriti kao „o psihičkim posledicama moždanih promena“).
Prve naznake da se na „ljudsku obeleženost“ može gledati i drukčije pojavile su polovinom prošlog veka kad se shvatilo da takvi predstavnici „humane vrste“ mogu biti uspešno iskorišćeni kao sredstvo za razaranje civilizacijeje – što je tada, koliko znam, prvi put jasno naznačeno i razaranje omladine određemo kao prečica u ostvarivanju tih nauma („mi ćemo uložiti sve što imamo… na obradu i zaglupljivanje ljudi… Bavićemo se ljudima od dečačkih, mladićkih godina, uvek će nam glavna stavka biti mladež, razaraćemo je, činiti nemoralnom, iskvariti“). Tragom te ideje kasnije je krenuo Kinsi sa svojim pedofilskim projektima „definišući“, recimo, vrištanje silovanog dvomesečnog deteta kao njegovu orgazmičku manifestaciju, posle je Američka psihijatrijska asocijacija (APA) „utvrdila“ da homoseksualizam nema medicinske osnove (1973), a dvadesetak godina kasnije tome dodala i pedofiliju i sadizam i time omogućila da se ti „nemedicinski fenomeni“ medicinski legitimizuju i da njihovi nosioci, između ostaloga, „zatraže“ da se zakonski uredi da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina, a u naše dane pedofili iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO/WHO) tome dodali i „nauk“ da decu od rođenja treba navikavati na masturbaciju…
Tako je pripreman teren za sve ovo što se danas dešava i u svetu i kod nas, Bajden je LGBTNZ definisao „kao samu srž demokratije“ i naturio shvatanje suprotno normalnom ljudskom poimanju. I to je danas postalo „mera i svetske i srpske pameti“: deca se uče da nemaju prirodni pol, tj. da ga mogu menjati kao što menjaju čarape, školski sistemi uređeni su tako da se prava roditelja za brigu o ponašanju dece sve izrazitije ograničavaju (a ponekad se mogu odrediti i kao „protivzakonita“).
Videli smo kako to izgleda u nemačkoj školi, a već podugo slične pojave možemo pratiti i „u svojoj kući“ i za neke opštije uvide u tu problematiku Srbi moraju biti zahvalni uglednoj advokatskoj kancelariji jer je „sabrala“ činjenice koje o tome najbolje svedoče. Pomenućemo među njima dve najkrupnije, ali se pokazuje da su i one čudno „prepletene“.
Prva je ona da je „usvojen Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja“ i njime „najvažnija ovlašćenja Nacionalnog prosvetnog saveta preneta na Ministra prosvete. Zavod za izdavanje udžbenika se marginalizuje, a u sastavljanju udžbenika istorije učestvuju i tužioci Haškog suda itd.“ dok je „prošlogodišnju najavu – da se identitetski udžbenici (istorije, srpskog jezika, likovnog, geografije…) u Srbiji i Republici Srpskoj posebno prave i izdaju kod Zavoda za udžbenike Vlada zaustavila maja prošle godine“.
Druga je tek u sitnim pojedinostima samo konkretizuje: „Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja utvrdio je standarde koji su obavezni za sve autore i izdavače udžbenika i drugog školskog materijala. Sada se samo čeka potpis Ministra prosvete (Branka Ružića) da se ove izmene objave u Službenom glasniku, i nakon toga iz opticaja povuku svi udžbenici radi zamene udžbenicima pisanim na rodno osetljivom jeziku (bez rečnika, bez gramatike i bez pravopisa)“, čime će srpski jezik biti proteran iz škole i na njegovo mesto uvedeno nešto što će „znati“ jedino oni koji takav „jezik priređuju“.
Uz razaranje škole, srpska je Vlada bila uspešna i u onome što se određuje kao „promena naše svesti i identiteta“ (što je Predsednik još 2013. najavio kao „najteži posao“ pred kojim se vlast našla), ali ni tu, po svemu sudeći, rezultati nisu izostali: „Stavljen je van snage Zakon o ravnopravnosti polova, koji je izjednačavao muškarce i žene kao biološke pojmove. Istovremeno je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji takođe obuhvata ravnopravnost muškaraca i žena, ali ne po osnovu bioloških razlika i nezavisno od toga kako je ko upisan u matične knjige. U Priručniku, koji je izdalo Ministaratvo prosvete na stotinak strana, konstatuje se: »Ljudi se ne rađaju kao muško ili žensko, već uče da budu dečaci ili devojčice koji će odrasti i postati muškarci i žene«. Stvoreni su uslovi da mama isprati ćerku u školu, da ćerka bez saglasnosti roditelja promeni pol i da se iz škole vrati kao sin roditelja 1 i roditelja 2. Sudeći po stavu Ministarstva prosvete, pitanje je dana kada će prestati primena zakona koji obavezuje matičare da u matičnu knjigu upisuju pol rođenog deteta.“
Uz ono što je gore naznačeno kao put za razaranje srpskoga jezika, ovo se već može razumeti kao udar na Srbe uopšte, na srpski etos i na sve ono na čemu je srpski identitet i utemeljivan i izgrađivan. A kao njegovi razarači istakli se predstavnici one „oštećene vrste“ koja, kako rekosmo, nije imala pravo ni da se među Srbima pojavi, a kamoli da o njihovoj sudbini odlučuje, pri čemu su odlučujuću reč u tome preuzele neke žene kojima se ne zna ni adresa niti čime su tu čast zaslužile: jedna se među njima hvali činjenicom da je genetski oštećena, druga ima dete, ali nema adresu, više je onih koje nemaju ni dece ni adrese, neke još ne umeju ni čitati, a kamoli nešto suvislo usmeno saopštiti. I kad se sve to ima na umu, posmatraču se mora nametnuti čudan utisak: izgleda da u srpskoj vlasti predstavnici normalne pameti, pred zaglušujućim hukom oštećenih, ne mogu ni doći do reči niti shvatiti šta se sa njima događa: Srbi su se našli pred onim pred čim nisu nikad u svojoj istoriji – da ih predvode oni koje od stida nisu mogli ni gledati.
A koji su se sad našli u situaciji da odlučuju o svemu onome o čemu ne znaju ništa ili da menjaju i ono na šta niko nikad nije ni u bunilu mogao ni pomisliti da bi se moglo promeniti. Takvi, recimo, ne znaju šta je jezik, ali zakonom propisuju da on mora biti „rodno osetljiv“ i time normalne nosioce jezika dovode do toga da pogađaju kako sve njihove bezmozgice treba razumeti i koje sve besmislene aspekte one još mogu imati, kao što nije jasan ni smisao činjenice da su „u svim gradovima u Srbiji već osnovani saveti za rodnu ravnopravnost“ i da se za „koordinaciju“ i širenje takve pameti specijalizovala ona žena koja, kako rekosmo, „ima dete, ali ne i adresu“, a svoje trovačke kapacitete, osim u jeziku, potvrđuje i time što dovodi i neguje i takve trovače kakvi su Rio Tinto, Ziđin, Dandi i sedamdesetak sličnih – posle kojih Srbije više neće biti.
Rekosmo napred da oštećenih predstavnika humane vrste ima 1-2% i da oni među Srbima nisu imali pravo ni da se pojave, a kamoli pravo na reč. Ako im je „novo vreme“ ukinulo te restrikcije, mora se postaviti pitanje kako se u sklad s onim procentom može dovesti činjenica da na LGBTNZ-paradama učestvuje pet ministara iz srpske Vlade i da makar još toliko njih (ako ne i koji više) nije uspelo da obezbedi stalnu adresu pa se ne zna ni kako se oni uopšte okupljaju ni kako im se „pozovke šalju“ – ako ni oni sami ne znaju u kom će se krevetu probuditi. A znaju da treba da donesu Zakon o zabrani diskriminacije, ali ne i onaj o zabrani pljačkanja srpskog budžeta i Srbije; znaju da treba da donesu Zakon o istopolnim zajednicama, ali ne i Deklaraciju (Smilje Tišme) o ustaškom (ja bih dodao – i komunističkom) genocidu nad Srbima; znaju da treba menjati „svest ljudi u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, promeni mišljenja, stavova, ponašanja, suzbijanju društvenih i kulturnih obrazaca, običaja itd.“, ali ne i to da bi te ljude trebalo najpre zaštititi od njihovih oštećenih zaštitnika, a potom i od svih okupatora koje su im doveli i pustošenju i satiranju ih izložili; oni jedino znaju da slušaju naloge (sve koji su usmereni protiv pameti i morala, pa i one „Europrajda 2022“), ali njihovu čemernu pamet ne treba iskušavati zahtevima da razumeju ono što rade niti da shvate smisao svega onoga o čemu odlučuju.
Imajući na umu sve navedene pojedinosti, mogli bismo reći da smo stigli do suštine problema o kome govorimo: naši „oštećeni“ porednici nemaju decu, neće decu, a ona njihova pedofilska vrsta, kako smo videli, traži jedino da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod 10 godina. I na tu pamet pristala i srpska Vlada, i njeno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i njegov Zavod za uništavanje vaspitanja i obrazovanja, između ostaloga i time što su uništili Zavod za udžbenike (i doveli zločinački Klet i njegove žderić-žužulske ustaške prirepke), a potom prognali i Nacionalni prosvetni savet kao jedinu – koliko-toliko stručnu – instancu za procenjivanje srpske nacionalne pameti (sve su njegove ingerencije „prenesene“ na, poslovično – neobaveštenog i nekvalifikovanog, ministra i njegove sekretarice i kurire). I time potpuno raščistili prostor za idiotizaciju školskog sistema i nesmetano satiranje dece i omladine po napred naznačenim LGBTNZ-pravilima.
Da prema našim sadašnjim razaračima školstva i pameti ne bismo bili „nepravedni“, mora im se priznati da oni nisu zaslužni za sve o čemu govorimo: njima je pripao u deo samo poslednji udar na srpsku nacionalnu pamet i na brisanje Srbije s balkanske etnoistorijske mape. Potpisnik ovih redova, naime, ima privilegiju da se smatra „prvoborcem“ u ovim poslovima budući da je, tek koju godinu pošto je razaranje škole i omladine najavljeno, zajedno sa svojim drugarom Žikom, „poučavao“ svoga starog profesora Dragojlova o tome kako treba predavati srpsku istoriju, posle toga sedam decenija pratio „reforme srpskoga školstva“ i dočekao da vidi njihov kraj u onome što danas potpisuje ministar Ružić, po nalogu srpske Vlade i njenoga „Europrajda 2022“. I uz svu skromnost, smatra sebe najupornijim svedokom propadanja srpskog školstva od polovine prošlog veka do jutrošnjeg rasvita i o tome beleži tek dve zanimljive „paralele“. Po prvoj: „u njegovo vreme“, učenik sa pet slabih ocena „završavao je školovanje“ već na prvom polugodištu – današnji đaci sa „tarabama jedinica“ prevode se kroz sve razrede i teško je reći po čemu je njihov tretman različit od onoga koji, recimo, imaju „vukovci“. Druga je povezana s prethodnom: u školi nije bilo „vršnjačkog nasilja“ i svi su takvi incidenti rešavani odmah i radikalno tako što je za svaki teži prestup škola bila „poslednja instanca“ koja je o tome odlučivala: „grešnik“ je isključivan iz škole (a u slučaju da naknadno pokuša da „isteruje pravdu“ – on je prelazio u nadležnost „sivog doma); danas, međutim, nasilja u školama ima mnogo više nego u kafanama (pa se, „pokadšto“, završavaju i „smrtnim ishodima“). Sve je to, razume se, posledica činjenice da su deca „zaštićena“ i od roditeljskog vaspitanja, i od oštrije dedine reči, i od prutića kojim će baka „pomilovati unuče po dupencetu“: deca izlaze iz škole kao i iz svake druge jazbine i izrastaju, divlje i nekontrolisano, u nešto što se po svim merama određuje kao ono što je Dals imao na umu kad je najavio da će omladinu „razarati i činiti je nemoralnom“, u nas su ih, takve, preuzeli Labris, Incest-trauma centar i slični pedofilski uobličitelji srpskoga školskog sistema (zajedno sa onim ZUOV-om i njegovim ministarskim podupiračima).
Tako se škola razara po najvišim državnim nalozima i za to je „ovlašćen“ onaj srpski moralni i intelektualni [NVO?] s[l]oj koji je za te poslove kvalifikovan jedino time što „zna puteve do onih svetskih razaračkih adresa“, koji najbolje razume uputstva koja otud stižu i „zna puteve“ do dolarskih izvora kojima se rečena uputstva bogato podržavaju. Razarački udar na srpsko školstvo pripremljen je, kako se pokazuje, i proračunato i temeljito, najpre time što je uništen Zavod za udžbenike kao najvažnija srpska nacionalna institucija, a potom i Nacionalni prosvetni savet kao poslednji beleg nacionalne pameti i time otvoren put „klet-žužul-žderićkim“ zlikovcima da sa Srbima dovrše ono što je promaklo njihovim nacističkim i ustaškim prethodnicima: ti su zlikovci u celini preuzeli srpsko školstvo, korumpirali srpski udžbenički prostor i sveli ga na jedinstven prosvetno-pedagoški bordel. (A svoju razaračku strategiju promotori te pameti više i ne prikrivaju: srpskim đacima oni priređuju udžbeničko đubre, pri čemu im više nije ni bitno kakve će im biti recenzije za te „udžbenike“: ako su negativne, oni će menjati recenzente sve dok ne nađu najjevtinije – i sad se pokazuje da će biti jedino važno da udžbenik bude pisan „rodno osetljivim jezikom“, tj. da i srpska škola i srpski jezik moraju biti makar dvostruko osramoćeni.
*
Razaranju srpskog jezika pridružuje se i razaranje nauke, pri čemu to „u našem slučaju“ ulazi u red sveopšteg propadanja i ne može se znati koliko je povezano s onim što se događa „u svetu“, tj. na globalnom nivou. Izvesno je, naime, da se „tamo“ naučna istraživanja izvode sa različitim zadacima i „na različitim kolosecima“ i o njihovim rezultatima obaveštavaju se samo neki eksperti koji istraživanja osmišljavaju i, uzgred, vode računa o tome da se istraživački timovi ne sretnu i da se ne zainteresuju za to kako se rezultati jednih, eventualno, ugrađuju u istraživanja drugih i za šta će sve biti upotrebljeni. Na počecima tih poslova to se još moglo pratiti i ciljevi se nisu prikrivali i o tome kao dobar primer može poslužiti Rokfeler: kad je on, kao naftni magnat, odlučio da „ubije“ tradicionalnu medicinu, on je mogao finansirati potragu za lekovitim supstancama u svemu onome što se u narodnoj medicini smatralo lekovitim, i to je činio s jedinim ciljem da proizvede nešto „slično“ (ali nikako identično), da to patentira kao lek i da se predstavi kao utemeljitelj „moderne farmakologije“. Iza te pameti kasnije su se postrojavala i druga manje jasna istraživanja, pa među njima i ona koja su nam donela veštačku pamet, HAARP (i mehanizme za zauzdavanje atmosferskih prilika), kovid, sidu, gripove i druge demokratske epidemije, pa sad niko ne zna koliko takvih „naučnih centara“ postoji u svetu, kao što se ne zna da li se u njima ispituje išta drugo mimo onoga što je zamišljeno kao sredstvo za uništenje sveta (dosad je takvih „centara“ samo u Ukrajini otkriveno stotinak, a vele da ih se i kod nas našlo makar nekoliko), pri čemu postaje izvesno da se nauka smatra naukom jedino ukoliko uspeva da pokaže da njeni nalazi mogu biti upotrebljeni kao sredstvo za razaranje sveta, ali ne i za razumevanje i obezbeđivanje ljudske pozicije u tome svetu. Da bi se to potvrdilo, dovoljan nam je samo jedan podatak: kad je postalo izvesno kako će se završiti Drugi sv. rat, svi nemački naučnici koji su pripremali „nekakva tajna oružja“ bili su preseljeni u Ameriku (zajedno sa njihovim tajnim „podupiračima“) i tamo pomogli da se nad Japanom, vrlo brzo potom, provere dosezi njihove naučne pameti. (Jedini pronalazač-zlikovac koji se „pokajao“ bio je Nobel: kad je shvatio koje će nesreće čovečanstvu doneti njegovo otkriće dinamita, sve što je na tome „zaradio“ testamentom je zaveštao kao nagradu onima čija će otkrića pre prizivati život nego ono za šta se dinamit – najčešće upotrebljava.)
Razume se da sve to ne treba posebno dovoditi u vezu sa Srbima, oni su odavno osakaćeni i obespućeni, samo u prošlom veku izgubili su četiri ili pet miliona svojih sunarodnika, ti se gubici u naše dane samo uvećavaju i nema izgleda da bi se mogli makar zaustaviti: vitalni njegov deo „odlazi u svet“, a ostaju samo komunisti, naprednjaci, demokrate i slični bogalji (na subnorce se valjda već može gledati kao na „izumrlu vrstu“), Srbi mnogo uspešnije umiru nego što se rađaju (prošle godine umrlo je 30.000 penzionera više nego godinu dana ranije), srpski bezizlazi potvrđuju se gašenjem osnovnih i srednjih škola po Šumadiji i Pomoravlju i njihovim prevođenjem u „Beograd Na Vodi“. I sve je to praćeno otvaranjem visokih i viših škola („na svakoj autobuskoj stanici i na svakoj trećoj raskrsnici“) i time se pokazuje i definitivan raspad i srpskog školstva, i srpske nauke i srpske nacionalne pameti. Sve su dijagnoze o srpskim stanjima, dakle, potpisane i sad bi se tome moglo dodati tek podsećanje da je time samo potvrđena reč davnašnjeg komunističkog moćnika da će oni univerzitet „razoriti iznutra“ (i valja im priznati da su se oni razaranjima jedino i bavili), pri čemu će se pokazati da su svi ti trgovački fakulteti krojeni po istom modelu: diploma se „stiče“ pošto se uplati poslednja rata školarine (o tome imam čudno svedočenje: kad je na ispitu iz stranog jezika profesor drugi put upisao negativnu ocenu kandidatu koji nije znao ni azbuku jezika koji je polagao, dekan ga je pozvao i saopštio mu tu pojedinost, a zaboravio sam ko se kome posle toga „zahvalio na saradnji“ – da li profesor dekanu ili obrnuto). Velim da je to tako bi[va]lo na trgovački fakultetima, ali imam i neka saznanja o čudnim dešavanjima i na ozbiljnim državnim univerzitetima kada je prilikom izbora u nastavna zvanja nesporno slabijim kandidatima davana prednost nad boljima ili je izvođenje nastave na nekim kursevima/predmetima poveravano kandidatima sa kvalifikacijama koje su se lako mogle makar problematizovati, ako ne i potpuno osporiti. Sve takve pojedinosti, mora se to reći, blede pred činjenicom da Srbi više neće imati priliku ni da se opru na noge, a kamoli da se nadaju oporavku: svakoruko opustošeni, oni mogu računati jedino na ono do čega ih je i (genetski) „oštećena“, i nekompetentna, i korumpirana vlast dovela – na definitivan nestanak.
A svetska „nauka“ priredila im je za to i vrlo efikasnu prečicu: uz potpunu okupaciju zemlje kojoj su izloženi i pred silom međunarodnih ultimatuma koji joj se isporučuju, ona će biti osuđena na to da završi pod banalnim računarskim „klikom“: kad se isključi gotovinsko plaćanje, njihova budućnost bespovratno će se „izgubiti“ u nekim računarima i oni ostati osuđeni na umiranje – od gladi.
I, tako, od priče o zakonima za razaranje dečje psihe stižemo do toga da će i deci i njihovim roditeljima preostati jedino – zajedničko umiranje.
A ona Srpkinja koju pomenusmo na početku ovoga kazivanja teško da može znati gde joj je, i kakvo, stradanje izvesnije…
Autor: Dragoljub Petrović, profesor u penziji
