Zamak u Rambujeu izgrađen je za vreme kosovskog boja. Imao je pet kula i bio je kraljevski ponos, sve dok nije preuređen u dvorac u XVI veku. U republikanskoj Francuskoj, ovaj dvorac na pedesetak kilometara od Pariza, postao je predsednička rezidencija i bina svih značajnih događaja.
Zbog monstruoznih „zločina” Srba nad tzv. Albancima, u Londonu je na Savindan 1999. godine odlučeno da se ove dve zaraćene strane stave za pregovarački sto. Tako je pred drugi boj na Kosovu, njihov sastanak simbolično organizovan baš u dvorcu u Rambujeu.
Bila je to sreda, a srpski pregovarački tim za Francusku je krenuo u subotu popodne, što je strašno kratko vreme za bilo kakve pripreme. U srpskom timu bili su i Albanci, Turci, Romi, kao i predstavnici ostalih nacionalnih manjina na KiM. Posmatrači na ovim pregovorima bili su Rusija, SAD i EU.
Srpski tim je bio delegacija suverene države koju je predvodio profesor Ratko Marković. Preko puta njih su sedeli ljudi koji nisu bili država, već teroristi iz OVK-a koje je predvodio Hašim Tači. Dakle, Albanci su bili u delegaciji Srbije, a s druge strane čisti teroristi.
Sve njih je dočekao dvorac u Rambujeu koji se prostire na dvadesetak hektara najveće raskoši. Ovde su nekad francuski plemići na konjima dolazili u lov.
Međutim, teroristi OVK-a od samog početka odbili su da kontaktiraju sa našom delegacijom i među njima nikad nije razmenjena niti jedna jedina reč. Bilo je odmah jasno da su SAD preuzele glavnu reč u vođenju kosovske priče u ime OVK-a. Srpskom timu je prvog dana uručen „Privremeni sporazum za mir.” Sam Kristofer Klark je u svojoj knjizi „Mesečari” zahteve iz tog sporazuma uporedio sa Austrougarskim ultimatumom iz 1914. godine.
Srbi su u dvorcu dočekani i negovani kao pravi kraljevi, spavali su u velelepnim odajama i hranili su se tri puta dnevno u svečanoj sali. Hrana im je stizala iz „Lenotre” iz Pariza, a to je sam vrh evropske gastronomije.
Ali kako su „pregovori” odmicali, tako je i kvalitet ishrane opadao. Konobari i batleri su se menjali svakog dana kako niko ne bi mogao ostvariti lični kontakt. U drugoj sedmici na meniju su se uglavnom nalazile makarone i riža, dok je poslednji dan srpska delegacija za sva tri obroka dobila krem namaz i čašu mleka. Uz sve češće nestanke struje, poslednjih dana je i grejanje isključeno u delu dvorca gde su bili Srbi. Sve su to bile psihološke igre kako bi se što pre prihvatilo ono ponuđeno. Za 15 dana, srpska delegacija nijednom nije mogla da izađe u dvorište dok su OVK teroristi pravili piknik.
U dvorac tada dolazi Madlen Olbrajt, Srbima objašnjava koliko voli Srbiju jer su njenu porodicu za vreme Drugog svetskog rata spasili baš Srbi. Inače, Olbrajtova tečno priča srpski jezik i na njemu poručuje da postoje samo dve opcije:
– Prva je da ako Srbi kažu DA, na KiM će ući 30.000 NATO vojnika.
– Druga je da ako Srbi kažu NE, kreće bombardovanje.
Nakon dve nedelje „pregovora” u kojima nije razmenjena nijedna jedina reč, Srbi su odvedeni u Pariz da bi stavili svoj potpis na kapitulaciju. Srbija je ovde odbila da primi anekse sporazuma o stranoj vojsci na svojoj teritoriji. Dakle, ne samo na KiM, već na celoj svojoj teritoriji. U tom slučaju, NATO bi dobio pravo na korišćenje svih aerodroma, puteva, pruga i luka, bez plaćanja naknada, carina, drumarina. Ti NATO vojnici bi imali imunitet u slučaju svih krivičnih i disciplinskih prekršaja. U prevodu, ako pregaze čoveka na ulici, samo bi produžili dalje.
Pored ulaska strane vojske u Srbiju, po ovom dokumentu bi 2002. godine morao da se održi referendum o nezavisnosti Kosova, ali samo na teritoriji KiM. Tako da je ishod ovih „pregovora” bio je unapred poznat, mada, i po osećaju, kao i po Ustavu, zemlja je morala da se brani ratom. To je srpskoj delegaciji u Parizu rekao i Laberto Dini, ministar spoljnih poslova Italije. „Ma šta god da potpišete, nema vam spasa, bombardovaće vas.”
Tu je delegacija OVK-a sama potpisala sporazum iz Rambujea, što su podržali i posmatrači SAD-a i EU. Rusija je odbila da potpiše ponuđeni dokument.
Zbog toga je na današnji dan 1999. godine Bil Klinton izjavio da je „prag prekoračen.”
Diplomate zapadnih zemalja odmah su počele da napuštaju Beograd, te je bilo samo pitanje dana kada će se oglasiti sirena za vazdušnu opasnost, poznata kao „šizela.”
Srbi su u Rambuje odvedeni na električnu stolicu, a igra sa hranom bio je psihološki trik prepisan iz američkih zatvora. Američki osuđenici na smrt, pre pogubljenja, imaju pravo na poslednji obrok po želji.m Ovo se zove „ubistvo pre ubistva.”
Gde se zatvorenicima, dok uživaju u najukusnijim specijalitetima, pokazuje koliko je život lep, a oni odlaze u smrt.U takvu smrt je u američkim zatvorima u zadnjih 40 godina otišlo preko 500 nevinih ljudi. Ali Srbija je nastavila da živi…
Piše: Deki RS
A inače Medlin Olbrajt je čivutka.