Zamena na optuženičkoj klupi

0
838

U rešenju francuskog suda, kojim je odbijen zahtev Srbije za izručenje Ramuša Haradinaja, ocenjeno je (u delu koji je dostupan našoj javnosti, ovde) da sam ekstradicioni zahtev po svojoj sadržini nije političke prirode, jer se takvim ne mogu smatrati krivična dela, s obzirom na njihovu prirodu i težinu, za koja je Haradinaj osumnjičen. Ovo je sasvim u skladu sa čl. 1. Dodatnog protokola Evropske konvencije o ekstradiciji (1977), koji odriče politički karakter genocidu, krivičnim delima iz Ženevskih konvencija od 1949. kojima se štite ratni zarobljenici, civili, ranjenici, bolesnici i brodolomnici, kao i svim kriviččnim delima kojima se krše ratni zakoni i običaji rata. Sledstveno, kod ovih krivičnih dela ni jedna država potpisnica Evropske konvencije o ekstradiciji ne može da odbije isponjenje zahteva za izručenje pozivanjem na politički karakter krivičnog gonjenja.

05-AP-PhotoJean-Francois-BadiaI pored toga što ekstradicioni zahtev Srbije ne ocenjuje kao politički, francuski sud je odbio izručenje, jer bi ono navodno moglo da prouzrokuje za Haradinaja „izuzetno ozbiljne posledice po njegovu ličnost, pre svega zbog njegove uloge u oružanom sukobu i u političkom životu Kosova, kao i zbog njegovog državljanstva Kosova – države koju Srbija ne priznaje“. Jednom rečju, Haradinaj nije izručen, jer je francusko pravosuđe bilo uverenja da u Srbiji, kada je u pitanju konkretni predmet, ne postoje uslovi za poštovanje prava osumnjičenog na pravično suđenje i to isključivo zbog političkog stava koji vlast u Srbiji ima prema Haradinajevom učešću u oružanom sukobu i političkom životu tzv. Kosova i njegovom „državljanstvu”. Time se, zapravo, tvrdi da u Srbiji nema čvrstih garantija sudske nezavisnosti, kao brane mešanju izvršne vlasti u rad pravosuđa.

Ovakva argumentacija francuskog suda, kojom se pravda odbacivanje ekstradicionog zahteva Srbije u slučaju R. Haradinaja, otvara tri bitna pitanja.

Prvo, nezavisno od našeg opravdanog gneva zbog neizručenja lica osumnjičenog za najgnusnije ratne zločine, da li možemo da osporimo ocenu francuskog suda o tome da je nezavisnost sudstva itekako upitna u Srbiji? Početkom godine Društvo sudija Srbije je izašlo sa rezultatima istraživanja po kojem je čak 44% sudija trpelo spoljni pritisak kod donošenja odluke (ovde). Brojne velike korupcionaške afere, pri tom je poznata afera „Indeks” zbog mnogo čega nareprezentativniji uzorak, ni do danas nisu okončane pravosnažnim presudama i to samo zbog postojanja telefonske „pravde” u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Njena ekselencija Jelena Milić, ambasador bede i jada!

Suočeni sa nepravdnim rešenjem francuskog suda, a imajući iza sebe negativno iskustvo sa Srbijinim tužilaštvom i sudstvom, u ovom momentu bar polovina građana Srbije mora da se u sebi bori sa tegobnim osećanjem (prema jednom istraživanju s početka 2015. 68% građana Srbije ne veruje sudovima, ovde), koje je negde krajem dvadesetih godina prošlog veka najuverljivije iskazao pop Simo sa Pala. Ovaj stari nacionalni borac, koga su austrougarske vlasti u banjalučkom procesu 1916. osudile na smrt, bio je toliko razočaran funkcionisanjem nove jugoslovenske države, da je od pokrajinskog upravnika u Sarajevu tražio pare da kupi kartu do Beča, da bi otišao na grob Franje Josifa, kako bi mu rekao: „E moj Franjo, da sam znao da će ovakvo čudo doći u Bosnu, posle tvoje smrti, nikada ne bih rušio tvoju vlast”.1)

Ovo verodostojno osećanje mnogih Srba o nepravičnosti sopstvene, voljene države, dodatno obojeno dinarskom violentnom iracionalnošću, između dva rata je zloupotrebljavao hrvatski nacionalni pokret kako bi sa Srbima prečanima rušio nepravičnu „versajsku tvorevinu”, a danas ga zloupotrebljavaju drugosrbijanci kako bi relativizovali pravnu odgovornost francuske države u slučaju Haradinaj.

Sudi se po rezonu, odakle nama građanima Srbije moralno pravo da kritikuju francuske sudije zbog jedne očigledno političke odluke, kada nam sopstveno iskustvo potvrđuje da sudije u narodu Dušanovog zakonika itekako sude u strahu „od carstva mi” (znameniti čl. 172. Dušanovog zakonika: „Sve sudije da sude po zakonu…a da NE sude po strahu od carstva mi”). Pri tom je Dušan Silni znao, kao i vizantijski vladari pre njega, da se bez moralne obnove sudstva i reafirmacije sudske nezavisnosti ne može vaspostaviti snaga državnog autoriteta. Vaspostavljanje autoriteta Srbijinog sudstva (=države) nije danas poterebno kako bi se u to ubedili sudovi zapadnoevropskih država, jer se oni u balkanskim kolonijalnim predmetima ponajmanje vode pravnim rezonom, već da bi se na zdravim i realnim osnovama vratilo poverenje naših građana u sopstvenu državu. Jer sa patriotski oduševljenim građanima, a ne sa opravdano razočaranim popom Simom valja dočekati neku novu ͗41.

Drugo, iz rešenja francuskog suda jasno proizilazi da je za francusku državu nezavisnost tzv. Republike Kosovo – gotova stvar, jedan fait accompli. Ne prihvatanje ove političke činjenice od strane države Srbije, jer je priznanje države po svojoj prirodi politički akt, čini pravosuđe Srbije nepodobnim za suđenje Albancima sa Kosova i Metohije koji su osumnjičeni za izvršenje najtežih zločina. Jer, ukoliko bi službena Srbija imala drugačiju ocenu oružanog sukoba 1998/99., političkog života na tzv. Kosovu i „državljanstva” ove tvorevine, onda francuski sud, ukoliko procenjujemo na osnovu rešenja suda iz Kolmara, ne bi imao razlog da ne postupi po Srbijinom ekstradicionom zahtevu. Drugačija ocena navedenih činjenica može jedino da podrazumeva priznanje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo od strane Srbije, čime bi retroaktivno i oružana pobuna Albanaca iz 1998/99. godine izgubila protivpravni, secesionistički karakter i postala opravdani rat za nacionalno oslobođenje.

Da Vas podsetimo:  Genocid kao ideologija

Tako se sudska vlast u Francuskoj pokazala ništa manje zavisnom od političkih stavova izvršne vlasti od pravosuđa Srbije. Preciznije, posredstvom rešenja o ekstradicionom zahtevu u slučaju Haradinaj, sudska vlast Pete Republike je upregnuta u jaram briselske nadnacionalne birokratije, kako bi poslužila kao još jedno sredstvo pritiska na Srbiju da prizna nezavisnost tzv. Kosova. Suočena sa ovakvim pritiscima Srbija bi morala da postupa potpuno suprotno njima. Ponovnim uspostavljanjem pravosudnog sistema na delovima teritorije KiM i krivičnim gonjenjem i hapšenjem lica osumnjičenih da su počinili različita krivična dela tokom oružane pobune 1998/99. godine, Srbija bi pred svim sudovima sveta učinila nesumnjivom svoju borbu za očuvanje teritorijalne celovitosti države. Kao što bi odbijanjem da učestvuje u političkom dijalogu sa svim licima albanske nacionalnosti za koja se osnovano sumnja da su počinila krivična dela, svoje ekstradicione zahteve i krivične-sudske postupke sama oslobodila hipoteke političke relativizacije.

I najzad, činjenica da se francuski sud pri donošenju odluke o ekstradiciji nije držao prava, već se povodio za političkim interesima nalogodavaca, ne daje pravo Vladi Srbije da na ovu odluku reaguje, ma koliko oštro, iskljičivo diplomatskim, a to znači političkim sredstvima.

Naime, francuski sud je, time što je svojom odlukom utvrdio da su krivična dela koja se stavljaju na teret Haradinaju nepolitička i što je istovremeno odustao i od izručenja i od suđenja Haradinaju, povredio jedan od osnovnih principa međunarodnog prava – aut dedere aut judicare (ili daj ili sudi). Prema ovom pravilu „država pod čijom se vlašću nalazi učinilac međunarodnog krivičnog dela (kakva su i ona za koja Srbija sumnjiči Haradinaja) dužna je”, kako ističe B. Krivokapić, „da ga izruči ili da ga sama krivično goni”.2) Upravo, polazeći od ovog međunarodnopravnog principa, kao norme ius cogens, Međunarodni sud pravde je 2012. godine u sporu između Belgije i Senegala odlučio da je Senegal prekršio svoje međunarodno-pravne obaveze, jer nije procesuirao bivšeg predsednika Čada, Hisena Habrea, niti ga je izručio Belgiji, koja je htela da mu sudi na osnovu univerzalne nadležnosti (ovde). On se nalazio na teritoriji Senegala, a u Čadu i Belgiji je bio osumnjičen za kršenje Konvencije o zabrani torture. MSP je naložio Senegalu da u najkraćem roku sprovde suđenje Habreu. U svojoj presudi MSP je otišao i korak dalje pa je, kako primeđuje A. Mezjajev, obavezi suđenja za međunarodna krivična dela, po osnovu univerzalne nadležnosti, dao čak prioritet u odnosu na obavezu izručenja (ovo otvara nove međunarodno-pravne probleme, ali oni u ovom slučaju nisu od značaja, više u).

Da Vas podsetimo:  Srpska neutralnost je i vid pomoći Rusiji, ali – pre svega i način da Srbi opstanu na Balkanu

Tek iz ugla ove presude MSP-a postaje jasno, i to već na prvi pogled, da je francuski sud pogazio međunarodno pravo i doneo jednu političku odluku. Zato bi Vlada Srbije morala da pred MSP pokrene postupak protiv Francuske, zbog kršenja u slučaju Haradinaj pravila aut dedere aut judicare. Ovim bi se na optuženičku klupu dovela država čiji su vlastodržci, kao pioni zapadne pseudoimperije, držali krvave lekcije o ljudskim pravima, od Jugoslavije do Sirije. Tek bi tužbom pred MSP Srbija na odgovarajući način poručila zvaničnoj Francuskoj da skloni svoje prljave ruke sa srpskog Kosova i Metohije.

Moralna i stručna obnova domaćeg sudstva i istinska reafirmacija načela sudske nezavisnosti, postepeno uspostavljanje pune sudske jurisdikcije na celoj teritoriji Srbije i nad svim njenim građanima i pokretanje postupka protiv Francuske pred MSP, bile bi reakcije jedne ozbiljne suverenističke politike. Sve drugo liči na maskenbal-patriotizam po principu „mož͗ da bidne, al͗ ne mora da znači”, zbog koga smo se kao narod i našli u ovakvoj situaciji.

Zoran Čvorović

www.fsksrb.ru

1) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 694;
2) B. Krivokapić, Enciklopedijski rečnik međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, Beograd, 2010, str. 77.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime