Kako se to obično kaže, „zao jezik“ nekih novinara tvrdi, i bez uvida u zvaničnu, još tajnu dokumentaciju o pregovorima grupe „2 plus 4“ za ujedinjenje dve Nemačke, da je ondašnja „Gvozdena ledi“ – engleska premijerka Margaret Tačer, Zapadnim Nemcima postavila jedan poseban uslov. Tražila je da se oni odreknu svoje veoma jake i stabilne valute – marke! „Gvozdena ledi“ se verovatno nadala, da će na taj način oslabiti za Engleze prejaku nemačku privredu, protiv koje nisu mogli da konkurišu na svetskim tržištima. Vrednost marke je trebalo da bude prepolovljena.
Odmah posle proklamacije ujedinjenja 3. oktobra 1990. godine zaista se krenulo sa pregovorima o uvođenju zajedničke evropske monete – evra. Doduše postoje indicije, da je sličnih razgovora bilo i ranije. 1. Januara 2002.g. u Evropi se pojavila nova valuta – evro sa oznakom koja podseća na američki dolar, sa stilizovanim slovom „€“ kao znak za evro! Jedan € je trebalo da zameni bezmalo dve DEM, što znači da je nova valuta prepolovila sva primanja, ali je trebala da prepolovi i sve rashode u Nemačkoj – od cena najrazličitijih proizvoda do poreza i drugih plaćanja državi.
Cene su stvarno bile za kratko prepolovljene ali su se trgovci brzo snašli pa su nekadašnje cene u markama, počeli da računaju u evrima. Prihodi su bili zaista prepolovljeni, a cene su podignute na dvostruki nivo! Bogatiji Nemci su to mogli da prihvate, ali je po običaju ceh plaćao siromašniji sloj građanstva. Zato nije čudo da danas, dvanaest godina posle uvođenja evra, više od polovine Nemaca itekako žali za nemačkom markom!
Da su cene neverovatno porasle vidi se u svakodnevnom životu, mada političari koji brane već trulo stanje evropskih finansija tvrde suprotno. Tako, na primer, običan trosobni stan je pre uvođenja evra koštao, na primer u Štutgartu, oko 700 DEM, plus dodatni troškovi za grejanje, struju, vodu. Danas stan košta 700 evra, ili 1400 DEM, plus svi već navedeni dodatni troškovi! Kilogram hleba je koštao od 3 do 5 DEM,, zavisno od vrste hleba, sada je, po cenama u evrima, 6 do 10 DEM. Prosečan automobil srednje klase je koštao oko 20.000 DEM, danas je cena ostala brojčano ista -20.000 €, odnosno oko 40.000 DEM – primera ima bezbroj. Naravno da je i godišnja inflacija od 1,5 do 3 odsto učinila svoje da cene porastu, ali nikako ne opravdava udvostručenje cena. Istovremeno, plate nisu pratile porast svakodnevnih troškova. Da li je ta čežnja za starom, dobrom markom razlog što Nemci još nisu zamenili u evre oko 13,1 milijardu maraka? Preračunato u današnje evre, to je impozantan iznos od 6,7 milijardi € kojih nema na tržištu novca!
Niko ne zna gde se nalaze te silne marke, u kojim jastucima, kutijama, tajnim skrovištima kao ni to, da li se te marke namerno čuvaju, da ili su skrivene pa zaboravljene ili je kovani novac izgubljen jer se radi o 172 miliona novčanica i 23,8 milijarde (!) komada kovanog novca. Tek s vremena na vreme, pojavi se neki naslednik koji u zaostavštini svojih rođaka, pronađe po neku hiljadu maraka. Pomenimo, da nemačka Savezna banka, čije su ekspoziture u svim glavnim gradovima pokrajina, bez naplate, menja marke po zvaničnom, nikada ne promenjenom kursu u evre. Zamena će, kako kažu bankari, važiti večito ili sve dok postoji evro odnosno sve dok neko donese i poslednju marku.
Danas je odnedavno u opticaju nova novčanica od 5 €, bez da su bankama vraćene sve stare novčanice koje i pored novih još uvek važe. U prometu ih je, u svim državama sa ukupno oko 330 miliona stanovnika koje imaju evro, 1,6 milijardi komada! Posle uvođenja nove novčanice maja 2013. g. bankama je vraćeno samo oko 26 odsto starih novčanica, tako da je u opticaj moralo da se dodatno ubaci adekvatan broj novih novčanica. Bankari Nemačke savezne banke kao i Evropske centralne banke, obe se nalaze u Frankfurtu, se pitaju, gde je ostala ta “gomila papira” od oko 1,2 milijarde komada? Pretpostavlja se da će se „evro petaci“, za razliku od davno „zagubljenih“ maraka, kad tad kroz redovna plaćanja, zamenu u bankama za nove novčanice i slično, vratiti Centralnoj banci na uništenje, jer se najveći broj apoena nalazi u štednim kasicama ili su u svakodnevnom opticaju u državama van evro monetarne zone. Tamo se koriste kao sredstvo plaćanja. To posebno važi za brojne turističke zemlje gde je „petak“ bio vid dobre napojnice, korišćen je za plaćanja u bazarima ili trgovinama…
Pošto je Centralna evropska banka za septembar ove godine najavila i zamenu evro novčanica od 10 evra, to će se, verovatno, slično dogoditi i sa tom novčanicom. Mnoge neće biti odmah zamenjene za nove. Ostaje da se vidi, kako će se stvar odvijati sa krupnijim novčanica pošto se planira sukcesivna zamena svih apoena.
Na pitanje zašto je potrebna zamena, Evropska banka kaže da će nove novčanice biti još sigurnije, jer je navodno njihovo falsifikovanje nemoguće. Sličnu priču o „najsigurnijim novčanicama na svetu“ čuli smo već kod prve emisije evro novčanica 2002. godine. Kasnije se ispostavilo da falsifikati ipak postoje. Samo u Nemačkoj je prošle godine otkriveno oko 42.000 falsifikata, najčešće novčanica od 50 i 200 evra. Mnogi turisti koji po prvi put dolaze u Nemačku su nemalo iznenađeni, kada na benzinskim pumpama, u restoranima ili u prodavnicama čuju, da se ne primaju novčanice od 200 ili 500 evra iz straha od sve perfektnijih falsifikata.
Jedne novčanice, i bez zamene, skoro da nema u opticaju. To je novčanica od 500 €, koja se, tako izgleda, već danas čuva u sefovima, ispod madraca ili u nekoj škrinji umesto u banci. Za obične štediše to „deponovanje ispod madraca“ petstotinarki nije ni čudo, jer banke nude kamatu od samo oko 1 do 2 odsto – što je manje od stope godišnje inflacije! Novčanice od 500 evra se često koriste, kažu stručnjaci, i kod iznošenja novca iz Nemačke u cilju deponovanja “crnih”, neoporezovanih prihoda u nekoj poreskoj oazi ili za druge kriminalne radnje. Finansijski stručnjak koncerna „Bank of America“ za evropske valute Atanazios Vamvakidis zahteva čak i „totalno povlačenja apoena od 500 € iz upotrebe, jer je taj, kako ga je nazvao, „novac iz madraca“, zato što ga nema u opticaju, navodno doprineo kroz nedostatak novca na tržištu, finansijskoj krizi u nekoliko evropskih zemalja. Samo u Španiji se skriva bar trećina svih štampanih novčanica od 500 € koje ne služe finansijskim tokovima, pa ih treba zabraniti kako bi se što pre novac iz sefova i škrinja vratio u banke i u privredne tokove – kaže Vamvakidis.
Bilo kako bilo, naši čitaoci bi ipak trebalo da pogledaju, da li u svojim kasicama, fiokama i ko zna gde još, možda imaju neku preostalu kovanicu od pet, dve ili jedne marke ili od 1,2,5,10 ili 50 feninga, jer neki retki, dobro očuvani novčići, na primer od 1 DM iz 1948. godine, sa oznakom kovnice „J“, numizmatičari plaćaju i do 4000 evra!
Predrag Rakočević
Štutgart
