Mrzeo sam školu od momenta kada sam ukapirao da je inteligencija za bogate. Da je ovaj svet blagonaklon prema lažovima, lopovima, snobovima.
Prezirao sam ljude koji hoće da budu čisti. Od štrebera mi se kenjalo. Intelektualci su globalno najfrustriraniji deo civilizacije. Na njihovu pamet se furaju bolidi.
Ne znam zašto mi padaju na pamet kupljene diplome i DJ Žeks, ali oni su mi tu pred očima. Nije nama problem radnik, nego salonski peder. Nije nama problem pošten čovek, nego zao. Glupi nisu podli. Oni su samo glupi.
Nastavio sam sa svojom tvrdoglavošću u narednim godinama. Decenijama. Moje ideje koje sam neoprezno trtljao mnogi su komercijalizovali. Pica deliveri, bandži džamp, Maki i ja smo preteča Wolta, razvozili smo automaticima cirku iz drakstora na Banovom Brdu po žurkama i pijancima.
Posle me je život odveo dalje. Vojska, London, radio, Jat, pa pisanje romana i angažovanje po magazinima, blogovi, podcasti.
Škole ni na vidiku. Engleski sam naučio uz pomoć muzike i literature. Služim se nemačkim, italijanskim, na francuskom znam da kažem: Pariz.
Jutros sam oterao decu od televizora i škole koja se tu emituje. Jedan život imaju da bi ga trošili na budalaštine koje im nameću gluplji od njih. Inteligenciju koja je potrebna da proplivaju kroz život imaju. Ježim se od momenta da budu povlašćeni robovi, da upadnu u kandže korporacija, da nemaju elementarnu slobodu.
Najsposobniji i najnepokvareniji ljudi su najuspešniji. Oni kroz život gaze nepokolebljivo.
Takvi su pili pivo ispred samiške, i šampanjac u Franšu. Znaju i sa soma dinara, a umeju da sjebu i milion. Oni poseduju osmeh i socijalnu inteligenciju. Sposobnost da misle i deluju na barem tri životne platforme istovremeno. Fenomen je taj, da se od mojih desetak najbližih ortaka niko nije razveo, niko nema, da ja znam, paralelni život, da svi imamo super klince, koji lagano preuzimaju našu ulogu. Neka su živi i zdravi. Mi imamo još par nezavršenih poslova, ali lagano, pokrenuće se mašina.
Pandani moje generacije se osvrću kada idu ulicom. A imaju lovu, nije da nemaju. Samo nemaju gde da je potroše. Uglavnom su to sline od ljudi. Prezreni od života, imaju kretenaste potomke, to je tako vidljivo. Moja deca ih zovu kmetovi. Ranije su to bili guzonjini sinovi.
Prosto se čudim kada vidim ljude bliske politici, ljude koji menjaju stranke, ljude koji misle da imaju moć, ljude koji misle ako ispijaju kafu u kafiću da ih svi gledaju, pa se zamislim, da li oni imaju majke i očeve ili su se stvarno izlegli iz fekalija? Ko su ti ljudi ako ih ja lično ne poznajem, a na ulici sam od 1977 godine (to se računa od momenta kada se zaradi prva lova u životu) ko su ti Šabani, odakle su se oni stvorili u našim životima. Zašto su se koji kurac svi nabili u Beograd?
Predsednik Srbije je zamoljen ovih dana da zaštiti Srbe u Crnoj Gori, a on ne može da zaštiti Srbe od Crnogoraca ni u Srbiji a kamoli Beogradu. Rat dva crnogorska sela (ili plemena) odvija se već duže vreme na našim ulicama. Naročito u delu Vračara poznatijem kao Kokin Brod. Zašto je tako? Ne znam.
Gde su se deli naši lokalni kriminalci? Oni kada se rokaju, barem ne pucaju pred decom. Heroin nikada jeftiniji, kao i koks pa je verovatno teren preuzela ekipa iz „kineske radnje“. A ta seljadija koja se mafijanju učila preko Farme i Kristijanovih mitova, sada je raširila krila. Država je u talu s njima, graduckaju neke zgradice i diluckaju po ulicama, a onda zasednu u separe i misle da su zgrabili boga za muda. Dok ne stanu ispred streljačkog stroja iz susednog sela. Ja smem da se zakunem da su svi iz tradicionalnih porodica. Nisu ih majke i očevi tako učili. Neko se radovao njihovom rođenju.
Sekunda neopreznosti je dovoljna da se sjebe život. U redu je sebe uništiti, to je legalno, ali nije u redu povrediti drugoga.
Supruga me posmatra ovih dana. Ne pita me ništa ali ja razumem šta tinja po kući. Pitanje: „Gde su ti tvoji drugovi, zašto ti ćutiš, kako je moguće da si miran, zašto ste se distancirali? Ulice vas zovu, a vi blejite…“
Odgovor za nju i za sve: „Mi smo tu i stojimo sa strane, gledamo i čekamo.“ Čekamo da se ekipica sama od sebe uruši. Alavo je to. Čekamo da se desi Bojkot, ljudski je praštati i nadati se. Beli glasovi će biti uzalud potrošeni ako se Lutovac kompromituje od strane te ekipe koja nas je naterala da ne glasamo ni za Tomu ni za Tadića.
Da na kraju budem kristalno jasan svima. Nije meni Vučić problem, on je protivnik dostojan u svim domenima, prava će nauka biti njemu doakati. I predaće on mirno vlast kada shvati da mu je uništena treća kolona. Ta kolona gazi strojevim korakom u vidu lažne opozicije i kolaboracionista iz silovane Demokratske stranke. Tu su naravno raznorazne NVO i filantropi okupljeni oko kompromitovanog fonda koji je direktno u službi vladajuće stranke. Nama su problem naravno i „naši twiteraši“. Baš su se rastrčali ovih dana, (ako to već rade barem da pokušaju da ljudi vide da nije dogovoreno da „pojačaju“) nama su problem ljudi koji uspeju da izgovore ono somnabulno: „Svi su isti“, nama nije problem Đuka Bizon i seljaci oko njega. Nisu ni klinci koji pale baklje za liniju spida. Oni su naši sugrađani. Nama je problem Vesić, i sve od čega je taj čovek sazdan. On, a ne Vučić je sinonim propasti naše. Ko razume shvatiće, ko ne razume, blago njemu. Njemu je život Diznilend.
Lep vikend želim.
Dule Nedeljković
Izvor: kolumnista.com
