Zamka evropskih integracija Srbije

Više od dve decenije evropski put se predstavlja kao nužnost, jedini racionalan izbor u svetu u kome su sve alternative pogrešne. Iako se na tom putu traži da uđemo u proces koji podrazumeva redefinisanje sopstvenog državnog pitanja
Srpska vlast decenijama tvrdo insistira na evropskom putu, prikazujući ga kao neizbežan strateški cilj. Ali stvarnost je drugačija: EU postaje instrument spoljne kontrole, političkog alibija i ekonomske zavisnosti. Paradoks je očigledan: što se Srbija više približava EU, to se njeni suvereni interesi sve češće kompromituju. Svaka obaveza prema EU, od administrativnih reformi do implementacije tzv. međunarodnih standarda, znači uvođenje pravila koja nisu uvek u skladu sa domaćim interesima.

Dolazak parlamentarne delegacije Evropske unije u Beograd, predvođene izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Toninom Piculom, jasno je pokazao da se odnosi Srbije i EU više ne lome na pitanju „tehničkih dogovora“, već na frontalnom raskoraku u razumevanju suštine političkih problema u zemlji, uz dodatnu problematizaciju samog izvestioca, odbijanja prijema i susreta s njim, protokolarnih gafova (izbegavanje, pa obilazak izložbe o Jasenovcu u Skupštini Srbije)…

Negativan odjek dolaska Tonina Picule u Srbiju nije posledica „nesporazuma“, već dubokog istorijskog i političkog pamćenja. Picula je u očima značajnog dela javnosti prepoznat kao politički akter koji potiče iz ratnog hrvatskog establišmenta. Njegovo učešće u hrvatskim ratnim strukturama i izostanak jasnog otklona od ustaške tradicije čine ga politički neprihvatljivim sagovornikom za zemlju koja je bila direktna žrtva te ideologije. Zbog toga se njegov dolazak ne doživljava kao diplomatski gest, već kao provokacija.

Predsednica parlamenta Ana Brnabić, nakon početnih tvrdnji da poseta nije najavljena, ipak je priznala da jeste, ali da svejedno, delegacija Evropskog parlamenta dolazi nepozvana. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ocenio da u Beograd dolaze „mrzitelji Srbije, i ne želim da ih vidim ni da razgovaram s njima“. Predsednik Srbije će se u to vreme nalaziti u Davosu, dok će Ana Brnabić biti u poseti Estoniji.

Za opoziciju i NVO sektor, dolazak delegacije predstavlja međunarodnu potvrdu da problemi koje godinama iznose nisu „unutrašnja propaganda“, poseta se koristi kao poluga za teme izbora, medija, pritisaka, institucija.

Nepovoljni narativ

Ovakve posete nisu protokolarne. Evropski parlament nema izvršnu moć, ali ima nešto što je u politici često važnije – moć definisanja narativa. Izveštaji, rezolucije i javni nastupi izvestioca EP ne proizvode neposredne sankcije, ali proizvode okvir u kojem se Srbija posmatra. Taj okvir je, sve je jasnije, postao izrazito nepovoljan.

I samo vreme dolaska delegacije nije slučajno. EU prolazi kroz sopstvenu transformaciju – rat u Ukrajini je promenio logiku tolerancije prema „balansiranju“, a politika stabilokratije, čiji je Srbija bila ključni primer, ulazi u fazu preispitivanja. Piculina poruka (čak i kad nije eksplicitna) glasi: „Neutralnost bez cene više ne postoji.“ U tom kontekstu, Picula ne dolazi da „otvara poglavlja“, već da proveri ima li uopšte političke osnove da proces opstane. To je suštinska razlika u odnosu na ranije misije EU.

Evropski parlament nema izvršnu moć, ali ima kvalitativnu moć u definisanju evropskog diskursa o Srbiji. Picula je jasno rekao da Srbija neće moći da postane članica EU bez priznavanja nezavisnosti Kosova i bez pravno obavezujućeg sporazuma u dijalogu. „Bez potpune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, neće biti integracije u EU… dijalog mora rezultirati sveobuhvatnim i pravno obavezujućim sporazumom.“ Ova izjava je centralna u njegovim ocenama i često citirana kao primarni uslov na evropskom putu Srbije.

Picula je u svom izveštaju i debatama u Evropskom parlamentu isticao da je napredak Srbije u ključnim poglavljima evropskih standarda vrlo ograničen, posebno u vezi sa: vladavinom prava; reformama javne uprave; slobodom medija; normalizacijom odnosa sa Kosovom; i da Srbija nije ispunila osnovne kriterijume za realno približavanje EU.

Nije se Picula libio da javno komentariše i unutrašnju političku situaciju u Srbiji: „Srbija je ostvarila ograničen ili nikakav napredak na svom putu ka EU… Srbija mora da pokaže da je strateški orijentisana ka EU.“ U isto vreme, on je upozoravao na opasnosti slabog odgovora vlasti na proteste i nedostatak demokratije – što je dodatno pogoršalo percepciju njegove uloge u Beogradu.

Mnogi u Srbiji, uključujući i državne zvaničnike, smatraju da Piculine izjave nisu samo politička ocena, već insinuacija o pristrasnosti i mešanju u unutrašnja pitanja. Premijer Srbije Đuro Macut je ocenio da je Picula „nanovo pokušao da utiče na unutrašnje stvari“ i da je njegova uloga u Srbiji neprihvatljiva.

Izveštaji, rezolucije i javni nastupi izvestioca EP ne proizvode neposredne sankcije, ali proizvode okvir u kojem se Srbija posmatra

Za krajiške Srbe Picula je „potvrdio sebe kao ’Serb-hejtera’ („mrzitelja Srba“)“ i oni su pozvali na diplomatsku ofanzivu protiv njega. Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine, kritikovala je Piculu i poručila: „Picula nije EU… Srbija ne želi uniju koju on predstavlja…“ i dodala da Srbija neće da se izvinjava za „Oluju“. Ovakvi komentari dodatno doprinose negativnom odjeku njegovog dolaska kod dela javnosti.

Više od dve decenije evropski put Srbije predstavlja se kao istorijska nužnost. Kao blagoslov koji se ne dovodi u pitanje. Kao jedini racionalan izbor u svetu u kome su sve alternative, po pravilu, pogrešne. Ipak, posle toliko godina pregovora bez kraja, uslovljavanja bez konačne forme i obećanja bez roka trajanja, prirodno je postaviti pitanje koje se u Beogradu retko izgovara naglas: da li je evropski put za Srbiju zaista blagoslov – ili zamka?

Blagoslov bi podrazumevao jasnu perspektivu. Jasna perspektiva znači da postoje pravila koja važe za sve, rokovi koji imaju smisao i cilj koji je dostižan. Za zemlje Centralne i Istočne Evrope, evropski put je to i bio: težak, ali konačan proces. Za Srbiju, on sve više liči na stanje – ne na put. Na stalno „još malo“, koje traje čitavu generaciju.

Beskonačni proces

S druge strane, zamka nije nužno u tome što Evropska unija postavlja uslove. Zamka je u beskonačnom procesu u kome se uslovi menjaju, proširuju i politički tumače, dok se krajnji ishod ne izgovara jasno. Srbija je isporučila Haške optuženike, prihvatila reforme koje su duboko promenile njen pravni i institucionalni poredak.

Danas se od nje traži nešto što nijednoj državi kandidatu nije traženo na isti način – da uđe u proces koji faktički podrazumeva redefinisanje sopstvenog državnog pitanja. Poglavlje 35, koje u slučaju Srbije nije tehničko, već suštinski političko i neograničeno po obimu. Kosovo i Metohija nisu jedno od pitanja — oni su centralni uslov čitavog procesa.

Istovremeno, Evropska unija više nije onaj politički i ekonomski projekat iz vremena velikog proširenja. Današnja EU je unutrašnje opterećena krizama, zamorom od proširenja i rastućim neslaganjima među članicama. U tom kontekstu, Srbija se sve češće ne doživljava kao buduća članica, već kao trajni kandidat – zona uticaja, ali ne i punopravni deo zajednice.

Evropski put je istovremeno i ogledalo Srbije. Mnoge reforme koje se pripisuju „pritiscima iz Brisela“ jesu ono što bi jedna funkcionalna država morala da uradi i bez spoljnog zahteva: nezavisno pravosuđe, slobodni mediji, kontrolu javnog novca, odgovornu vlast. U tom smislu, problem nije u cilju, već u načinu na koji se on koristi – i u Briselu i u Beogradu.

Tako evropski put postaje dvostruka zamka. Za Srbiju – jer ulazi u proces bez jasne garancije ishoda. Za Evropsku uniju – jer gubi kredibilitet pretvarajući proširenje u politički instrument bez krajnje tačke. Između ta dva gubitka, nalazi se društvo koje više ne zna da li ide negde ili stoji u mestu.

Najdublji razlog tvrdoglavog insistiranja na EU putu leži u strahu od suverenog političkog izbora. Preispitivanje integracija značilo bi priznanje da je dosadašnja politika imala visoku cenu, a ograničene rezultate. To bi otvorilo pitanje odgovornosti – a to je upravo ono čega se svaka centralizovana vlast najviše plaši.

Jedan od ključnih razloga insistiranja na EU putu jeste njegova funkcija unutrašnjeg političkog amortizera. Nepopularne odluke – od ekonomskih do teritorijalno-političkih – redovno se predstavljaju kao nužnost nametnuta „evropskim obavezama“. Time se odgovornost sistematski izmešta: sa Vlade na „međunarodne obaveze“, sa političkih odluka na „tehničke zahteve“, sa nosilaca vlasti na apstraktni proces integracija.

Taman misleći da reakcije na posetu parlamentarne delegacije EU sa Piculom na čelu simbolizuju produbljivanje političkih tenzija oko evropskog puta Srbije i oko percepcije EU, Srbija je pokazala da ne odstupa od maksime „EU – bez alternative“, ističući u prvi plan predlog Zakona o koheziji, koji je usvojila Vlada, kao zamenom nekadašnjeg koordinacionog tima novim operativnim timom, malim funkcionalnim organom od samo 10 članova, o čemu je u javnosti upravo govorio ministar za evropske integracije Nemanja Starović, ističući da to predstavlja veoma važan iskorak u pravcu budućeg članstva Srbije u Evropskoj uniji.

Koheziona kontrola

Kada se u briselskom rečniku pomene „Zakon o koheziji“ i formiranje „operativnog tima od deset članova“, u Beogradu se to formalno prevodi kao tehnička priprema za evropske fondove. U stvarnosti, reč je o jednom od najosetljivijih političkih zahteva koji je ikada postavljen Srbiji u procesu evropskih integracija. Ne zato što je komplikovan, već zato što direktno zadire u način na koji se u Srbiji raspoređuju novac, uticaj i moć.

Koheziona politika Evropske unije nije humanitarna pomoć, već stroga finansijska disciplina. Ona podrazumeva da država mora da uspostavi jasan, zakonski utvrđen sistem regionalnog razvoja, u kojem se zna ko planira, ko odlučuje, ko troši i ko kontroliše. Za EU, to je administrativno pitanje. Za Srbiju, to je pitanje političke kontrole.

Najdublji razlog tvrdoglavog insistiranja na EU putu leži u strahu od suverenog političkog izbora

Drugim rečima, tim zakonom se ukida praksa po kojoj ministarstva, vlada ili uža politička struktura odlučuju kome će ići sredstva – da li opštini, javnom preduzeću ili „strateškom investitoru“. Umesto političke volje, uvode se pravila, što će reći još jedan kontrolni mehanizam, ma koliko on istican kao model koji za države članice EU odavno funkcioniše.

Formiranje operativnog tima od deset članova predstavlja sledeći korak u istom procesu. Taj tim nije savetodavno telo, niti još jedna radna grupa bez realne moći. On je zamišljen kao jezgro budućeg sistema upravljanja kohezionim fondovima – mali, profesionalan i personalno odgovoran mehanizam koji povezuje finansije, pravo, reviziju i regionalni razvoj.

Evropska unija insistira da takav tim bude ograničen po broju upravo zato da bi odgovornost bila jasna i personalizovana. U prevodu: da se zna ko je kriv ako novac nestane, ako projekti propadnu ili ako se pravila krše. U srpskom institucionalnom kontekstu, gde se odgovornost tradicionalno razvodnjava kroz hijerarhiju, komisije i političke alibije, to je gotovo revolucionarna ideja.

Kroz ovakve odluke Vlada nastoji da demonstrira napredak i reformsku sposobnost pred Briselom, a formalni efekat treba da bude ubrzanje pristupnih pregovora i bolja spremnost Srbije za članstvo.

Na kraju, evropski put nije ni blagoslov ni zamka sam po sebi. On to postaje u zavisnosti od toga da li postoji iskrenost sa obe strane. Ako je članstvo realna ponuda – onda je put težak, ali smislen. Ako je u pitanju samo beskonačni proces disciplinovanja bez ulaska, onda blagoslov postaje iluzija, a iluzija – zamka. A najveća opasnost je upravo u tome što Srbija danas više ne zna koji je od ta dva odgovora istinit.

Izvor: Pečat