Zanemeli od strahovlade

,,Pa nisam ja Cvijanu, ni žena, a ni otac da bih objavljivao da je on mrtav“

– odbrusio je Aleksandar Vučić na novinarsko pitanje zašto se ćutalo o smrti nekada političara visokog ranga i najbližeg ličnog saradnika, Vladimira Cvijana. Još je kazao Vučić u vezi ovog žalosnog slučaja da je „u poslednje tri godine bilo najmanje tri slučaja ubistava – dvojice iz kriminogene sredine, i jednog lica koje je bilo advokat takvim licima, a sva tri lica su bila na ‘merama’ policijske službe„.

Beše već davne 2010. godine, tada Potpredsednik SNS Aleksandar Vučić ponosito je predstavio novu akviziciju njegove stranke u silovitom usponu, Vladimira Cvijana, kao jednog od najboljih pravnika u Srbiji, tvorca 70 pravnih predloga i jednog od najpriznatijih pravnih stručnjaka u Evropi.

Prethodno, na počecima svoje karijere, Cvijan je uistinu bio ekspert u razvoju u oblasti pravne struke. Zatim je zaronio u političku baruštinu i postao deo tima Borisa Tadića. Nakon preletanja u SNS služio je nakratko Tomislava Nikolića da bi ga zatim kooptirao u svoju ekipu Aleksandar Vučić. Da li je zaista došlo do sukoba „na život i smrt“ između njih dvojice ili je taj sukob fingiran nikada nećemo sa sigurnošću znati, u ostalom kao što će ostati nerasvetljene i sve duge tajne vezane za ovu krupnu figuru na tamnoj strani srpske političke ujdurme. U daljem, sada već strmoglavo opadajućem periodu karijere, Cvijan se upuštao u promašene političke projekte, tajnovite poslove za nepoznate nalogodavce u Americi i dilove sa problematičnim i opasnim svetom. Bio je  advokat pojedinih kontroverznih ličnosti, kao što su Ivan Pavlović Iker koji je osuđen za šverc kokaina, Sreten Jocić poznatiji kao Joca Amsterdam, vlasnik „Borovica transporta“ Dušan Borovica, vlasnik „Slap grupe“ Slaviša Purić, vlasnik „Jugoagenta“ Milan Marjanović.

Da, Vladimir Cvijan se od uglednog mladog pravnika transformisao u đavoljeg oficira za vezu između Dvora i podzemlja. Bio je otprilike kao kič replika Vladimira Velebita, Titovog đavoljeg oficira. Samo mesto likvidacije/samoubistva Vladimira Cvijana (ako se i sam ubio, nije sigurno digao ruku na sebe zbog ljubavnih jada već zbog bezizlaza iz mreže krimokratije u koju se zarobio), jedna kužna, zapuštena muljevita divlja deponija, simbolični je prikaz gospodstva i duhovnog stanja naše „visoke politike“ i pratećeg joj kriminala. Moguli strahovlade koji tiranijom gospodare Srbijom baštine niski duh surovosti i imidž „pasjeg groblja“ svojih otacâ.

U dvadeset paklenih godina Vladimir Cvijan je od „jednog od najpriznatijih pravnih stručnjaka u Evropi“ pao do statusa „lica na merama“, čije ime naš Predsednik sa gnušanjem izgovara i, konačno, utopljenika na đubrištu. Istine šta se događalo, kakvi lomovi i smutni poslovi, ko je kome radio o glavi u novim vunenim vremenima na relacijama između Vučića, Cvijana i „lica iz kriminogene sredine“, bivših vlastodržaca, verovatno i nama nepoznatih stranih zloduha, utopljene su sa Cvijanom. Kada je neko (ne znamo ko ni zašto) procenio momenat, u javnost je plasirana vest da je Vladimir Cvijan umro još 2018. godine, ali da je režim vest o njegovoj smrti držao pod najstrožim embargom, „sve dok neki hrabri ljudi“ nisu uzbunili neke još hrabrije novinare, te su ovi dalje, rizikujući svoje živote, konačno obelodanili Cvijanovu tragediju. Zatim je stigla potvrda i od nadležnih institucija da je „…dežurni tužilac obavešten da je 5. januara 2018 godine, na 1.164 km desne obale Dunava, u vodi, na rastojanju od oko 7 metara od obale, zatečen, u tom trenutku NN muški leš, srednje životne dobi…“ Predmet je nakon toga arhiviran, kao i „50, 60 drugih svakog meseca“.

Za grobarsku birokratiju tu je stavljena tačka „na slučaj“. Ne bi smelo tako. Tačka na jezivi „slučaj izbrisanog čoveka“ ne može ili bar ne bi smela da se stavi u društvu koje se gradi da nije ni tribalno, ni nacističko ili boljševičko, ni orvelovsko. Još veću jezu izaziva saznanje da u rozarijumu gde je položena urna, postoji ploča na kojoj piše samo „Vladimir“. Koliko je taj pokojnik zaista opasan za stabilokratiju u kojoj bivstvujemo, da mu je mrtvom i spaljenom oduzeto pravo na prezime?

Izvesno, pokojnik kome je post mortem oteto prezime, je vrlo opasan za sistem. Ne samo za marionetsku kliku na vlasti već za čitav naš politički sistem, za sve njegove aktere. Drugačije ne može da se objasni tako disciplinovano ćutanje, takva trogodišnja kruta postrojenost u istoj zamukloj falangi bez ijednog dezertera, takva solidarnost u omerti ideoloških grupacija koje se inače predstavljaju kao smrtni neprijatelji. Konačno, mukli muk onih koji nikako, ni pod kakvom pretnjom niti mitom, nisu smeli da ćute?

Tri godine je ćutala porodica. Mnogo šta može da se razume, ali da porodica stradalog ne sme da se oglasi, neshvatljivo je.

Tri godine je čitava familija ćutala. Cvijana ima 235, najviše u Srbiji. Uz njih i rođaci drugih prezimena, uz njih kumovi i saplemenici. Niko ni zucnuo nije.

Tri godine su ćutali svi mediji, bez obzira na čijem su trošku. Ćutali su javni servisi, žuta, crna i crvena štampa, istraživačko novinarstvo, hiljade novinara, sva nezavisna i slobodna novinarska udruženja, „mreže za istraživanje kriminala i korupcije“, „insajderi“…

Tri godine su ćutali državni organi.

Tri godine su ćutali političari koji participiraju u vlasti.

Tri godine su jednako ćutali njihovi ljuti protivnici iz opozicije.

Tri godine su gromoglasno ćutali aktivisti NVO, borci za ljudska prava, pravnu državu i civilno društvo. Ako se licemerni osećaju dobro, onda ništa.

Tri godine su ćutali uzbunjivači.

Tri godine su ćutale kolege iz Advokatske komore. Ćutali su mudro, a znali su…

Tri godine su ćutale kolege sa univerziteta. Ćutanje o stradalom kolegi je tako akademski dostojanstveno.

Svi, pomenuti i nepomenuti, ćutali su tri duge godine o grešnom Vladimiru Cvijanu, đavoljem oficiru za vezu mnoštva naših državničkih gromada, tri predednika Srbije i prateće im svite, utopljenom kod obalskog đubrišta na 1164-om kilometru toka Dunava.

Kada je konačno od nekuda dat mig da se „priča“ sme pustiti u javnost, ispostavilo se da su svi, ili bar ceo elitni Beograd, znali Vladimira Cvijana, ali u prolazu, ovlaš… Naglašavaju njegovi mnogobrojni znanci da nisu bili bliski. To je važno, naglašava se: zno/la sam Cvijana, ali nismo bili intimni, nismo se poveravali. Slučajni saputnici u tranziciji, kako bi rekao Dobrica Ćosić.

„Slomljeni junak našeg doba“ patetično će svoje sećanje nasloviti profesor prava Vesna Rakić Vodinelić, koja Vladimira Cvijana takođe dobro znala iz prošlog života. Tada ga je visoko cenila jer je bio „otvoren, brze pravničke misli, druželjubiv, vedar, izuzetno vredan i tačan u poslu“. Kasnije (kada je iz DS prešao u SNS) je „pratila izdaleka njegove preobražaje koje nije umela da pojmi“. O tom drugom ili već trećem periodu Cvijanovog života VRV sa dozom rezignacije piše: „Kao da je prešao Rubikon, malu ali važnu vodu Rubico koja je simbol odeljenosti suprotstavljenih civilizacija, prekinuo je sve kontakte sa svojim kolegama iz Instituta. A kada bi ih slučajno sreo, ponašao se sa novostečenom osornošću, koja je zamenila raniju vedrinu“. Konačno, VRV priznaje da je „pre više od dve godine čula glasove da više nije živ i podelila je to sa nekolicinom njegovih nekad najbližih kolega“. Nisu verovali da su glasovi istiniti, nisu ni proveravali, već su složno ćutali.

Ponašanje Vesne Rakić Vodinelić i njeni kolega je paradigmatično u svom licemerstvu. Ona, vitez pravne etike, najpre je Cvijana odlično poznavala pa je posle samo „izdaleka pratila njegove preobražaje“ tako da nije ništa videla, ništa čula. Na kraju je „čula glasove“, nečije od nekud, „reče joj jedan čovek na jednome mestu“, tu je i neki tabloid važan akademskoj eliti  nešto pisao, tako da je višegodišnja neverica prevladala, stoga je ćutala. Njeno tako jadno, kukavno, malograđansko prenemaganje teško je gledati. Kako njeno, tako i njenih kolega. I to nam je ta samozvana, napuvana i slamena, akademska elita koja bi da nas povede na viši stupanj civilizacije.

Tako se, na slučaju jednog tragičnog gubitnika koji je bez sumnje previše znao, pokazalo koliko je mnogodecenijsko maltretiranje i uterivanje straha srozalo celokupan srpski narod, do mere da ne sme da pisne, ni da izgovori prezime jednog pokojnika.

Strah je postao naš beleg, naš vjeruju, glavni generator našeg delanja i života.

Sutra će nestati neko od nas, sina će vam naći mrtvog, kaljavog u plićaku, ili ga neće naći nikad, izgrađen je sistem po kome to ostaje grobna tajna, porodica o tome ćuti, novine ne pišu ni reč, deca ne pitaju za oca, sutra će strah pakovati u flaše i prodavati nam sto evra za litar.

Siniša Kovačević

Izvor: Nimbusov podrum