Zaostavština Haškog tribunala – rat rezolucijama

0
212
слика: https://balkantimes.press/parlament-kosova-usvojio-rezoluciju-o-srebrenici/

Razbi-raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), koji je dugo pripreman, još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka u režiji moćnih zapadnih sila svrstanih pre svega u NATO, odvijao se u seriji ratova počev od rata u Sloveniji, preko rata u Hrvatskoj, zatim u BiH i na kraju na Kosovu i Metohiji (KiM). Ti ratovi su bili segmenti jednog opšteg ratnog procesa i oružanih sukoba u kojima su indirektno učestvovale moćne zapadne sile, a direktno bivše separatističke republike SFRJ (Slovenija, Hrvatska i BiH) i njihove novoformirane oružane snage (OS), (prvo kao paravojne snage, a kasnije kao OS novonastalih republika), kao strana u sukobu protiv Jugoslovenske Narodne Armije (JNA).

Kasnije su se zaraćene strane u određenoj meri transformisale i nastavile oružani sukob, kao novoformirane oružane jedinice pojedinih republika i njihovih naroda i to pre svega kao hrvatske oružane snage – snage RH, protiv srpskih snaga novoformirane Republike Srpske Krajine (RSK), zatim oružane formacije u BiH i to formacije Muslimana (tzv. ABiH), a kasnije Bošnjaka u BiH, koje su su se sukobljavale sa oružanim formacijama Srba u BiH, tj. sa Vojskom Republike Srpske (VRS), kao oružanom silom Republike Srpske (RS), koja je želela da ostane u okvirima Jugoslavije, i povremeni oružani sukobi različitog intenziteta i trajanja između hrvatskih oružanih formacija u BiH (HVO) sa ABiH i VRS.

O navedenim oružanim sukobima, do sada su najmanje govorili istoričari. O tim sukobima i ratu na prostoru SFRJ govorio je najviše Haški Tribunala (HT), zatim domaći i strani političari. To jeste oni koji su bili najviše zainteresovani za „adekvatna objašnjenja“: uzroka i karaktera rata, glavnih protagonista oružanih sukoba, ratnih ciljeva zaraćenih strana, i na kraju samih posledica rata, koje su se manifestovale pre svega na geopolitičkom, političkom, ekonomskom, socijalnom, demografskom, kulturnom planu i koje su odredile budućnost „z/Zapadnog Balkana“.

Sa protokom vremena glavna slika pomenutih ratova dizajnirana je u presudama HT koje se tiču osude Srba, kako kao pojedinaca, tako i osude njihovih političkih, vojnih i državnih rukovodstava, i na kraju na indirektan način osude celokupnog srpskog naroda, koliko god osnivači HT i njegovi podržavaoci i sam HT tvrdili da se sudilo samo pojedincima. I da je tako zašto posledice snosi čitav jedan narod, u ovom slučaju srpski.

Od početka rada HT, a posebno nakon završetka oružanih sukoba i formalnog okončanja rata, rat se nastavio drugim sredstvima, pre svega političkim, „pravnim“, psihološko-propagandnim i dr. Ratne uloge koje su direktni izazivači rata (čitaj moćne zapadne sile) na prostoru SFRJ dodelili sukobljenim stranama, gde je srpska strana proglašena za „hegemonističku, agresorsku, sklonu nasilju, netolerantnu koja ignoriše mirovne napore i mirovne pregovore, kao glavni krivac za izbijanje rata“, bilo je potrebno potvrditi i dodatno učvrstiti u svetskom javnom mijenju kroz adekvatne presude HT.

Kada je reč o presudama Srbima u sudnicama HT, kao glavnooptuženim za zločine, te presude postaju neiscrpan izvor obuzdavanja i sažimanja srpskog činioca na prostorima nekadašnje SFRJ, radi lakše kontrole Srba kao takvih i određivanja geopolitičkog karaktera „z/Zapadnog Balkana“. Presude za za+ločin genocida koje su izrečene u sudskim predmetima koji su se ticali optužnica za Srebrenicu, postale su glavni i neupitni tumač istorijskih događaja celokupnog rata na prostoru nekadašnje SFRJ, u kojima je okarakterisana srpska strana kao glavni vinovnik izbijanja rata i svih kasnijih ratnih strahota. Koncept optužnica u predmetima Srebrenica je takav da one obuhvataju sve aspekte rata, kako geopolitičke, političke, vojne tako i vremensku dimenziju celokupnih ratnih procesa, koji su po mišljenju tužilaštva HT i samog HT, kulminirali i dostigli svoj „zločinački vrhunac“ kroz počinjenje „zločina genocida u Srebrenici“.

Da Vas podsetimo:  Falsifikati i istina o Srebrenici

Prva presuda HT u kojoj je zločin u Srebrenici iz jula 1995. koji su počinili pripadnici VRS, okarakterisan kao zločin genocida, bila je presuda po žalbi generalu Radislavu Krstiću, nekadašnjem komandantu Drinskog korpusa VRS, iz 2004. godine. Ovom presudom žalbeno veće je ukinulo prvostepenu presudu po kojoj je Krstić bio osuđen kao direktni počinilac genocida, i osudilo ga za pomaganje i podržavanje počinjenja zločina genocida. S obzirom da je zločin genocida definisan Konvencijom o genocidu tek 1948. godine, optuženim na Ninberškom procesu se sudilo za nešto drugo, što je tada bilo nazvano – holokaust. Do zločina počinjenih na teritoriji nekadašnje SFRJ i osnivanja HT, za genocid u Evropi se nije nikom sudilo. Ovakva presuda za genocid, u kojoj je ustanovljeno počinjenje genocida, a da, do tada nije niko za to osuđen kao diretni počinilac genocida, sama po sebi, a zatim i sam karakter opisanih događaja, utvrđenih činjenica i njihovo pravno tumačenje postali su predmet širokih i vrlo oštrih pravnih rasprava i tumačenja.

Prema tvrdnjama pojedinih advokata, među kojima je i advokat Tomislav Višnjić, koji je bio advokat genarala R. Krstića u prvostepenom postupku, gde on kaže: „prva haška presuda za genocid će se u buduće ozbiljno izučavati, i da su se sudije dugo mučile da za svoje argumente nađu uporište u teoriji i praksi“. Sudije su, po tvrdnjama advokata Višnjića, „prilično dugo pokušavale da u ovom procesu definišu šta je to u srebreničkom slučaju bila tzv. zaštićena grupa na koju bi bile usmerene genocidne radnje“. „Ta definicija je četiri puta menjana od podizanja optužnice protiv Krstića pa do obrazloženja presude“, kaže advokat Višnjić. Višnjić dalje kaže: „Na kraju se došlo do stava da je genocid moguć i na ograničenoj teritoriji (kao genocid počinjen na grupi od veće grupe)“. Advokat Višnjić dalje smatra da ovom presudom „doneklo prošireno tumačenje genocida i da bi se na osnovu nje ubuduće moglo dogoditi da se o genocidnim namerama sudi i na osnovu indirektinih dokaza“. A jedan sudija u žalbenom veću u predmetu Ratko Mladić, tvrdi da je to veće „unapredilo definiciju genocida“.

Posle presude generalu R. Krstiću, zločin genocida „počinjen u Srebrenici“ postaje „presuđena stvar“, i kao takav u pravnom smilu „neupitan“.

Utvrđene „činjenice“ u predmetu Tužilac protiv Radislava Krstića, koje je sudsko veće okarakterisalo kao zločin genocida, a da nije još uvek niko bio osuđen za počinjenje toga zločina, u kasnijim predmetima bivaju prihvaćene same po sebi. Naredna sudska veća nisu dovodila u pitanje već utvrđen karakter zločina, nego su samo utvrđivali koji su optuženi to delo počinili ili koliki je bio doprinos svakog od njih.

Nakon osude Krstića za pomaganje i podržavanje genocida nad bosanskim Muslimanima Srebrenice u julu 1995. godine, iako on, kako je žalbeno veće utvrdilo, nije delio genocidnu nameru, za počinjenje zločina genocida bivaju osuđeni: Ljubiša Beara, Vujadin Popović, Zdravko Tolimir, Radovan Karadžić i Ratko Maldić, i Drago Nikolić, za pomaganje i podržavanje počinjenja genocida.

Iako nijedna navedena pravosnažna presuda sama po sebi ne sadrži odredbe po kojima ona ne može biti upitna, da se ne može preispitivati (u Pravilniku o postupku i dokazima data je mogućnoist svakoj osuđenoj osobi da zatraži reviziju presude – Pravilo 119, u u slučaju otkrivanja novih dokaza i činjenica, koje ni uz dužnu revnost mogle biti otkrivene tokom suđenja, može zatražiti preispitivanje presude), ili da se utvrđeni zločin genocida ne može negirati, u političkim odmeravanjima snaga na postjugoslovenskom prostoru sve je prisutnija pojava i zahtevi da se mora zakonski zabraniti negiranje genocida u Srebrenici, te da se kroz odgovarajuće rezolucije najviših nacionalnih zakonodavnih tela (parlamenata) mora osuditi počinjeni genocid u Srebrenici nad bosanskim Muslimanima i da se on ne sme negirati. Traži se od zakonodavnih organa da zaštite jednu presude, kao takvu. I pored toga o navedenom genocidu se itekako raspravlja, zbog toga što je u Konvenciji o genocidu lestvica toliko visoko podignuta da je dokazivanje tog najtežeg dela skoro nemoguće, ili vrlo teško, kao i zbog toga što se većina pravnih eksperata zalaže za to da se spreči banalizacija samog pojma genocida i olako potezanje za tim pojmom. Vrlo često se, kada je reč o genocidu licitira sa brojem žrtava. Iako u pravnoj teoriji postoje tumačenja da se genocid može dokazati samo preko jedne žrtve, ukoliko neki pomračeni um želi da ubijanjem samo jednog pripadnika neke etničke, rasne ili verske grupe, počinje progon ili ubijanje svih ostalih pripadnika iste grupe. Ovde je reč o teorijskom iskazu koji je u praksi neprimenjiv. Zato su broj i vrsta žertava „genocida u Srebrenici“ najproblematičniji i najviše manipulisani.

Da Vas podsetimo:  Ispovest Svetlanča Nakova, vojnika JNA davljenika iz Splita: Gledao sam smrti u oči 1991. godine

Termin genocid se na Balkanu maksimalno zloupotrebljava, posebno od strane političara, kako bi se obračunali sa drugim državama i političkim protivnicima, kao i lidera moćnih zapdnih država, radi lakšeg balansiranja odnosa među državama na Balknau. Kada je reč o „genocidu u Srebrenici“ on se od strane bošnjačkih lidera koristi kao bi se lakše „začepila usta“ srpskoj strani i negirala RS. Pojam genocid, kao pravna kategorija, koristi se često u političko-istorijskim prepirkama u celom regionu. Kada se previše upotrebljava dolazi do devalvacije i termin gubi na šokantnosti. Upotreba pojma genocid, bez odgovarajućeg tumačenja ima instrumentalno značenje. „Njim se želi žigosati država ili entitet za jedno delo koje budi mržnju, jer u međunarodnoj zajednici mrsko delo može poslužiti kao razlog za intervenciju“, ističe profesr beogradskog pravnog fakulteta Milenko Kreča.

Upravo u duhu rečenog, nakon vrlo uspešnih i argumentovanih naučnih rasprava o presudama HT za genocid u Srebrenici, kada je postalo jasno da su te presude u pravnom smislu na klimavim nogama, usledile su druge mere na jačanju nametnutog narativa o ratu u BiH i o samoj Srebrenici, koje su se manifestovale kroz usvajanje različitih rezolucija od strane mnogih institucija Saveta Evrope i institucija EU – Evropski parlament, kao i od strane nacionalnih parlamenata većine zapadnoevropskih država. Posebno su zanimljive Rezolucje parlamenata zemalja u okruženju – region Balkana, koje su se svrstale u jedan jedinstven tabor protiv Srbije i srpskog naroda. Što po vlastitoj želji i ostrašćenosti u borbi protiv srpskih interesa, što po nalogu svojih mentora sa Zapada, skoro sve susedne zemlje Srbije usvojile su rezolucije o osudi genocida u Srebrenici, a najsvežije rezolucije su rezolucije Crne Gore (druga po redu) i samoproglašenog Kosova. Rat protiv Srbije i Srba nastavljen je rezolucijama.

Da Vas podsetimo:  Plišani bauk Rezolucije Evropskog parlamenta

Nametnuti obrazac da su Muslimani – Bošnjaci isključive žrtve u ratu, a Srbi agresori i zločinci, osnažen je kroz presude HT, a sada se još pokušava osnažiti kroz pomenute rezolucije. Kroz pomenute rezolucije jedna nacija se uvodi kao žrtva u igru, kao objekat i automatski se druga nacija ili politička grupa uvodi kao počinilac i to kolektivno. Došli smo u fazu kada je neka vrsta „odlikovanja“ biti žrtva genocida, kako to tvrdi zagrebački analitičar i filozof Žarko Puhovski.

Pored rezolucija o osudi genocida u Srebrenici, prethodno smo bili svedoci nekoliko tužbi država za genocid. Hrvatska je tužila Srbiju za genocid, a onda Srbija protiv tužbom je tužile Hrvatsku. BiH je takođe tužila Srbiju. Samoproglašeno Kosovo priprema tužbu protiv Srbije za genocid. Znamo kakva je bila sudbina tih tužbi o kojima je odlučivao Međunarodni sud pravde, kao pravna institucija Generalne Skupštine UN. Sve tužbe su odbačene. Najvaljena tužba samoproglašenog Kosova ukoliko bude podignuta nema ni osnovne pravne predpostavke. Kada je reč o tužbi BiH za genocid protiv Srbije, Međunarodni sud pravde je utvrdio da Beograd nije pomagao, niti podstrekivao genocid u BiH u ratu od 1992. do 1995. godine, ali Srbija nije učinila dovoljno da bi sprečila ili kaznila odgovorne za genocid, te da je time prekršila Konvenciju UN.

Kada je reč o rezolucijama o osudi genocida u Srebrenici one uglavnom kroz političke proklamacije potvrđuju presude HT, zahtevaju od državnih organa i institucija da rade ono što im je u opisu radnog mesta, kada je reč o primeni zakona, izražavaju saosećanje sa žrtvama i sl. Iako se u nekim rezolucijama, kao što je rezolucija Skupštine Crne Gore, naglašava da nije reč o kolektivnoj nego o individualnoj odgovornosti, samo to naglašavanje u sebi krije podmuklu osudu kolektiviteta, jer većina rezolucija targetira Srbe kao glavne krivce, ili u najmanju ruku srpski režim, srpske institucije (Vojsku, MUP, bezbednosne službe i td.).

Od svih rezoucija najzanimljivija je rezolucija Skupštine Kosova. U ovoj rezoluciji se pozivaju na mnoštvo deklaracija o ljudskim pravima, i to oni, koji su „šampioni“ u kršenju ljudskih prava. Rezolucija je ubojitija od samih presuda HT. U rezoluciji se navodi osuda srpskog režima koji je počinio genocid, cifra od preko 8000 ubijenih muškaraca, dečaka i maloletnika, silovanje velikog broja žena, okupacija Srebrenice od strane srpskih snaga itd. Kosovska rezolucija obiluje frazama i pojmovima koje oni inače koriste u obračunu sa srpskom državom i ona je na fonu potencijalne tužbe protiv Srbije za „genocid nad Albancima“.

Rat rezolucijama protiv Srbije se nastavlja. Od kako nije prošla Britanska incijativa da se u SB UN usvoji rezolucija o osudi genocida u Srebrenici, zapadne sile su pojačale pritisak na zemlje Balkana, srpske susede da otpočnu sa talasom verbalnih napada na Srbiju kroz različite rezolucije, za sada kroz rezolucije o „osudi genocida u Srebrenici“.

Srbija mora osmišljenom politikom da zaštiti svoje interese, da zaštiti svoje žrtve, počev od Drugog svetskog rata (Jasenovac), preko rata devedesetih u Hrvatskoj i BiH, pa do žrtava agresije NATO na SRJ. Potrebno je da odgovarajućim rezolucijama potvrdimo opravdanost borbe za slobodu, da zaštitimo vlastite žrtve od zaborava i da u istorijskim čitankama ostavimo autentična svedočanstva o stradanju srpskog naroda u 20. veku.

Autor: Vinko Pandurević

IZVOR: Sprski stav

PODELI
Prethodni tekstPa, pa, pameti
Sledeći tekstMuke pod Vulinom

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime