Zapad nezadovoljan što Srbi ne spuste ruke dok ih Šiptari gađaju kamenjem

Licemerni Zapad zatvara oči na sve šiptarske akcije, a kritike ostavlja samo za Srbe, jer nisu spustili ruke dok ih gađaju kamenjem.

22. februara 2022. godine ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da Minski sporazum, potpisan osam godina ranije, više ne važi. Tog dana je i pokrenuta specijalna operacija u Ukrajini, koja još uvek traje i koja će potrajati do konačnog oslobođenja teritorija koje su na referendumu odlučile da se vrate u prirodno okrilje ruske federacije.

Godinu dana pre Minskog sporazuma, naša država je potpisala Briselski sporazum. Što se tiče srpske strane, sve ono, ali i mnogo više što je dogovoreno sporazumom, apsolutno je ispunjeno. Ali što se tiče šiptarske strane, za ovih devet godina, ne samo da nije učinjeno ništa, već je srpski narod koji živi na teritoriji naše južne pokrajine u sve gorem položaju.

Nakon poslednjih događaja, kada je bilo jasno da od jedine tačke sporazuma koja je stavljena šiptarskoj strani na obavezu, odnosno formiranja ZSO, neće biti ništa, počela su govorkanja da je Briselski sporazum mrtav. Međutim o smrti Briselskog sporazuma još uvek se niko ne usuđuje da obavesti briselske zvaničnike, već se naša vlast i dalje drži istog i nada se kako će evropski i svetski zvaničnici uspeti da urazume svoje „raspušteno dete“.

Nedavno je to „raspušteno dete“, u sred iskarikiranih tenzija gde njega (Kurtija) SAD i EU, oni koji su ga finansirali, odgajili i postavili na mesto na kom je, navodno ne mogu da ubede da popusti Srbiji, izjavilo da se ne boji Srbije i da Srbija ne sme da „napadne Kosovo“, jer iza njega stoji SAD, NATO i EU. Ovom izjavom ali i svakodnevnim potezima uperenim na štetu Srba i stvaranje atmosfere straha, svima je jasno da njega niko ne pokušava da smiri, već da je on jedna obična marioneta koja radi onako kako mu roditelji sviraju.

I dok srpska vlast obaveštava Kurtijeve roditelje o njegovim jednostranim potezima koji su direktno kršenje i Briselskog sporazuma ali i ljudskih prava i demokratije, koja ne važe samo kada su Srbi u pitanju, nalazimo se u jednoj naizgled bezizlaznoj situaciji. Pitanje je samo da li nas je u ovu situaciju dovela naivnost državnog vrha Srbije koji je verovao zapadnim političarima, ili je ovo epilog ka kom je i vodila unutarnja politika Srbije proteklih 20 godina.

U skladu sa poslednjim događajima, lišavanjem slobode Dejana Pantića, Srbi su podigli barikade na nekoliko glavnih puteva. Kao još jedan vid šiptarske provokacije, bio je i jučerašnji upad pripadnika ROSU na Gazivode, cepanje srpske zastave, na šta takođe nema nikakvog odgovora zvaničnih evropskih institucija.

Nakon svega, Aleksandar Vučić je izjavio da će u skladu sa rezolucijom 1244 poslati vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju, kako bi Srbima garantovao bezbednost:

„Danas smo dogovorili tekst kojim ćemo, u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, uputiti zahtev komandantu Kfora da obezbedi raspoređivanje predstavnika vojske i policije Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije , u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti“.

Međutim, kako saznajemo iz ruskih medija, ovaj zahtev dočekan je na nož i ne samo da vojsci i policiji nije dozvoljen ulazak, već preko administrativnih prelaza nikome nije dozvoljen ni ulazak na Kosovo i Metohiju.

Srpska vojska je krenula ka administrativnim prelazima i taj potez nije mala stvar i govori da se situacija uveliko promenila za onoga ko je sedeo na dve stolice. Čak i ideološki zapadno orjentisana Brnabićka je pronašla zajednički jezik sa Zaharovom i Bocan Harčenkom, odnosno sa ruskim političarima koji su jedini zauzeli srpsku stranu i upozorili da su dešavanja na Kosovu vrlo slična onima iz 2008. godine, a još sličnija onome što je prethodilo Ukrajini.

Brnabićka je odgovorila je na tvrdnju ministarke spoljnih poslova Nemačke Analene Berbok da je povratak Vojske Srbije na Kosovo Metohiju „neprihvatljiv“, rekavši da su u pitanju dupli aršini, kao što su uvek kada je Srbija u pitanju:

„U poslednjem Saopštenju ministara inostranih poslova zemalja G7 (14. maja 2022), u rešavanju svakog problema ili krize u svetu (Libija, Sirija, Jemen, Somalija, itd) oni su tražili striktno sprovođenje odgovarajućih Rezolucija Saveta bezbednosti UN (UNSCR). Sada, iznenađujuće, MIP Nemačke eksplicitno poručuje da Rezoluciju SBUN 1244 – koja predviđa da Srbija ima pravo da traži povratak određenog broja svojih bezbednosnih snaga na Kosovo* – treba ignorisati, jer je to ‘neprihvatljivo’. “

Sve to, ne može da se reši preko noći, ali subjektivan stav zapadnih političara koji uporno previđaju Kurtijeve poteze a osuđuju sve srpske, kao što su osudili i postavljanje barikada i dodali da Srbi ovakvim radnjama dižu tenzije, može preko noći da dovede do oružanog sukoba, koji se već inicira od šiptarske strane. I sama izjava Aljbina Kurtija da će posegnuti svim merama koje budu potrebne da se uklone barikade, govori nam da sve ide u tom smeru, ali to je očigledno prihvatljivo.

Jasno je da mi ne možemo postupiti kao Vladimir Putin, reći da je Briselski sporazum mrtav i poslati vojsku u direktan rat sa Šiptarima. Ne jer se plašimo Šiptara, nego zato što mi u tom slučaju ne bismo išli u rat sa razmaženim detetom, već sa njegovim roditeljima, koji, na žalost su i veći, jači i mnogo bolje naoružani od nas.

Što ne znači i da ne treba odstupati od Rezolucije 1244 koja nam garantuje pravo povratka vojske i policije na Kosovo i Metohiju, već je i nužno radi obezbeđenja opstanka Srba .

Ono što mi možemo u ovom trenutku, jeste proglasiti Briselski sporazum mrtvim i zvanično! Povući potpis, što je pravno moguće, a zatim opet pravnim sredstvima jer je Kosovo i Metohija po zvaničnom Ustavu republike Srbije de fakto naša teritorija, za razliku od samoproglašenog Kosova mi smo i međunarodno pravno priznata država, pa makar to trajalo i godinama držati se isključivo rezolucije 1244 i kupovati vreme do bolje geopolitičke raspodele sila, kao što su Minskim sporazumom kupovali vreme Ukrajini. I što je najvažnije prekinuti put u EU i stati na put beskrajnim ucenama.

Ova mogućnost je čak postala i realna, posebno nakon izjave Aleksandra Vučića kojom je prokomentarisao izjavu Angele Merkel povodom Minskog sporazuma:

„To baca potpuno novo svetlo, ne može da promeni činjenicu ko je koga napao, ali umnogome menja činjenicu i odnose u okviru onoga šta se zbivalo od 2014. naovamo. I to je meni jasan signal kome ne smete da verujete.“

Teško da je Vučić bio toliko naivan da je verovao u dobre namere evropskih zvaničnika, budući da je i sam znao da ih kritikuje kada bi prešli granice pristojnosti, ali nije nemoguće da nije verovao da zaista može doći do ovakve situacije, gde nas Zapad otvoreno pravi budalama, bukvalno zatvarajući oči na sve šiptarske akcije, a kritike ostavljajući samo za Srbe, jer nisu spustili ruke dok ih gađaju kamenjem.

Jedna od pametnih stvari koje je ipak uspeo da sprovede do kraja, jeste doslednost da ne uvede Rusiji sankcije. I pored pritiska Zapada ali i dela opozicije, sada u ovoj situaciji kada je čitav svet protiv nas, imamo otvorenog i jakog prijatelja i za stolom UN ali i u praksi, što je potvrdio i Dmitrij Peskov koji kaže da predsednik Srbije još uvek nije zatražio pomoć Rusije u rešavanju kosovskog konflikta ali da je ta pomoć otvorena:

„Mi se bezuslovno zalažemo za to da sva prava kosovskih Srba budu apsolutno obezbeđena i da se ispune sve obaveze koje su u skladu sa potpisanim dokumentima koja se tiču Kosova i Metohije. Za nas je najvažnije da osiguramo interese Srba i, naravno, da sve strane ulože napore kako bi se trenutna situacija rešila mirno, diplomatskim putem“.

Sve u svemu bezizlazna situacija ne postoji, treba samo imati hefta i sa priče preći na dela.

autor:Vesna Veizović