- Događanja u makedonskom Sobranju povodom promene imena države ogolila su do kraja istinu da će se u zapadnoj igri uterivanja eks-Ju ovčica u evroatlantski tor koristiti apsolutno sva sredstva
- Sada treba još ozbiljnije shvatiti najave da američka ambasada u Sarajevu vrši pritisak na (inače nedejtonsko) Tužilaštvo BiH da digne optužnicu protiv novoizabranog srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika. Baš kao što ne treba ignorisati ni upornost predsednika SDS, Vukote Govedarice, da ne prizna poraz na predsedničkim izborima, i da nastavlja da vlast u Srpskoj naziva „režimom”, što faktički dovodi do delegitimizacije same Republike Srpske
- Sa Makedonijom stvar još nije gotova. Proces usvajanja predloga ustavnih amandmana – što zahteva samo prostu većinu, pa onda i njihovo usvajanje u celini, što će opet zahtevati dvotrećinsku većinu, treba da se završi, po tzv. Prespanskom sporazumu, do kraja 2018. Nije, međutim, isključeno da u međuvremenu dođe i do raspisivanja prevremenih izbora u Makedoniji, ako VMRO-DPMNE – ili neko drugi – smogne hrabrost da organizuje narodni otpor nasilno nametnutoj „severnomakedonizaciji” i odbaci Zaevljevo Potemkinovo selo
- Cilj evro-atlantista je da (Severna) Makedonija potpiše Protokol za NATO članstvo u januaru 2019, posle čega bi mogli da krenu i formalni pregovori o pristupanju NATO, kao i proces ratifikacije u parlamentima svih 29 zemalja-članica, što bi moglo da znači da bi (Severna) Makedonija mogla da postane punopravna članica već 2020. godine. No, ako Sobranje i grčki parlament urade svoj deo posla u prvom delu 2019. godine, alijansa će (Severnu) Makedoniju već tada početi da tretira kao punopravnu članicu. A to će onda značiti da će se NATO prsten oko Srbije (i BiH) u potpunosti zatvoriti
- NATO (tj. anglo-američka duboka država) računa da će, zajedno sa svojim EU (mlađim) partnerima, tada moći da svoju pažnju u potpunosti usmeri na Srbiju i Republiku Srpsku (pošto druga dva konstitutivna naroda u BiH većinski žele NATO članstvo)
AKO je, kao što je tvitovala velika nada svetske demokratije, komesar EU za evropsko susedstvo i pregovore o proširenju Johanes Han, ucenjivanje, zavrtanje ruku i kupovina opozicionih poslanika u makedonskom Sobranju, kojom je namaknuta dvotrećinska većina za prihvatanje imena „Severna Makedonija” i trasiranje puta u NATO-članstvo – „Veliki dan za demokratiju u Skoplju”, i da „očekuje da će slobodni izbor (!) narodnih poslanika u potpunosti biti poštovan” – onda možemo biti sigurni da će u zapadnoj igri uterivanja eks-Ju ovčica u evroatlantski tor apsolutno sva sredstva biti dozvoljena i korišćena.(Da ne budemo nepravedni – daleko od toga da je Han bio jedini: pridružili su mu se, porukama slične „demokratičnosti”, i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, i grčki premijer Aleksis Cipras, i NATO gensek Jens Stoltenberg, i američki Stejt department.)
Uostalom, to pokazuje i paralelni proces koji se dešava u Srbiji, gde izaslanik vašingtonske „močvare” Metju Palmer (formalno zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD) sa sladunjavim osmehom hladnokrvno obaveštava predsednika Srbije da njegova zemlja čvrsto podržava (još jedno) kršenje međunarodnog prava (tj. Rezolucije SB UN 1244) i formiranje vojske tzv. Kosova.
Stoga treba sasvim ozbiljno shvatiti najave da američka ambasada u Sarajevu vrši pritisak na (inače nedejtonsko) Tužilaštvo BiH da digne optužnicu protiv novoizabranog srpskog člana Predsedništva BiH, Milorada Dodika. Baš kao što ne treba ignorisati ni upornost predsednika SDS, Vukote Govedarice, da ne prizna poraz na predsedničkim izborima, i da nastavlja da vlast u Srpskoj naziva „režimom”, što faktički dovodi do delegitimizacije same Republike Srpske – jer „režim” je već nešto što je samo po sebi nelegitimno i može se rušiti, ako treba, i na ulici, pa i uz pomoć spoljnih i unutrašnjih (ne)prijatelja. Kao, naravno, ni nove varijacije u taktici pokreta „Pravda za Davida” i nove ultimativne rokove koje postavljaju vlastima Republike Srpske.
Sve je to deo iste politike, pod istom kapom.
Evro-atlantski faktor otvara žarišta gde god mu se ukaže prilika, da bi oslabio ili eliminisao snage na ovom prostoru koje mu još uvek pružaju otpor.
Žuri im se.
Neizvestan je ishod američkih izbora 6. novembra: hoće li Trampova većina u Kongresu nestati, ili će opstati, i kako će to uticati na Trampovu politiku prema daljem širenju NATO i prema EU uopšte?
Neizvesni su izbori za Evropski parlament u maju 2019, i veliki je strah od pobede tzv. populista, odnosno nacionalno-opredeljenih, tradicionalističkih, anti-imigrantskih, anti-islamističkih stranaka i pokreta koje se zalažu za poboljšanje odnosa sa Rusijom.
Neizvesna je i ekonomska situacija u svetu i sve su veći izgledi za izbijanje nove krize, još gore od one iz 2008. godine.
Rusija najavljuje razmeštanje svog najnovijeg hipersoničnog oružja, za koje Zapad apsolutno nema odgovor, a kamoli pandan.
Kina neumoljivo razvija i širi svoj globalni uticaj i Novi put svile, uprkos sve ozbiljnijim kontra-merama Vašingtona.
Usled te svoje nervoze i žurbe, evroatlantisti/globalisti/unipolaristi prave poteze koji ih (dodatno) diskredituju, i otvoreno gaze čak i spoljne atribute „demokratije” za koju se navodno zalažu i čiji su oni navodni (do)nosioci. I time još jače drmaju tlo pod sopstvenim nogama. Jer, privid „demokratičnosti” je važan deo „meke moći” koju birokratija i zvaničnici EU i NATO (kao i drugih međunarodnih organizacija kojima dominira zapadni faktor) projektuju preko svojih medija i zavisnih NVO i intelektualaca i na taj način, ako ne pridobijaju a ono bar pacifikuju širu javnost.
Bez meke moći, koja u njihovom slučaju samo predstavlja jagnjeće ruho za vukove željne globalne dominacije, ostaje samo ogoljena sila. A upravo smo bili svedoci bitne faze njenog ogoljavanja u otvorenom silovanju parlamentarizma koje se 19. oktobra dogodilo u Sobranju u Skoplju. Odnosno, kako to opisuje sada već legendarni tvit grčkog ministra odbrane Panosa Kamenosa: „Ko bi mogao da pomisli da u evropskom sistemu vrednosti i demokratiji oni koji ne glasaju po naređenjima bivaju hapšeni, a poslušni za glasanje dobijaju bonus u iznosu od dva miliona evra ’prljavog novca‘. Stidim se“.
Ipak, sa Makedonijom stvar još nije gotova. Proces usvajanja predloga ustavnih amandmana – što zahteva samo prostu većinu, pa onda i njihovo usvajanje, što će opet zahtevati dvotrećinsku većinu, treba da se završi, po tzv. Prespanskom sporazumu, do kraja 2018. Nije, međutim, isključeno da u međuvremenu dođe i do raspisivanja prevremenih izbora u Makedoniji, ako VMRO-DPMNE – ili neko drugi – smogne hrabrost da organizuje narodni otpor nasilno nametnutoj „severnomakedonizaciji” i odbaci Zaevljevo Potemkinovo selo. Ako do toga dođe, to može da proizvede ne samo promenu odnosa snaga u Sobranju već i da pokrene šire makedonsko društvo na odbranu poslednjih mrvica dostojanstva i samopoštovanja. Takođe, vrlo je moguće da makedonski predsednik Đorđe Ivanov odbije da potvrdi eventualno usvojene ustavne amandmane, što bi samo po sebi proizvelo novu krizu. Konačno, i grčki parlament mora da usvoji Prespanski sporazum, a u Grčkoj takođe postoji ozbiljno protivljenje njemu.
Cilj evro-atlantista je da (Severna) Makedonija potpiše Protokol za NATO članstvo u januaru 2019, posle čega bi mogli da krenu i formalni pregovori o pristupanju NATO, kao i proces ratifikacije u parlamentima svih 29 zemalja-članica, što bi moglo da znači da bi (Severna) Makedonija mogla da postane punopravna članica već 2020. godine. No, ako Sobranje i grčki parlament urade svoj deo posla u prvom delu 2019. godine, alijansa će (Severnu) Makedoniju već tada početi da tretira kao punopravnu članicu.
A to će onda značiti da će se NATO prsten oko Srbije (i BiH) u potpunosti zatvoriti.
NATO (tj. anglo-američka duboka država) računa da će, zajedno sa svojim EU (mlađim) partnerima, tada moći da svoju pažnju u potpunosti usmeri na Srbiju i Republiku Srpsku (pošto druga dva konstitutivna naroda u BiH većinski žele NATO članstvo).
Srpskoj javnosti će lakše moći, na više ili manje suptilne načine, da se predočava „bezizlazni” položaj u totalnom NATO okruženju i prvo poželjnost, a zatim, postepeno, i neminovnost „prihvatanja realnosti” i gesla „kud svi Turci, tu i mali Mujo”, što će svakako imati kumulativan uticaj na nešto slabije, pa čak i prosečne psihe ophrvane egzistencijalnim problemima.
U isto vreme, poučeni makedonskim iskustvom i uspehom, evro-atlantisti bi, kad procene da treba, primenjivali upravo viđene, pa i gore metode, uz paralelnu kriminalizaciju, demonizaciju, pa i eliminaciju svih „partibrejkera” koji bi da kvare dolazeći pax NATO, kao i obesmišljavanje onog što bude preostalo od državnih institucija. I, da ne zaboravimo, biće ugrožen i krak Novog puta svile koji bi brzom prugom spajao luku Pirej preko Makedonije sa Beogradom i Budimpeštom, kao i mogućnost da gasovod Turski tok preko Makedonije prođe kroz Srbiju ka Mađarskoj.
Dve su stvari sigurne: ako se ovaj scenario ostvari, a) „makedonski” identitet će doživeti težak, možda i fatalan udarac i b) Srbi sa obe strane Drine će, kao i uoči Drugog svetskog rata, ostati praktično sami u, u najmanju ruku, ne baš prijateljskom okruženju.
Šta može još da se uradi da do tog scenarija ipak ne dođe, kako na celu stvar gledaju Rusi i Kinezi i šta nameravaju da preduzmu, ili, pak, šta se može uraditi a u isto vreme sačuvati sopstveni integritet, čast i samopoštovanje ako do zacrtanog scenarija ipak dođe, biće izuzetno važna tema kojom ćemo se, hteli-ne-hteli, baviti u narednim sedmicama i mesecima.
Aleksandar PAVIĆ
sveosrpskoj.com
