Prolazio sam jutros kružnim tokom na Slaviji. Moram vam reći da nije izgledala ništa ružnije nego što inače izgleda. I – baš kao i neke druge moje kolege i dobar deo naroda – moram vam reći da nemam problem s tim što će posmrtni ostaci (ako je išta ostalo) Dimitrija Tucovića završiti na nekom drugom mestu. Pogotovo ako je to „drugo mesto“ – groblje. Aleja velikana ili već tako nešto. Naprotiv: to čak i pozdravljam. Jer, sahranjivanje velikana ili „velikana“ van grobalja je nešto što ne mogu da razumem.
Baš kao što ne mogu ni da razumem izgradnju muzičke fontane na kružnom toku Slavija. Fontane koja će da košta dva miliona evra.
Znate, to se, među Srbima (a kad kažem Srbima – mislim na sve građane Srbije, da se razumemo) može nazvati – zapišavanje naroda.
No, ko mene pita za bilo šta? Ko, uopšte, pita građane za bilo šta?
Slavija ima da poseduje muzičku fontanu i tačka! To će, baš kao i novogodišnja rasveta koja je postavljena u oktobru, a sijaće valjda do marta dok se ne izređaju sve postojeće nove godine, biti glavni adut turističke ponude srpske prestonice u budućnosti!
To što umrežavanje svih osnovnih škola Srbije na internetu košta milion i po evra – nije bitno.
To što se za dva miliona evra može poslati desetoro mališana na komplikovano lečenje – ni to nije bitno.
To što se sa dva miliona evra može otvoriti ozbiljna firma ili fabrika koja bi se bavila (recimo) preradom voća i povrća iz zelenog pojasa Beograda – ni to nije bitno.
To što se sa dva miliona evra može otvoriti ozbiljna fabrika u nekom nerazvijenom delu Srbije – ni to – pogađate – nije bitno.
Bitno je da se napravi fontana koja će, kako kaže gradski menadžer Goran Vesić „velelepna, muzička i imaće senzore za vetar, što znači da će se u slučaju jačeg vetra smanjivati visina mlaza vode„.
Jeste oduševljeni?
Pitajte malo ljude u unutrašnjosti Srbije koliko se zapišano osećaju (i bez vetra) kad vide da se dva miliona evra troši na fontanu sa senzorima za vetar… Pitajte ih da li je tako nešto potrebno Beogradu. Pitajte ljude u unutrašnjosti šta će to njima doneti.
Postoji tu jedna „mala“ nelogičnost… Interesuje me – kojom jačinom će muzička fontana da emituje muziku (i koju, naravno)? Jer, poznato je da šum fontane nije dobar za prenošenje zvuka. Baš kao što za prenošenje zvuka muzike nije dobro to što će se fontana nalaziti na jednom od najprometnijih saobraćajnih čvorišta. Muzička fontana u gradskom jezgru, sa dva hotela u neposrednoj blizini, stambenim zgradama i ogromnom količinom vozila koja se kreću oko nje? „Pun“ pogodak.
U zemlji u kojoj je informatika izborni predmet; u zemlji u kojoj se deca leče slanjem SMS poruka i uplaćivanjem dobrovoljnih priloga; u zemlji koja se savija pod pritiscima Vašingtona, Brisela i Moskve; u zemlji u kojoj se bogate (već decenijama) oni koji su na vlasti; u toj zemlji, u njenom glavnom gradu, mi podižemo muzičku fontanu. Umesto da, recimo, dva miliona evra utrošimo (kada se već govori o budžetu grada Beograda) u renoviranje Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, koji samo što se ne sruši. Ili uređenje nekoliko domova zdravlja po rubnim gradskim opštinama.
Prema rečima gradskih vlasti, Beograd postaje bolje mesto za život. Izvinite na mojoj gluposti, ali, nisam siguran kako tome doprinosi „velelepna muzička fontana prečnika 32 metra“ koja, uz to, neće raditi zimi…
Nego, Srbi, telefone u ruke. Potrebno je izlečiti još neko dete. Znate već: SMS na 3030 a u poruci upišite šifru, da bi se znalo kom detetu se uplaćuje novac. Ima ih previše koji čekaju na svoju šansu za život.
Aleksandar Bećić
www.kolumnista.com
