Za dobar deo javnosti, ruski i beloruski sportisti su „kolateralna šteta“ sukoba Rusije i Ukrajine. Nisu krivi za sukob, „nije pošteno da sport ispašta zbog političara…, nije u redu da ruski ili bilo čiji sportisti ispaštaju zbog nečije politike“, u njemu i ne učestvuju, a ne mogu da se „samo bave svojim poslom“. Kao i umetnici koje je takođe pogodila „surova kazna, za koju nemaju nikakvu krivicu.., politički je čin kažnjavanje umetnika koji nikakve veze nemaju sa političkim prilikama“. Jasno i razumljivo, kako je svojevremeno bilo i sa našima…
A da li je tako? Zar to ne bi moglo da se kaže, i za druge građane Rusije i Belorusije? (Ranije naše, verovatno i neke buduće). Nema spora da su ruski i ukrajinski debelo oštećeni, u odnosu na sportiste i umetnike zemalja koji će nastaviti da rade svoje. I od toga žive bolje od većine sunarodnika, popularnost i sličnom da ostavimo po strani. Kao i mogućnost sportistima da se takmiče, bez obeležja Rusije odnosno Ukrajine!
Šta sa njihovim sunarodnicima koji su vojnici, koji moraju da ubijaju i ginu, bivaju ranjavani i postaju invalidima? Zar su oni, za razliku od sportista i umetnika, pitani jesu li za rat? Zar i oni nemaju nešto čime se bave i od toga žive? I da li su zaradili i ostavili porodicama onoliko koliko sportisti? Da li su digli glas protiv rata i ne samo rizikovali nego izgubili više od novca i trofeja, kako je to učinio Mohamed Ali? Ili sunarodnici koji digli glas jesu, pa su u apsu? Šta sa ukrajinskim sportistima i umetnicima, koji takođe ne mogu „samo da rade svoje“? Iz posebnog razloga: moraju da ratuju?
Da li smo za sankcije jednoj državi (podsećamo da su državi, a ne samo njenim vlastodršcima!), jeste pitanje. Ali ako su uvedene, oni koji su ih uveli ili (voljno-nevoljno prihvatili), praktikuju ih prema državi. Što je mnogi izjednačavaju sa pojedincem na njenom čelu i uskim krugom oko njega, njihova je stvar. Neobaveštenost, glupost ili nešto treće, nije bitno! Mnogo je i rado govoreno, ne tako davno: „Narod nije kriv!“. U iskrenom uverenju, da je to očigledno. A sa druge strane i u ime demokratije u koju se svi kunu, podsećalo se da je narod birao toga na čelu. Ako nije onda ga podnosi, tako da zaslužuje vlast koju ima. I s njom deli odgovornost!
Sportisti i umetnici nisu samo to nego i građani svojih država, i nisi jedini koji zaslužuju „razumevanje!“. Uostalom, šta su ako budu mobilisani? Ili ne treba da budu, i ako im zemlja bude napadnuta? Kad se kaže da je „otadžbina u opasnosti“ ili da je „ugrožen nacionalni interes“, čak da je „ugrožena nacija“, a kazano je, onda u vidu treba imati svu „decu otadžbine“. Čak sve pripadnike nacije, uključujući one van države! I pre svega elitu, a sportisti i umetnici spadaju u njenu elitu. I to takozvanu simboličku, na koju se prvo pomisli kad se ta zemlja pomene…
Treba se truditi da nigde ni o manjim pitanjima od rata, ne odlučuje pojedinac sa najbližom okolinom. Kad do rata dođe, uzaludno je tražiti sankcije samo njemu! Uzgred, Putinu, a već ranije Lukašenku, i uskom krugu oko njih, uvedene su posebno.
autor:Radovan Marjanović
