Eventualnim trijumfom neporobljenog dela advokatskog reda i kapitulacijom Vrhovnog suda bili bi stvoreni uslovi za dekonstrukciju celokupnog pravosudnog sistema
Aktuelni advokatski protest se u javnosti redovno neopravdano simplifikuje tako što se predstavlja kao sukob parničnih interesa u jednoj konkretnoj pravnoj situaciji (u ovom slučaju se radi o pravu na obračunavanje naknade za obradu troškova kredita). Na taj način se konflikt redukuje samo na neposredne učesnike u pravnom odnosu: banke, građane koji su uzimali kredit i njihove zastupnike. Sasvim je sigurno da nedovoljno upućeni posmatrač u eskalaciji ovog problema primećuje – i čak ističe – iskru trivijalnosti: mnoštvo advokata, zaglavljenih u profesiji čiji nekadašnji sjaj bledi i čili, latilo se da nagovora građane da tuže banke za vraćanje troškova obrade kredita. Ovaj roj „malih predmeta“ vremenom je izliven u jednu golemu nevolju za halapljive bankare i kastriranu kastu obeščašćenih sudija (koje imaju rđav manir da ropću zbog navodne preopterećenosti poslom, ali nikada ne negoduju zbog poniženja kojem su izloženi).
Ovakvo rezonovanje je, međutim, krajnje jednostrano i samo potvrđuje tačnost Džekobijeveg uvida da boljka (savremenog intelektualca) nije u banalnosti predmeta posmatranja, nego u banalnosti analize. Pozadina sukoba o kojem pišem daleko je složenija, a njegove će posledice biti dalekosežne. Kako, međutim, kratkoća ovog teksta zahteva pojednostavljivanja, primoran sam da bez okolišenja iznesem svoju tezu koja tvrdi da je u nastalom konfliktu pogođena tačka koja je na videlo iznela činjenicu da je u Srbiji došlo do sloma pravnog sistema. Još ću dodati da je ovo poslednje iskustvo samo potvrdilo ono što je već odavno trebalo biti jasno.
Ovu sam tvrdnju iznosio i ranije, a za njeno obrazlaganje služilo mi je Fulerovo učenje o minimalnoj unutrašnjoj moralnosti koja pravo uopšte čini mogućim. Fuler je svoju teoriju majstorski dočarao alegorijom o nesrećnoj vladavini kralja Reksa koji je, stupivši na presto, poželeo da podanicima podari potpuno nov i savršen pravni sistem. Sve u svemu, spomenuti mislilac je identifikovao najmanje osam odvojenih puteva koji vode ka propasti pravnog sistema. I ne samo to: potpuni krah u bilo kojem od osam uočenih pravaca ne dovodi samo do stvaranja rđavog sistema prava nego, naprotiv, vodi nečemu što se u pravom smislu ni ne može nazvati pravnim sistemom
Jedan od ključnih stubova Fulerove konstrukcije jeste pravna sigurnost. Svakome je jasno da promena obaveznih pravila ponašanja ne sme dovesti do toga da subjekti prava nisu u stanju da na osnovu njih upravljaju svoje radnje. Ali upravo se to dešava pred našim očima! Svedoci smo da su predstavnici Američke privredne komore u Srbiji i Saveta stranih investitora preuzeli na sebe da se direktno kod predsednika i premijera Republike zauzmu za interese banaka u gore spomenutim sudskim sporovima. Isposlovali su da najviši sud u državi naglavačke preokrene stanovište koje je ranije zauzeo u pogledu istog pravnog pitanja. Opisano ponašanje egzemplarno je po drskom demonstriranju suprematije izvršne vlasti nad sudskom. Istovremeno, držanje Vrhovnog suda podiglo je pravnu nesigurnost u rang redovnog stanja. Kada je zlosrećni reformator Reks svoje kraljevstvo doveo u takvu poziciju pred njegovim dvorom je osvanula ovakva parola: „Zakon koji se svakodnevno menja, gori je nego kad uopšte nema zakona.“
Na ovom mestu želim da istaknem da je domaći pravni sistem razoren ukidanjem Ustava, a do toga je došlo potpisivanjem Briselskog sporazuma. A kad lanac jednom pukne nema razloga da se ne pobacaju i poslednje karike. Tako veli i apostol Pavle: „jer ko sav Zakon održi a sagreši u jednome – kriv je za sve“. Zato je posle toga svako pozivanje na Ustav besmisleno (takva je, na primer, kuknjava što je Rio Tintu dozvoljeno iskopavanje litijuma) i predstavlja mimikriju: izveštačeno glumatanje da Ustav postoji. Slično je i sa sitnim radostima, ponekad i šepurenjem, zbog dobijenog slučaja pred ovim i ovakvim sudovima. Na taj se način samo daje legitimitet simulakrumu i doprinosi održavanju iluzije da sudovi tragaju za pravdom i da je do nje moguće dosegnuti (u sudskom postupku).
Prema tome, ukidanjem ustava je, po mom sudu, dostignuta tačka posle koje postaje primenljiva Zimelova formula o uzajamnosti u odnosu na poštovanje pravila. Naime, između vlasti i podanika postoji uzajamnost koja funkcioniše tako što vlast očekuje da se građani pridržavaju pravila koja je ona ustanovila jer zauzvrat vlast jemči da su to pravila koja će se primenjivati na njihovo ponašanje. Ako, međutim, vlast raskine tu vezu uzajamnosti, ne ostaje ništa na čemu se može zasnivati dužnost građanina da poštuje pravila. Drugim rečima, propisi koji ne poseduju minimum unutrašnje moralnosti nisu u stanju da proizvedu moralnu dužnost građana da ih poštuju.
Vratimo se protestantima na koje sam na trenutak zaboravio. Avantura u koju su se upustili predstavlja rizičnu igru nulte sume: pobednik će dobiti sve. Gašenje protesta ostaviće za sobom ambijent u kojem neće biti moguće bavljenje poslom zastupanja pred sudovima, i ništa neće stajati na putu da suđenja budu organizovana kao prosto bacanje novčića (po principu pismo – glava). Postizanje nekakvog kompromisa samo će označiti produžavanje agonije: sukob će biti rešen ad hoc, ali to neće zaustaviti nepovoljne trendove. Nasuprot tome, eventualnim trijumfom neporobljenog dela advokatskog reda i kapitulacijom Vrhovnog suda bili bi stvoreni uslovi za dekonstrukciju celokupnog pravosudnog sistema.
Uviđam da je ovo preveliko breme na plećima ionako izmučene i posustale advokature. Zato joj hitno treba pomoći.
Autor je doktor pravnih nauka iz Novog Sada
autor:Isak Davidov
