Zašto bankari nisu u pravu

Pravo je „čudna” stvar. Kažu: „dva pravnika, tri mišljenja”. Zašto je to tako? Zašto je pravo toliko podložno različitom tumačenju? Prost odgovor bi bio: Zato što oni koji ga tumače imaju različite interese!

Najnoviji događaji u slučaju „Vrhovni kasacioni sud” (u daljem tekstu: VKS case) osvetljavaju brojne stvari. Pa pođimo redom.

Prvo da utvrdimo ko su akteri ove igre. Pored VKS – „čuvara pravne sigurnosti”, tu su naši „pošteni” bankari, advokati, i preko 200000 oštećenih i ljutih građana. Igru možemo nazvati „kako iz korena preokrenuti stvari a da sve bude u skladu s pozitivnim zakonskim propisima”. U pitanju je jedna „legalistička igra” sa neizvesnim ishodom (legal case).

Da vidimo prvo kako je igra krenula. Nekada davno neki građani živeše u jednom sistemu koji ih dovede do prosjačkog štapa. Polako se sistem počeo popravljati, građani osetiše život i probudi se želja da sebi obezbede stanove i automobile kao što to čine ljudi na „trulom” Zapadu. Pošto u slamaricama nije bilo ničeg, pojaviše se „spasioci” – naši „pošteni bankari”, koji počeše da nutkaju novac.

Građanima, željnim života i porodičnog mira, novac se usladi. Uđoše u kreditne aranžmane, potpisivaše neke ugovore – unapred pripremljene sa „svim sitnim slovcima”. Želja beše jača od dužne pažnje da se ugovori dobro pročitaju. Istini za volju, i da su ih pročitali, na isto bi izašlo. I tako, nakon nekoliko godina, neko se setio da proveri te ugovore i otkrije „sporne detalje”. Jedan je „trošak obrade kredita” (TOK), a drugi „premija osiguranja” (PO).

PO i TOK napraviše „dar-mar” ili POTOK. Da stvar bude zamršenija, a uvek je takva kada se iznese na pravni teren, u igru uđe VKS i reče građanima „da su pravu” . Građani se osokoliše, a advokati zavrnuše rukave. Naši „pošteni bankari” bejahu bačeni na pod. I dok je sudija odbrojavao sekunde da odsvira kraj meča, i kada su svi mislili da je stvar gotova, maltene u poslednjoj sekundi, dovitljivi bankari se setiše gde mogu još da udare!

Inače, bankari, iz ljubavi prema lovi, i pre toga su pokušali da preokrenu igru. Prvi put preko famozne Radne grupe za izmenu ZPP-a, a drugi put direktno preko naših „narodnih predstavnika” zabrinutih za građane i njihovu sigurnost. I prvi i drugi put advokati ih potukoše i na semaforu je stajalo 2:0.

Potpuno razumljivo – bankari ne vole da gube. Oni prosto moraju da budu u pravu, te se latiše poteza koji ih je ne samo vratio u igru, nego počeše i da diktiraju uslove igre. Ovoga puta, „polunokautirani” ustadoše i počeše „darežljivo” da nude građanima i otpis sudskih troškova. „Velikodušno” nema šta! Što bi se reklo: „duše od ljudi”.

Igra još uvek traje. Trenutno druga strana konsoliduje svoje redove i pokušava da uzvrati. Za to vreme i udruženja potrošača pojačavaju redove advokata, zajedno sa preko 200000 gnevnih građana. Ishod niko ne može da predvidi. Možda se „mesija” uključi!

No, postavimo principijelno pitanje: Ko je ovde u pravu? Uh, teško pitanje. Da svakog igrača pitate, svi bi rekli da su oni. Zato moramo da imamo kriterijum po kome sudimo. Pa hajde da izaberemo jedan i „presudimo u ovoj stvari”. On se zove: pravičnost!

Da stvari pojednostavimo i ogolimo do kraja. Ispričajte nekom neukom čoveku koji pojma nema o pravu sledeće:

Kako se zove situacija kada je jedan čovek koji je smatrao da je oštećen, i koji se oslonio na to šta mu je najviša sudska instanca pre samo tri godine rekla, tužio nekog ceneći da je nešto nepošteno uradio? Sudovi su takođe poslušali tog „Vrhovnog čuvara pravde” i dosuđivali povraćaj love. Onda odjednom, čak i da niko nije uticao (naravno, znamo da nije tako), taj isti Vrhovni gospodar „formalno” reče: izvinite, al’ vi nemate više to pravo!

Mogući odgovor na ovo pitanje sami naslutite. No, ‘ajde da budemo i legalisti, a ne samo „poštenjačine”. Formalno-pravno, ovo je narušavanje osnovnog principa na kome počiva pravni poredak bilo koje pravno uređene zemlje – principa pravne sigurnosti! No, ovaj fundamentalni princip dožive „salto mortale” i pretvori se u svoju suprotnost.

Idemo dalje, da odgovorimo i našim smart ekonomistima koji obožavaju da prave analogije između kupovine kredita i, recimo, odlaska u pekaru. Na stranu to što savremena ekonomska nauka polako odbacuje tradicionalne pretpostavke, poput one o homo economikusu (doduše, kao da on pokušava da preživi, čik pogodite preko kog igrača) – hladnom, informisanom i proračunatom čoveku, koga samo i jedino interesuje, a šta bi drugo, što bi ekonomisti rekli, nego MAKSIMIZACIJA PROFITA!

E sad, to je OK. Ljudi vole lovu (doduše, ovi bankari malo više). Nego, nekako ne ide da se pravi paralela između kredita i hleba. Uzmete bajat hleb, i sutra odete u drugu pekaru. Uzmete „bajat kredit”, ali ne možete lako otići u drugu banku jer postoje transakcioni troškovi promene banke, a to su (evo ja ću ih specifikovati): informacioni troškovi, troškovi refinansiranja kredita, oportunitetni trošak vremena, a tu je i rizik da li ste izborom druge banke postigli „poboljšanje”. Možda trenutno jeste, ali ste opet ušli u dugoročnu priču s neizvesnim ishodom. Dakle, hleb i kredit teško da se mogu uporediti.

Onda nas bankari podučavaju da je ovo „tržišna privreda”, kako banke nisu „socijalne ustanove”, i znate već tu priču. Pa dobro, tržišna privreda, ali i ta privreda treba da funkcioniše prema liberalnim tržišnim principima, od kojih je „pravni poredak” ključni. Najveći ekonomski liberali, poput Hajeka, uvek su na prvo mesto stavljali „pravila igre”.

Na koncu svega, čuli smo i ekonomski argument da je „premija osiguranja” okej. Ako je u redu, onda neka ekonomisti objasne zašto klijenti ne dobiju polisu osiguranja koju su platiti! Jel to u skladu s ekonomskom logikom, čak i da ostavimo po strani „zamagljene” pravne principe? Pa nije, ajde budite fer! Uh, opet poziv na pravdu, a ona je „zabranjena stvar” (tabu).

I da zaključimo. Možda ti bankari, da budemo pošteni, nisu krivi za postojanje nejasnih pravila igre. No, sprega njihove alavosti i onih koji treba da uspostave pravila igre nekako kvari tu igru. Ako se, gospodo draga, pozivate na pravila, onda budite principijelni i nemojte da ih okrećete kako vama odgovara. Ipak je i ova igra prolazna, kao što su sve prolazne, i na kraju će ostati samo jedno: KAKO SMO IGRALI I KAKVI SMO IGRAČI BILI! Ishod i nije toliko važan!

autor:Aleksandar Mojašević

https://www.juznevesti.com/