Pre neki dan u emisiji vesti (Rapport) ministru spoljnih poslova švedske postavljeno je pitanje o bombardovanju Jugoslavije. Ministarka je pitanje prokomentarislo rečima: „Mi ne treba da diskutujemo rat dok on traje“. Ali ko zna koliko će još da traje besomučno uništavanje jugoslovenske infrastrukture i koliko će civila „nenamerni“ Tomahavci i rakete poubijati?
Kada će u neutralnoj i miriljubivoj Švedskoj ozbiljno da se čuju glasovi suprostavljanja ovom, po međunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija, nezakonitom nasilju i bombardovanju više od jedanaest miliona jugoslovena? Zašto zemlja, koja ima tradiciju da se stavlja na stranu slabijeg danas kada jedna tako moćna alijansa kukavički i podmuklo napada jednu malu zemlju koja jedino želi da sačuva svoj integritet i samostalnost ćuti?
Sve što je Nato naveo kao razlog za bombardovanje Jugoslavije neodrživo je i neprihvatljivo kao osnov za ovakvo predimenzirano nasilje nad srpskim narodom. Nije dovoljna ni tvrdnja da jugoslovenska armija upotrebljava nepotrebno visok stepen nasilja u sukobu sa UČK teroristima i gerili.
Razaranje infrastrukture
Razaranje, nasilje i agresija koju Nato već više od 40 dana vrši svojim kontinuiranim bombardovanjem nad Jugoslavijom, sto puta je veće nego sve što se desilo na Kosovu od početka sukoba izmedju UČK (koja je pod sobom držala oko 40% Kosova) i jugoslovenskih vlasti. Civilna infrastruktura u Jugoslaviji skoro je uništena a civilne žrtve su odavno i uveliko premašile brojku od svih, do pre početka bombardovanja, poginulih na Kosovu.
Niko ne poriče da je postojao deo izbeglica pre početka Nato agresije. Ali niko ne može da tvrdi nešto drugo sem istine da je izbeglička katastrofa koju danas gledamo počela posle 24 marta i da je uglavnom rezultat i posledica Nato napada i prvenstveno Američkog i Engleskog nedostatka poštovanja za važece medjunarodno pravo. Razlog produžetka izbegličke katastrofe takođe je u izraženoj sebičnosti zapadnih zemalja. Da se za izbeglice dalo samo onoliko kolika su koštanja Nato alijanse za jedan dan vođenja rata, mi danas ne bi gledali slike koje su, uz pomoć TV magije, svakodnevno prisune u našim dnevnim sobama. Da je zapad, pre nego što je napao Jugoslaviju, na Kosovo uložio samo onoliko koliki su im danas gubitci tokom jedne nedelje, onda bi i život i poštovanje ljudskih prava na tim područjima bilo vidljivo i za one koji žele da vide samo ono što oni hoće.
Ako danas prihvatimo da se jedna samostalna država bombarduje od „alijanse za mir“ samo zato što se na svojoj teritoriji suprostavlja jednoj separastičkoj gerili, ili da se granice međunarodnog prava mogu „rastezati u korist ljudskih prava“, onda je demokratski zapad odavno trebalo da „rastegne“ te granice. Prvenstveno da se Kurdi, Sirijanci i Asirci ne bi proterivali i ubijali u Turskoj i da se i oni i mnogi drugi narodi i manjine sirom sveta prihvate u svim zemljama kao ravnopravna ljudska bića. Na listi prioriternosti naroda kojima je potrebna pomoć, da bi ostvarili svoja ljudska prava, kosovski albanci se, u odnosu na ostale, nalaze na njenom dnu. Međutim oni su danas na vrhu liste kojom Nato pokušava da opravda svoje nepoštovanje međunarodnog prava i postojećih principa u međunarodnim odnosima.
Ujedinjenim nacijama se nanosi nepopravljiva šteta
„Humanitarna katastrofa“ koja je uzela maha početkom Nato bombardovanja ne može nikada da bude opravdani razlog za nastavak rata. Rat je prvenstvena i jedina posledica Američkog i Nato ekspansionizma i njihove rešenosti da kontrolišu i ovaj deo Balkana. Ta njihova rešenost je Ujedinjenim Nacijama već nanela smrtonosne rane. Demokratski zapad svojim kasetnim bombama (zabranjenim ženevskom konvencijom) i granatama (od kojih je deo presvucen osiromasenim uranom) ubijaju jedan ponosan narod koji ni u svojoj ranijoj istoriji ni danas ne prihvata okupaciju svojih teritorija, bez otpora. Za žaljenje je da se u jednoj zemlji i u budućoj, zajedničkoj Evropi, širi radioktivno zagađivanje okoline koje će u budućnosti biti faktor zdravstvenog rizika hiljade civila a da švedski politicari i mediji o tome ćute. Ali pre te tragedije bićemo svedoci jedne druge katastrofe (i prećutkivati i nju?) i ljudske patnje koja, ukoliko se rat ne zaustavi, može biti sutrašnja (ne)očekivana stvarnost.
U pitanju je ogromna nezaposlenost, siromaštvo i glad što može biti budućnost naroda u Srbiji i Jugoslaviji. Nato bombardovanje je direktan uzrok da je oko 600.000 ljudi (u Srbiji gde je već postojala velika nezaposlenost) ostalo bez posla a njihove familije automatski bez prihoda za izdržavanje (oko 2.000.000 ljudi). Te „humanitarne“, „demokratske“ i izuzetno precizne bombe razorile su njihove fabrike i njihova radna mesta. Kao na Kosovu i u Srbiji postoje izbeglice čije su kuće uništile Nato bombe (oko 14.000). Srbija čiji su mostovi, železničke pruge, škole, bolnice, postrojenja za grejanje i za prečišćavanje vode razoreni, funkcioniše smanjenim intezitetom. Pitanje je koliko će još biti razaranja i koliko će još civila u Srbiji da izgine pre nego što počnemo da govorimo o „masovnom ubijanju srpskog naroda“? Da li će svet zaista da dozvoli (i dokle) totalno razaranje i uništavanje jugoslovenske civilne infrastrukture i hiljade novih žrtava kao neophodnu cenu i jedinu mogućnost da alijansa „pobedi“ i time zadrži svoju verodostojnost?
Nato nije alijansa za mir
Prva bomba bačena na Jugoslaviju verodostojan je dokaz da Nato nije „alijansa za mir“ već ratna mašina koja ima zadatak da „pobedi“ manje države, one koje ne prihvataju od Amerike i Nato-a izmišljeni „novi svetski poredak“. Zemlje sa oružjem visoke tehnologije i najvećim vojnim potencijalom odlučivaće iznad svih ostalih. Ministar spoljnih poslova švedske, gospođa Anna Lindh, možda može da čeka i da govori o ratu tek onda kada danas i dalje samostalna Jugoslavija bude samo sećanje. Ali švedski narod, koji isto poštuje sve ljude i ravnopravnost među njima, nema mogućnosti da čeka. Svi mi moramo na jedan uočljiv i efikasniji način da protestujemo protiv rata. Moramo da zahtevamo momentalno obustavljanje bombardovanja. Za očekivanje je da će Jugoslavija prihvatiti mirovne snage Ujedinjenih Nacija. UN ima to pravo, a ne Nato. Agresivna alijansa mora da povuče svoj neosnovani ultimatum u kome sami sebi daju pravo da „oni“ mogu okupirirati deo Jugoslavije. Treba da pomislimo i na mogućnost da arogantnost koju danas ipoljavaju političari zapadnih zemalja, sutra može biti razlog nečemu još gorem – sa čime će se možda konfrontirati naši sinovi.
Nikola Janić je glumac i režiser, predsednik Srpskog saveza i član saveta švedske vlade po pitanju integracije i etničke ravnopravnosti. Svenska Dagbladet, 1999-05-06
*Još jedan od mnogih članaka Nikole Janića objavljenih u švedskoj štampi za vreme bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Nikola potencira da je on samo jedan među mnogima u našem rasejanju čija su pisanja o stradanju i nepravdi našem narodu pokazatelj da je i naša dijaspora u Evropskim zemljama (Nemačka, Francuska, Austrija, Italija… i drugim zemljama) takođe ”ratovala”, kako je najbolje umela i mogla…
Evo da evociramo uspomene,koje su i dovele do ovoga Srbiju i Srpski narod.Srbiju su tito i njegovi komunistički dođoši okupirali 1944,na sovjetskim tenkovima.Niko ih ovamo nije zvao,pa se tako i moraju smatrati kao TITOVI,KOMUNISTIČKO-VATIKANSKI OKUPATORI.To što oni sebe smatraju oslobodiocima,iako ih niko nije zvao da nas oni oslobađaju,onda su se u tom slučaju SVI DOĐOŠI KOMUNISTIČKI SA TITOM,TREBALI VRATITI,TAMO ODAKLE SU I DOŠLI,U PROTIVNOM SU KOMUNISTIČKI OKUPATORI,KOJI DANAS VLADAJU SRBIJOM,KAO TITOVI DOĐOŠI-OKUPATORI.Iz tog se razloga Srbi ne mogu smatrati nikakvim krivcima,jer su komunistički okupatori koristili,a i danas koriste Srpsku državu i Srpsko ime za svoju sumanutu IDEOLOGIJU OPSTANKA NA VLASTI PO SVAKU CENU,A TIME I ZA KRŠENJE SVIH NORMI CIVILNOG PONAŠANJA.Ito što se po svetu svaki dan čuju razna kriminalna nedela,a nazivaju se izvršioci SRBIMA,NIJE TAČNO,TO JE PROIZVOD KOMUNISTIČKE VLADAVINE I PROIZVODA KOMUNISTIČKOG TERORA.SRBI NIKADA U SVOJOJ ISSTORIJI NISU,IMALI KONC LOGORE I NISU NIGDE VRŠILI ZLOČINE I GENOCID NAD DRUGIM NARODIMA.KOMUNISTIČKI OKUPATORI SU KORISTILI PO OKUPACIJI SRBIJE,SRPSKO IME ZA SVE ZLOČINE KOJE SU VRŠILI U IME NARODA,KOJI SU OKUPIRALI.TAKO DA SU ISTI ONI SA ZAPADA KOJI SU PODRŽAVALI TITA I KOMUNISTE,ZA SVOJE INTERESE,ODGOVORNI ZA ISTE,A DANAS LICEMERNO OPTUŽUJU SRBE,IAKO ZNAJU ISTINU.Da ne bude nejasno,ISTI ONI KOJI SU SA TITOM OKUPIRALI SRBIJU I SRPSKI NAROD,SU I DANAS KOMUNISTIČKI OKUPATORI,SAMO SA TOM RAZLIKOM,ŠTO SU 2000,POSTAVILI NA VLAST SVOJU DECU,A 2014 SVOJE UNUKE,TAKO DA JE OVA KOMUNISTIČKO OKUPATORSKA VLAST U KONTINUITETU OD 1944,DRUGIH NIJE BILO,IMENOM I PREZIMENOM SU TO DECA I UNUCI TITOVIH KOMUNISTIČKIH DOĐOŠA-OKUPATORA.
E gospodine, izgleda da ste tesko oboleli. Eto moja majka, srpkinja, lekarka, iz Beograda, ratovala je sa tim „komunistima“ od sremskog fronta sve do Italije. Je li ona i njoj slicni okupator iz vaseg komentara? A cinjenica je da su Rusi oslobodili veliki deo Srbije, svidjalo se to vama ili ne. Zelim vam uspesan oporavak.
Živimo u doba apsurda, stereotipa i pogrešnih pretpostavki.
Nama „prjateljske“ zemlje: Švedska, Finiska i Ausrija nikada nisu bile neuralne zemlje.
Uvek su slepo sledile Brisel i Vašngton kada je u pitanju politika prema Zapadnom Balkanu.
Iako formalno nisu članice NATO pakta, one su uvek bile za koncpt razbijanja SFRJ na što više malih i nestabilnih kvazi država.
Život ide dalje i ne treba robovati fikcijama o „prijateljstvu“ naroda, već samo gledati naše ekonomske interese u saradnji sa ovim državama.
Srbija ako želi da opostane kao nezavisna država mora više da se posveti ekonomiji.
Prošlost ne smemo da zaboravimo, budućnost je ono na šta moramo da se fokusiramo.