Da se Srbi kao narod osećaju poraženo i prilično poniženo, nije neka novost. Ali da se od nas kao nešto sasvim normalno očekuje da se aktivno uključimo u veličanje sopstvenih dželata, više je od poniženja. Tako je, pre par dana, srpskim liderima u Hrvatskoj od strane tamošnjeg premijera isporučen ljubazan poziv za učešće u proslavi godišnjice zločinačke vojne operacije „Oluja“.
Reč je, a ovo pominjem zbog onih koji se u to vreme nisu rodili ili su bili deca, o pogromu koji se odigrao početkom avgusta 1995. godine, u kojem je hrvatska država ubila više od 1.800 Srba, a oko 250.000 proterala iz svojih kuća, sela i gradova. Nije nevažno napomenuti da je svaka od kuća iz kojih su Srbi proterani ili odvedeni na stratište bila starija od hrvatske države. Začudo ili ne, lideri Srba u Hrvatskoj, tog ostatka zaklanog i prognanog naroda, prihvatili su poziv hrvatskih vlasti. Obeležavanju godišnjice „Oluje“ u Kninu prisustvovaće potpredsednik hrvatske vlade iz Samostalne demokratske srpske stranke Boris Milošević.
Da bismo sami bolje razumeli na šta su lideri Srba u Hrvatskoj pozvani i na šta su pristali, može nam pomoći malo poređenje. Pokušajmo da zamislimo situaciju, nemoguću, naravno, u kojoj jevrejski lideri, na poziv svojih nemačkih kolega, pristaju na ucešće u proslavi „Kristalne noći“. Ne ide, je l’ da? Zbog čega jedno ide, a drugo ne ide, ključno je pitanje. Razloga su najmanje dva. Prvi, nacistička Nemačka je 1945. godine doživela krah, poniženje i vojnu okupaciju, koja ni do danas u nekim aspektima nije okončana. Nacistička Hrvatska, Hitlerova najodanija saveznica, zahvaljujući trijumfu Titovih partizana i novoj podeli sveta, izbegla je 1945. kaznu za zlodela, užase i genocid nad Srbima, ali i Jevrejima, a 1995. je u potpunosti rehabilitovana od strane takozvanih zapadnih demokratija predvođenih Nemačkom.
Drugi je razlog za nas daleko značajniji i zadire u srž onoga sto je u žanrovskom smislu drama, a u suštinskom agonija srpskog naroda danas. Srbi u Hrvatskoj, i ne samo tamo, osećaju se odbačenima i izdanima od današnje Srbije, preciznije srpskih vlasti. Jer, samo takav nedostatak osećaja zaštićenosti i prepuštenosti sopstvenoj sudbini, može da dovede do pristajanja na toliko samoponiženje i dodvoravanje dželatima svog naroda. Ne bi bilo ni po jada to što se svaka naznaka srpskog patriotizma dočekuje na nož, najpre od opskurnih drugosrbijanskih kružoka u Beogradu, a tek onda u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Prištini i Briselu, da ovaj narativ i svetonazor nije kao svoj prihvatila i aktuelna srpska vlast.
A vladati Srbijom posmatrajući sopstveni narod očima kruga dvojke, tog malenog, bučnog, mrziteljskog, prezirateljskog, kvazimodovskog društvanceta, te poslednje ćelije Kominterne na svetu kojoj su Srbi arhineprijatelj, više je od nesreće.
Zato ne čudi što je srpska vlast, odnosno Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, poslao signale „razumevanja“ liderima Srba u Hrvatskoj pre nego sto su doneli odluku o učešću u proslavi tragedije sopstvanog naroda. Još je manje čudno to što su lideri Srba u Hrvatskoj odlično razumeli Vučićevo „razumevanje“. Najmanje čude motivi hrvatskih vlasti, jer, pristanak na zločin od strane žrtve, isto je što i potiranje, odnosno brisanje zločina.
Čudna je u svemu Srbija. Ona većinska, časna, slobodarska i patriotska, u kojoj nisu proskribovane ideje nacije, vere, kulture i identiteta. Ona koja pamti i svoje velike lidere i diskretne heroje, njihova velika dela i žrtve koje su podneli za svoj narod i svoju zemlju. Zbog čega ta Srbija pristaje na delegitimisanje svake nacionalne i patriotske ideje i ćuteći prelazi preko svakog samoponiženja, koje je, po svojoj suštini, samoponištenje? Gde nas sve ovo vodi? Hoćemo li, ćuteći na saučesnistvo srpskih vlasti u rehabilitovanju jednog po jednog zločina i zločinca, nacionalnu agoniju i tragediju okončati učešćem nekog nesrećnog srpskog ministra, ili mozda baš ovog predsednika, na proslavi dana nezavisnosti Kosova? Uz prethodno zajedničko fotografisanje u Račku, što da ne.
Ćutanje, koliko god ponekad delovalo blagotvorno i spasonosno, košta. Cena se isporučuje na kraju. A kraj je, ako ne progovorimo, i jasno i glasno, veoma blizu. I da ne zaboravimo, ćutanje na izdaju zemlje plaća se gubitkom države, časti i identiteta. I istorije, koju će pisati drugi, po svojoj meri i potrebi.
Dragan Dobrašinović
Izvor: Južne Vesti
Аутор чланка Драган Добрашиновић с правом каже : “Срби у Хрватској се осећају одбаченима и изданима од данашње Србије, прецизније од српских власти”.
Ни српска ни хрватска власт не чине ништа да реше нагомилане проблеме : друштвене, политичке, економске, имовинске . . . нестале особе, пасоше, личне карте, изводе из матичних књига, изводе из катастра . . . све оно што је заиста важно људима који су избегли из ХР или се вратили да живе у ХР.
ССДС представља Србе у ХР. Да би могла да штити њихова права, ССДС учествује у власти. Као учесник власти, потребно је да присуствује званичним сусретима, па и сусрету у Книну, којим ХР слави “ослобађање окупираног дела Хрватске”. Борису Милошевићу није било лако, али је учинио први корак у нади да ће га учинити и супротна страна.
Као учесник власти, ССДС ће се успешније борити против срамних појава као што су забрана ћирилице, толерисање поздрава “за дом спремни”, националистичка дивљања навијача и економско запостављање области у којима живе Срби.
Ево и реакције “Покрета слободних грађана” :
https://www.danas.rs/politika/psg-nedopustiva-hajka-sns-i-sps-na-predstavnike-srba-u-hrvatskoj/
Deda, da li si sam sebi dopisao taj nadimak ili si, sudeći po tvom komentaru, zasta već senilan, narodski rečeno -već si pošandrcao? Ti bi da se miriš sa vekovnim dušmanima srpskog naroda koji ni 1918.g. nisu želeli da se mire nego su u zajednicu sa Srbima ušli samo da kao austrougarski podanici ne bi plaćali ratnu oštetu Srbiji. Bolje im je bilo „ujedinjenje“ koje su inicirali Aleksandar Karađorđević, očigledno ni sam ne znajući zašto, i Nikola Pašić koji je očito već bio u sličnom stanju kao ti danas -u dobroj meri dementan i još neki drugi. Kako je Aleksandar prošao sa tim „ujedinjenjem“ dobro znamo- koštalo ga je glave! Hrvati ni 1945.g. posle stravičnih zločina nad Srbima, Jevrejima i tadašnjim, kako su oni sami sebe nazivali Ciganima, nisu želeli da se mire, nego da preko svojih sunarodnika (Tita, Bakarića idr.) koji su kao petokolonaši delovali u vladi u BG, komanduju Srbijom, koriste sve njene resurse, tržište i radnu snagu, čekajući momenat kada mogu da unište Jugoslaviju, ujedno pokušavajući da unište i Srbiju. Slično je bilo i 1995. poznat je pogrom Srba koji još uvek Hrvati slave, a kako vidimo, i ovi Nesrbi bi da učestvuju u hrvatskom slavlju veselju! I ovog puta Hrvati, genetski viđeno kao GENOCIDAN narod, ne dozvoljavaju povratak Srba, vraćanje otete imovine i nadoknadu za uništeno – ni privatnim osobama ni srpskim firmama! I sada posle zločina koji se ponavljaju punih 100 godina, po tebi, trebamo da idemo na pomirenje sa tim zlikovcima? Naravno da i među Hrvatima ima i nedužnih, i saosećajnih, i ljudi koji ni u jednom ratu nisu okrvavili svoje ruke ubijajući Srbe i druge Nehrvate, ali je pitanje koliko je takvih? Dva odsto? Ili još manje? Razmisli, ako te mozak nije sasvim izdao, pa nam onda pričaj tvoje priče, skrivajući se iza neke organizacije „Mladih za ljudska prava“. Pa i Josip Broz zvani Tito je posle 1945. g. naredio „bratimljenja“ i mladih i starih, slično kao što je to pokušao pre Broza i Aleksandar ali je „uspeh“ bio uvek isti- organska netrpeljivost Hrvata prema jednom narodu koji je uvek u odnosu na njih i njihovu šaku jada, bio superiorniji, pobedonosniji, milosrdniji i spreman da uvek i ubicama svoje mladeži, kad-tad oprosti. E, tako nešto, to o opraštanju, ne bi smelo više da se dogodi. Neka oni prvo izmire svoje „dugove“ prema Srbima, pa tek onda neka NAS mole za oproštaj, pomirenje i dobar suživot, a ne mi njih! Zašto da mi Srbi, zahvaljući suludim vođama ( Aleksandar Prvi, Josip Broz, Aleksandar Vučić) uvek kao prvi da klečimo pred tim -kako se pokazalo- genetskim razbojnicima, i molimo ih da ONI NAMA OPROSTE ŠTO SU NAS KLALI, UBIJALI, UNIŠTAVALI NAŠE DOMOVE, CRKVE I GROBLJA- TAČNIJE ŽELELI SU I JOŠ UVEK ŽELE DA UNIŠTE SKORO CEO JEDAN NAROD. A mi? Kao da smo zaboravilio ono OKO ZA OKO, ZUB ZA ZUB!
Povodom odlaska Borisa Milosevica u Knin, postoje razlicita misljenja.
Evo na pr stava clanova INICIJATIVE MLADIH ZA LJUDSKA PRAVA :
Većina tabloida (Večernje novosti, Informer, Kurir) i dnevni list Politika na naslovnim stranama u subotu 1. avgusta sihronizovano su pokrenuli negativnu kampanju protiv Borisa Miloševića zbog najave njegovog prisustva na zvaničnom obeležavanju godišnjice operacije “Oluja”.
Tabloidi i nacionalistički političari, izbegli su da na naslovne strane istaknu da će predsednik Hrvatske Zoran Milanović i drugi potpredsednik vlade i ministar branitelja Tomo Medved učestvovati u komemoraciji srpskih civilnih žrtava Oluje u Gruborima, nekoliko dana kasnije.
HRVATSKE I SRPSKE ZVANICNE ISTINE o Oluji su različite i isključive.
25 godina kasnije, DVE NACIONALNE ISTINE su propagandnim mašinerijama jačale, na način i sa ciljem da učine nemogućim suživot i saradnju dva naroda. Hrvatska istina kaže da je ovom akcijom legitimno oslobođen okupirani deo teritorije Hrvatske, koja je međunarodno priznata država. Srpska istina kaže da je Oluja operacija etničkog čišćenja, usled koje je 200.000 građana srpske nacionalnosti izbeglo iz Hrvatske, a stotine civila izgubilo život.
Svaki napor da se pronađe razumevanje između dve zvanične istine, koje međusobno nisu isključive, već su obe istinite u osnovi, može doprineti utvrđivanju istine o civilnim žrtvama rata, i sudbinama nestalih osoba, i zbog toga nosi veliku važnost. Takođe doprinosi izgradnji razumevanja među narodima, koje je osnova za izgradnju trajnog mira.
Učešće na dvema zvaničnim obeležavanjima i komemoracijama hrvatskih i srpskih političara je važan korak ka međusobnom poštovanju i razumevanju. To je u najvišem interesu srpske manjine u Hrvatskoj.
Ceo clanak iNICIJATIVE MLADIH :
https://www.yihr.rs/bhs/tabloidni-naslovi-protiv-borisa-milosevica-izraz-slabosti-i-sramote-srpskog-nacionalizma/