Problematika masovnog iseljavanja iz Srbije, kao i zastupljenost mlade i obrazovane populacije među onima koji odlaze je široko tematizovano pitanje. Skorašnji tekst Milutina Mitrovića opisuje proces stvaranja jedne kvalitativno različite, tzv. „nove“ dijaspore, koja govori jezik zemlje domaćina, dobro je integrisana i ima tendenciju trajnog, a ne privremenog iseljavanja. Diskusijom o emigraciji u javnosti često dominiraju dva narativa – jedan o takozvanom „odlivu mozgova“ i posledicama koje će to imati na dalji razvoj zemlje i drugi koji se tiče doznaka iz inostranstva. Međutim ova dva aspekta nisu i jedini relevantni.
Na primer, još krajem devedesetih sociološkinja Peggy Levitt je, proučavajući migrantske grupe u Bostonu i njihovu interakciju sa sredinama iz kojih dolaze, definisala1 pojam socijalnih transfera. Ovim terminom želi se podvući da, pored lakše merljivih finansijskih transfera, migranti ka svojim domovinama takođe komuniciraju i ideje, norme, identitete i socijalni kapital, koji su delimično oblikovani sredinom i uticajima kojima su migranti izloženi tokom svog boravka u inostranstvu. U svojim radovima autorka opisuje slučajeve u kojima su tradicionalne percepcije uloge žene u društvu, njene političke i socijalne participacije bile preispitivane i menjane kao posledica novih uloga koje su žene u migraciji preuzimale. Percepija se menjala prvo među samim migrantima, a potom putem socijalnih transfera i u zemlji pošiljaocu.
Jedna novija, kvantitativna studija koristi2 podatke dobijene ispitivanjem javnog mnjenja u Meksiku kako bi analizirala uticaj migranata na proces ustanovljavanja i širenja demokratskih vrednosti kod kuće. Ovi rezultati ukazuju da su pojedinci čiji su bliski rođaci emigrirali u SAD ili Kanadu značajno spremniji na politički aktivne oblike ponašanja, kao što su učestvovanje u protestima, civilnim organizacijama, grupama za zaštitu ljudskih prava, političkim partijama itd. To važi i za pojedince koji žive u oblastima okarakterisanim intenzivnom migracijom ka ovim zemljama, čak i ako među bližim prijateljima i rodbinom nemaju emigranata. Autori stoga idu tako daleko da zaključuju da su migranti „agenti demokratske difuzije“.
Relativno nova studija, koristeći podatke iz istraživanja Gallup Balkan Monitora na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazi3 da domaćinstva koja su više izložena migracijama (pritom kontrolišući nivo obrazovanja, prihoda, pripadnost religijskoj grupi, urbanizacije regiona itd) imaju ukupno negativniji stav prema (sitnoj) korupciji – tj. manje su spremni da sami plate mito i strože osuđuju primanje mita.
Ilustrativan primer je i skorašnja participacija rumunske dijaspore u protestima (i njihovoj organizaciji) protiv korupcije u redovima državnih zvaničnika.4
Ipak, ideja da je „odliv mozgova“ razlog za zabrinutost za budućnost razvoja jedne zemlje je van svake sumnje legitimna. Hipoteza da bi emigracija sveukupno mogla da ima pozitivan uticaj bila bi u najmanju ruku hrabra. Međutim, deluje da je bezbedno zaključiti da je masovna emigracija kompleksan fenomen, svakako daleko širi od uprošćene slike „odliva mozgova“. Posle petnaest godina života u Nemačkoj mnogi emigranti se nikada neće vratiti u Srbiju – ali se Đinđić, na primer, jeste vratio. Sa druge strane, odsustvo migracija iz Severne Koreje i raspolaganje potpunim kapacitetom domaćih mozgova ipak nije značajno promenilo tragično stanje te države.
Spremnost i sposobnost dijaspore da (aktivno ili pasivnim mehanizmima) pomogne proces demokratizacije kod kuće verovatno će zavisiti od mnogih faktora i biti različit od slučaja do slučaja. Time stižemo i do centralnog pitanja ovog teksta – da li bi srpsko društvo, tj. građani sa ove i sa one strane granice, mogli da iskoriste potencijal dijaspore da (aktivno) pomogne u procesu neophodnih političkih reformi u Srbiji? Uostalom, i postojanje tog potencijala je samo po sebi pitanje. Mnogo je razloga za skepsu u tom kontekstu. Na primer, dok rezultati predsedničkih izbora 2017. godine na izbornim mestima u inostranstvu daju razloga za nadu, zanemarljivo mala izlaznost potpuno potire taj efekat (u inostranstvu je glasalo ukupno manje od 10.000 srpskih državljana). Sa druge strane, za razliku od nekih drugih zemalja sa značajnom populacijom van granica, predstavnici srpskih političkih organizacija nisu vodili kampanje u inostranstvu, koje bi eventualno mogle da dovedu do veće izlaznosti. U svakom slučaju, deluje da ima još puno prostora za delovanje – možda ipak nije sve izgubljeno.
Cilj ovog teksta nije propagiranje nekakvog poziva u stilu „srpske dijaspore širom sveta, ujedinite se“, jer na kraju, svako je ipak slobodan da se ponaša politički ili apolitički, onako kako odluči da je ispravno. Pa ipak, pre toga je možda značajno ukazati na neke faktore koji bi dijasporu mogli učiniti značajnim političkim činiocem.
Za početak, vratimo se na koncept „odliva mozgova“. Ovaj fenomen nazvan je ovako upravo da bi se podvukla pozitivna selekcija migranata, tj. tendencija da su nosioci onoga što se u ekonomiji naziva „visok ljudski kapital“ nesrazmerno zastupljeni među onima koji odlaze. Na primer, u novije emigrante iz Srbije ubraja se i značajan broj onih koji u inostranstvo odlaze radi daljeg školovanja (najčešće na master ili doktorske studije, a onda tamo i ostaju), a što je po pravilu mogućnost pre svega otvorena onima koji su na prethodnim nivoima studija postigli natprosečno dobre rezultate. Ali to je samo vrh ledenog brega, jer i u svim ostalim strukturama, od lekara i medicinskih sestara, inženjera, farmaceuta, mašinskih tehničara, negovatelja i građevinskih radnika, pa sve do onih koji odlaze da rade nisko-kvalifikovane poslove (uključujući i one u neformalnoj ekonomiji) – često najpre odlaze oni preduzimljivi, spremni da preuzmu rizik i da se u svom radu, zarađivanju i napredovanju oslone na sopstvene kvalitete i sposobnosti. Iako je ovo aspekt koji migraciju čini naročito zabrinjavajućom pojavom, moglo bi se očekivati da upravo ova grupa ljudi nalazi da je „socijalni ugovor“ ponuđen građanima Srbije neprihvatljiv po mnogo osnova. Jednostavnije rečeno, dijaspora je dobrim delom i sačinjena od onih izrazito nezadovoljnih – a ako se nezadovoljni ne bune, ko će? Osim toga, nju čine i oni vanredno sposobni, vredni, obrazovani i talentovani – a ako takvi ne učestvuju u reformi sistema, ko će?
Međutim, možda bi neko na gore navedeno mogao da kaže „da, ali zašto bi se neko ko više ne živi u Srbiji njome uopšte bavio“. I zaista, to je jedan od komentara koji se relativno često sreće u domaćim diskusijama u dijaspori (makar u iskustvu autorke ovog teksta) – doduše uglavnom ne kao izjava nečijeg ličnog stava, već pre kao izraz straha da „više nikoga nije briga“. U principu, to koliko dijasporu u proseku jeste briga ne možemo da znamo dok ne proverimo – jer ko je mislio i da će toliko ljudi izaći na proteste pre nego što su izašli? U najmanju ruku, zasada možemo da kažemo da ima razloga da verujemo da ih jeste briga. Veliki deo dijaspore i dalje održava relativno redovne veze sa Srbijom, tamo ima bliže ili dalje rođake i prijatelje. Podaci Narodne banke pokazuju da je vrednost doznaka iz inostrantstva značajna suma (tokom prvih 11 meseci 2018. nešto više od 3 milijarde evra), a što je značajan faktor u ekonomiji Srbije. Ako dijasporu zaista ne bi zanimalo stanje u Srbiji, zašto bi tako veliki novac odvajala od svojih prihoda i slala nazad u zemlju?
Ako bi pak na to neko odvratio da pomaže svojoj porodici, ali ne haje za ukupno stanje, tj. da smatra da efikasnije može da pomogne porodici i prijateljima neposrednim transferom nego političkom podrškom reformi – to bi onda u stvari bio problem nerazumevanja, ili naivne iluzije, a ne nebrige. Jer iako zvuči trivijalno, možda nije zgoreg ponoviti: politika nije fudbal, pa da bismo relativno lako mogli da se od nje izolujemo, „gledamo svoja posla“ i ne pratimo je. Naprotiv, politički sistem i sistem institucija velikim delom određuju mnogobrojne aspekte života – od stanja u medijima, preko kvaliteta i dostupnosti usluga zdravstvenog i obrazovnog sistema, zaštite svojinskih prava, pa sve do bezbednosti na ulici. Živeći u jednom političkom sistemu pojedinac možda može da pokuša da „pusti politiku“, ali ona sigurno neće pustiti njega. A gotovo niko ipak ne zarađuje tako mnogo da bi privatno mogao da nadoknadi posledice propadanja svih ovih institucija i sistema, koje je više nego uočljivo svuda u Srbiji. Ukratko, ukoliko nekome i deluje da je zaista zauvek raskinuo sve veze sa Srbijom i da za sebe ne vidi više nikakav benefit i nikakvu motivaciju za trud za tamošnju bolju budućnost, možda ipak može da postavi sebi kontrolno pitanje: „Šta ću da radim ako se ozbiljno razboli moj brat/sestra/roditelji?“, ili „Da li sam zaista spreman da finansiram kvalitetno obrazovanje mojih sestrića?“ Ako taj neko onda zaključi da mu ipak jeste stalo, onda može da se zapita – ako se ne bune oni kojima je stalo ko će?
A kad smo već kod finansijske sposobnosti, to nas dovodi do sledeće tačke – dijaspora je naime verovatno finansijski i karijerno najnezavisniji sloj srpskog društva koji ima pravo glasa. Jednim delom se isto odnosi i na njihove porodice, a to je, kad se sve sabere, značajan broj ljudi. A ako se ne bune oni koji su nezavisni, ko će? Vrlo često se priča o tome kako je vladajući režim ucenio zaposlene u državnim institucijama, pa računa ne samo na njihov glas, već i na glasove njihovih porodica. Postavlja se pitanje da li možemo da računamo na gnev porodica nezadovoljnih iseljenika, onoliko koliko možemo na poslušnost porodica zaposlenih u državnim insitucijama? Možda bi u tome (podsticanju na korišćenje izbornog prava) mlada emigracija mogla da ima naročitu ulogu, jer često uživa visok ugled u svom socijalnom krugu, baš zbog pomenute tragične pozitivne selekcije.
Da sumiramo, ceo prethodni sadržaj bavi se ukazivanjem na razloge zbog kojih bi neki zamišljeni iseljenik možda ipak razmotrio mogućnost da podrži političke reforme u Srbiji (bilo svojim glasom na nekim budućim izborima, bilo učešćem u protestima ili drugim vidovima političkog delovanja) – i sve to sa aspekta odgovora na zamišljeno pitanje „šta ja imam od toga?“. Na kraju, treba dodati još jedan, možda najvažniji aspekt – ako biste negde kao slučajan prolaznik ulicom primetili da neku kuću zahvata požar, da li biste pozvali vatrogasce? Pretpostavljam da bi mnogo upitanih odgovorilo sa „da“ iako od gašenja tuđe kuće i spasavanja nepoznatih ljudi nema baš nikakve koristi, osim moralne satisfakcije. To je i očekivano, jer je moralna satisfakcija jako značajan pokretač – u nekim situacijama je jedino prihvatljivo postupiti na određeni način prosto zato što je to jedino ispravno! Gore pomenuti izbor između političnosti i apolitičnosti svakog pojedinca tehnički zaista postoji, ali treba naglasiti da efektivno ne postoji mogućnost neutralnosti, jer je i odsustvo delovanja već samo po sebi delovanje – jer, Srbija jeste u požaru.
Autorka je doktorandkinja političke ekonomije na Maks Plank institutu za javne finansije i poresko pravo u Minhenu, gde se bavi ekonomijom konflikata i razlozima i posledicama građanskih ratova.
Biljana Meiske
Izvor: Peščanik.net
- Levitt, P. (1998). Social remittances: Migration driven local-level forms of cultural diffusion. International Migration Review, 32(4), 926-948.
- Pérez-Armendáriz, C. and Crow, D. (2010). Do migrants remit democracy? International migration, political beliefs, and behaviour in Mexico. Comparative Political Studies.
- Ivlevs, A. and King, R. (2017). Does emigration reduce corruption? Public Choice.
- Naravno, opisani kanali komunikacije nisu rezervisani samo za plemenite vrednosti. Dijaspore mogu biti i ultra-nacionalistički orijentisane i svojim finansijskim kapacitetom služiti kao oslonac ostvarenju ciljeva na domaćem terenu koji ne doprinose institucionalnom, demokratskom i ekonomskom razvoju. U svom članku „Dijaspore i demokratizacija u post-komunističkom svetu“ (moj prevod) Koinova daje interesantan pregled delovanja srpske i albanske dijaspore u kontekstu sukoba na Kosovu (kao i ukrajinske i jermenske dijaspore).
