Čime su Pašić i radikali zaslužili da ih perjanice „drugosrbijanske“ istorijske nauke žigošu kao „totalne kolektiviste“, „antiindividualiste“ i „antimoderniste“?
Današnjim generacijama srpskih patriota neretko je blisko izvesno mutno oduševljenje nekim oblikom ličnog režima ili pak meritokratije, odnosno staleškim načelom ublažene demokratije. Takvi stavovi su svakako formirani pod utiskom negativnog tridesetogodišnjeg iskustva s obnovljenom višestranačkom demokratijom. Iskustvo sa izrođenim parlamentarnim režimom u spoju s dinarskom sklonošću ka prekim i jednostranim rešenjima rađa čitavu armiju političkih zanesenjaka, koji rešenja za anomalije naše predstavničke demokratije ne traže u mukotrpnom poslu njenog popravljanja, već u nekom obliku diktature pojedinca ili struke.
Da naša nacionalna sklonost ka pojednostavljenim i prekim rešenjima može da bude pogibeljna potvrđuje iskustvo Brozove diktature, koja je velikim delom crpela podršku iz manipulacije stvarnim narodnim razočarenjem u politički život jugoslovenske kraljevine. Bilansi kratkotrajnog ličnog režima kralja Aleksandra Karađorođevića i dukotrajnog Josipa Broza potvrđuju tačno zapažanje Slobodana Jovanovića kako se „ne može sporiti da je bilo diktatora koji su kratkim putem, bez pravog prevaspitavanja naroda, zavodili red i disciplinu. Ali takva nametnuta disciplina, kada bi nestao diktator, nestajala bi i ona s njim.“ Iskustvo obe Jugoslavije pokazuje da s nestankom diktatora ne nestaje samo spolja nametnuta stega, već i sama država.
Četiri ose rascepa
Kada današnje srpske patriote kritikuju parlamentarnu demokratiju s konzervativnih pozicija, to neretko čine polazeći od pogrešne premise o istovetnosti predstavničke demokratije i ideologije liberalizma. Pri tome, naše patriote u svojoj sklonosti ka pojednostavljivanju najčešće ne prave razliku između liberalizma 19. veka i savremenog neoliberalizma.
Svedoci smo paradoksalne situacije u kojoj nacionalni konzervativci dele iste stavove o klasičnom parlamentarnom sistemu i većinskoj demokratiji sa neoliberalima, koji su, po priznanju Normana Berija, „ujedinjeni barem u suprostavljanju onoj vrsti konzervativizma koji smešta identitet pojedinca unutar datih društvenih poredaka.“ Tako svojom kritikom vladavine većine naši nacionalni konzervativci, kao branioci porodice, nacije i tradicionalnog morala, nesvesno postaju saveznici neoliberala, koji s jedne strane žele da dekonstruišu naciju, pol i samu ljudskost, a s druge strane da većinsku demokratiju zamene konsocijativnom, koja nije ništa drugo nego vladavina stvarnih i socijalno konstruisanih manjina nad većinom. Upravo na to misli Jovan Komšić kada eufemistički zaključuje kako je u „heterogenim društvima bitno demokratiju učiniti što je moguće inkluzivnijom“, što znači „da je neophodno ne samo politički priznati relevantne manjine, već i maksimizovati vladajuću većinu“.
Pod opravdanjem potrebe ograničenja vladavine većine, a zapravo u funkciji borbe za nasilnu pluralizaciju etnički homogenog društva Srbije van teritorije AP KiM (82,86 odsto Srbi), domaći neoliberali već godinama predlažu uvođenje dvodomnog sistema, koji je istovremeno najomiljenija ustanova našim nacionalnim konzervativcima. Da predlozi za uvođenje bikameralizma kod srpskih neoliberala nisu tek posledica njihovog zalaganja za regionalizaciju Srbije potvrđuje jedan od ideologa regionalizacije Srbije Jovan Komšić.
Po njemu, dvodomna struktura parlamenta treba da bude u toj meri „inkluzivna“ da reprezentuje pluralni karakter srpskog društva, koga navodno odlikuju „sve četiri ose rascepa: socijalno-ekonomska, istorijsko-etnička, kulturno-vrednosna i ideološka.“ Time se jasno pokazuje da je uspostavljanje regiona i njihovo predstavljanje u dvodomnom parlamentu tek prva faza u planskom procesu razgradnje dominantne nacionalne zajednice, koja treba da se nastavi afirmacijom i političkim predstavljanjem drugih partikularnih manjinskih identiteta (etnički, pol, džender, strukovni), kako bi se izmenila sadašnja, za globaliste nepovoljna, situacija u kojoj je većini Srba osnovni izvor identiteta pripadnost državi-naciji, a ne lokalnoj zajednici ili partikularnoj društvenoj grupi.
Parlament, u kome bi pod opravdanjem borbe protiv tiranije većine bili predstavljeni novoafirmisani socijalni identiteti, odražavao bi novi građanski identitet etnički obezličene nacije. Time bi ostalo bez opravdanja i sadašnje ustavno određenje Republike Srbije kao „države srpskog naroda“.
Politika nije geometrija
Nesposobnost skoro svih saziva Narodne skupštine Srbije da vrši kontrolnu funkciju nad radom vlade i posledična iluzorna politička odgovornost vlade pred skupštinom, s jedne strane, i brojni tragikomični dokazi političke nedoslednosti i profesionalne nesposobnosti ministara, uticali su da se u patriotskim redovima primi opasna neoliberalna ideja o vladi stručnjaka, a s njom i sklonost da se opravda premoć egzekutive nad zakonodavnom vlašću.
Koncept nepolitičke vlade ne samo da je suprotan sistemu vlasti koji postoji u Srbiji – a koji najbolji poznavalac njenog ustavnog prava, Ratko Marković, definiše kao racionalizovani parlamentarni sistem – već je taj koncept politički štetan i to upravo sa stanovišta nacionalne politike. Projektno finansiranje i opšta komercijalizacija znanja i menadžerizacija struke učinili su od naših profesionalnih esnafa klijente globalnih korporacija, zbog čega kandidati za ministarska mesta u vladi stručnjaka ne bi bili ništa drugo nego lobisti koroporativnih interesa. Isti efekat bi se postigao i s eksperimentom socijalno-ekonomskog bikameralizma, koji je ideološki naročito blizak nacionalnim konzervativcima, jer bi u gornjem domu parlamenta umesto poslušnika partija dobili poslušnike korporacija.
Ako je nacionalna država, kako tvrdi Aleksandar Dugin, označena za neprijatelja broj jedan globalne plutokratije, onda se emancipacija od kolonijalne zavisnosti teško može ostvariti institucionalnim rešenjima koja slabe moć nosioca suverenosti – nacije. Otuda je vrlo opasno, ma kako teorijski i ideološki delovalo zavodljivo, svako zalaganje za korigovanje klasične predstavničke demokratije sa jednodomnim nacionalnim predstavništvom formiranim po principu „jedan građanin – jedan glas“ sistemom vlasti koji odlikuju snažne autoritarne crte ili sistemom koji u ime politike različitosti (politics of difference) nasilno frangmentira srpsko društvo, a posledično i srpsku skupštinu, čineći je nereprezentativnim i politički slabim organom. Svaki sistem vlasti koji omogućava metropoli da jeftino i sa što manje potresa i rizika kontroliše Srbiju loš je iz ugla sadašnjeg srpskog nacionalnog interesa.
Jedina reforma koja može vratiti autoritet Narodnoj skupštini i moć naciji, kao nosiocu suverenosti, jeste ona koja će stvoriti pravne i društvene preduslove (slobodni izbori, slobodni mediji i nezavisno i politički pismeno javno mnjenje) da se „opšta volja“ formira u slobodnoj diskusiji pozicije i opozicije. Uvođenje u parlament predstavnika različitih socijalnih manjina zamagljuje suštinu parlamentarizma, koji je nezamisliv bez kontrolne funkcije opozicije kao kvalitativne polovine jednog sistema vlasti.
Potpisniku ovih redova, kao poštovaocu dela Leontjeva, Homjakova, Berka, Evole, Morasa, trebalo je vremena da shvati da u politici nije kao i u geometriji samo jedna istina, već da, rečju Slobodana Jovanovića, „politika zavisi od društvenih prilika, koje nisu kod svih naroda istovetne.“ Insistiranje na značaju predstavničke demokratije i parlamentarnog sistema neće nužno pretvoriti današnjeg srpskog patriotu u pobornika neoliberalizma, ali će ga zalaganje za izvesne institucionalne forme u sadašnjim balkanskim političkim prilikama sasvim izvesno pretvoriti u nevoljnog saveznika kompradorske elite.
Čini se da za doktrinarizam današnjih generacija Srba nema boljeg leka od ponovnog iščitavanja Pašićevog političkog testamenta. Vraćanje političkom delu Nikole Pašića čini se posebno važnim zbog toga što se upravo u razumevanju njegovog političkog rada prelamaju sve zablude jalovog teoretisanja zbog kojih srpske patriote neretko dolaze u ideološki paradoksalnu poziciju da budu oštri kritičari političke zaostavštine radikala, a apologete političkih stavova naprednjaka.
Pašićev „greh“
Iako je morala da prizna kako „Narodna radikalna stranka predstavlja jednu od ključnih pojava u istoriji Srbije u moderno doba,“ Latinka Perović sasvim proizvoljno ocenjuje radikale kao stranku koja „emanira socijalni i nacionalni kolektivizam srpskog naroda.“ Slično tvrdi i Olga Popović-Obradović, ističući kako su radikali uspeli da moblišu onaj deo srpskog društva čije su „temeljne odrednice političke svesti“ bile „antiindividualizam, država kao patrijarhalna zajednica, ekonomski egalitarizam i nacionalno-teritorijalni mitovi“. „Srpski radikali, predvođeni Nikolom Pašićem,“ zaključuje ona, „uobličili su u poslednjim decenijama 19. veka projekat ‘narodne države’ kao politički program kojim se odbacuje evropski civilizacijski model.“
Postavlja se pitanje čime su Pašić i radikali zaslužili da ih perjanice „drugosrbijanske“ istorijske i pravnoistorijske nauke žigošu kao „totalne kolektiviste“, „antiindividualiste“ i „antimoderniste“? Da li time što su u Srbiji u 19. veku upravo oni poveli i uspešno izvojevali borbu za decentralizaciju i široku samoupravu i za pravo građanina da tuži činovnika za štetu nanetu u vršenju službene dužnosti? Da li zato su što se zalagali za za narodnu suverenost, opšte biračko pravo, narodnu skupštinu bez vladinih činovnika i, najzad, britanski model parlamentarizma? Da li zato što je najliberalniji i najdemokratskiji srpski ustav, onaj od 1888. godine, bio, kako veli Slobodan Jovanović, nesporno „njihov“, pa je u literaturi kršten kao „Radikalski ustav“?
Nijedna od navdenih nespornih zasluga u evropeizaciji našeg političkog života i državne organizacije nije, međutim, bila dovoljna Pašiću i radikalima da bi im „drugosrbijanci“ oprostili dva najveća politička „greha“.
Prvi veliki greh je njihova nespremnost da prihvate totalnu recepciju političkih, pravnih i kulturnih ustanova zapadne civilizacije, koja bi modernizaciju pretvorila u kolonijalnu akulturaciju, o čemu upečatljivo svedoče ove programske reči Nikole Pašića: „U srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih trebalo samo negovati i dopunjavati s onim dobrim ustanovama, koje se nalaze u ruskoga naroda i ostalih slavenskih plemena, a od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se služiti u slaveno-serpskom duhu.“ Narodna radikalna stranka, prema Pašiću, imala je zadatak da „spreči uvođenje novih zapadnih ustanova, koje bi mogle razrušiti samobitnost života našeg naroda i da unesu razdor u narodni razvitak i život.“
Drugi veliki greh koji „drugosrbijanci“ ne mogu da oproste Pašiću i radikalima je njihovo, rečju S. Jovanovića, „bezuslovno rusofilstvo“. Nisu slučajno najbliži Pašićevi saradnici isticali dubinski i organski karakter njegovog geopolitičkog izbora. Tako Radoslav Jovanović veli: „Gospodin Pašić voli Rusiju duboko i organski, kao nešto temeljno, blisko i svoje“. Takvo Pašćevo rusofilstvo nije bilo samo uslovljeno životnom potrebom srpske nacionalne politike da u balkanskoj areni pronađe takmaca neprijateljski nastrojenoj Austrougarskoj – već je ono bilo deo Pašićevog pogleda na svet, koji se formirao pod uticajem teorije Nikolaja Danilevskog o posebnim kulturno-istorijskim tipovima. Pošto je ishodilo iz učenja slovenstvu, posebno pravoslavnom, kao samobitnoj civilizaciji, Pašićevo spoljnopolitičko opredeljenje bilo je na izvestan religiozni način neupitno. „U neprestanoj borbi Zapada i Istoka, srpskom narodu je uvek mesto bilo sa Istokom“, veli Pašić.
Stoga Andrej Šemjakin, najbolji poznavalac Pašićeve ideologije među Rusima, naziva Pašićevo rusofilstvo „civilizacijskim“, a i sam Pašić 1895. godine, povodom tadašnje promene spoljnopolitičkog kursa vlade Stojana Novakovića, skreće pažnju Rusima da je neophodno da razlikuju među Srbima one koji su rusofili „po potrebi“ od onih koji su rusofili „iz ubeđenja“. Zanimljivo je da naši „drugosrbijanci“ imaju razumevanje samo za rusofile „po potrebi“, pa shodno tome Ljubinka Trgovčević naziva rusofilstvo naprednjaka Stojana Novakovića – „racionalnim“.
Narodna država
Kod Pašića se zaista ne mogu pronaći dokazi „racionalnog“ Novakovićevog rusofilstva koje je 1881. godine zabeležio čuveni slavista P. A. Kulakovski. Prema predlogu zakona o učiteljskoj školi koji je izradio Stojan Novaković, te godine je ruski jezik bio zamenjen nemačkim, a Kulakovski je o ovakvom Novakovićevom predlogu ostavio sledeću ocenu: „Takav bezobrazluk je prosto nečuven, i zaista se moramo začuditi kako je ovaj dopisni član Ruske akademije nauka, koji je nedavno dobio orden (Svetog) Stanislava drugog reda sa zvezdom… i koji je na jubileju pokojnog cara govorio o jedinstvu s ruskim narodom, mogao da bude toliko licemeran i nemoralan pa da tako nešto uradi. Dakle, Stojan Novaković je onakav licemer i podlac kao što je mnoštvo srpske inteligencije.“ Prema njima je Pašićevo „bezuslovno“ vezivanje za carsku Rusiju zaista ličilo na čin jednog „religioznog fanatika“ i sasvim je razumljivo da za njega nemaju opravdanja današnji klijenti zapadnih projekata i fonodova.
„Bezuslovnost“ Pašićevog rusofilstva i celokupni kurs njegove spoljne politike, ma koliko proisticali iz njegovog slovenofilskog pogleda na svet, pre svega su bili uslovljeni ključnim programskim stavovima radikala u unutrašnjoj politici. A u unutrašnjoj politici Pašić je, prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg saradnika, a potom i političkog protivnika, Milana Gavrilovića (vođe Zemljoradničke stranke), „počeo borbom za narodna prava i, kao u nekom krugu, završio se u spremanju borbe za narodna prava.“ Onaj koji je demokratizovao politički život Srbije, tako što je, po rečima Slobodana Jovanovića, izvršio „političko buđenje seljaka i njegovo stranačko organizovanje“, sledio je i u spoljnoj politici raspoloženje ogromne većine srpskog naroda. Jednom rečju, Pašićevo rusofilstvo naslanjalo se na rusofilstvo srpskog naroda, kao što se i Pašićeva zavetna ideja svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja oslanjala na istu takvu vekovnu narodnu misao.
To jedinstvo ideala između naroda i Pašića koje je radikale, prema negativnoj oceni Latinke Perović i Olge Popović-Obradović, načinilo „sveobuhvatnom“ „narodnom“ strankom, dalo je plod u doba herojske katarze od 1912. do 1918. godine. S tim u vezi pariski doktor prava Milan Gavrilović primećuje: „Svaka spoljna politika sadrži u sebi rat kao poslednje sredstvo. Rat može da iznese samo narod. Ako narod mora da podnese žrtvu, žrtvu u životima svojih sinova, on ima da je podnese za svoju politiku, za politiku koju oseća, za politiku koju u svom srcu nosi. U svojoj spoljnoj politici Pašić se držao toga“.
Slavne pobede u balkanskim ratovima i junački otpor u Prvom svetskom ratu ne bi bili mogući da nije „radikalizam sa stranačko-seljačkom vladom dao seljaku onakvu prijateljski pristrasnu vladu kakvu je seljak tražio“. Svoj politički rad radikali su započeli klasnim buđenjem seljaka i njihovim otporom birokratiji, da bi posle 1903. godine dobili političko probuđeno seljaštvo koje je postalo najjača socijalna potpora državno-nacionalnoj ideji. Do poistovećivanja jednog po prirodi stvari partikularnog društvenog sloja kakvo je seljaštvo, čiji pogledi i interesi sežu do granica seoskog atara, sa državom i njenom nacionalnom idejom, moglo je doći samo uključivanjem seljaštva u politički život Srbije, putem širenja biračkog prava i presađivanjem britanskog modela parlamentarizma. Seljašto je predstavljalo četri petine društva Srbije, pa je recepcija zapadnih pravnih ustanova prema zamisli Pašića trebalo da Kraljevinu Srbiju načini „narodnom državom“.
Pašiću će odmah posle Berlinskog kongresa postati jasne dve stvari: da teritorijalne promene na Balkanu nisu završene i da nastupa doba masovnog nacionalizma i političkih nacija. Od političke mobilizacije seljaštva i demokratizacije političkog života zavisio je uspeh vojne mobilizacije Srbije u budućem ratu za preostale balkanske posede „bolesnika s Bosfora“. Uporedna statistika broja birača u Kraljevini Srbiji i Hrvatskoj sa Slavonijom najjasnije pokazuje koju je državu „gunjac i opanak“ mogao da oseća kao svoju. Dok je u Hrvatskoj sa Slavonijom 1906. godine na ukupno 2.214.304 stanovnika biračko pravo imalo 45.381 lice, u Srbiji je 1910. godine na 2.778.706 stanovnika bilo ukupno 574.851 birača.
(NASTAVIĆE SE…)
Izvor: Novi Standard
Mit o Pašiću šire retrogradni radikalski ideolozi braneći sebe
pred sobom jer moraju iznova pre svih sebe da lažu da bi mogli lagati i nas.Naravno,to radikalsko verbalno nasilje je protkano uvredama,lažima,etiketiranjem kako radi autor ovog teksta:drugosrbijanci…dajući sebi za pravo da se eskluzivno predstavlja kao ispravni patriota nacionalista koji je etalon rodoljublja,a naravno,po starom dokazanom baš pašićevskom obrazcu,iza svega toga leži lični intres karijeriste koji je nešto stekao preko svakog reda,bezobrazluk i oholost- jer ta osobina prati ovakve mentalne sklopove,drskost- jer ta osobina prati skorojevićke kvaziintelektualce,kukavičluk- jer radikalni elementi su samo hrabri u gomili isključivo prema brojčano manjem protivniku ili još bolje pojedincu..
Poturanja teorija o opravdanom rusofilstvu je poseban debakl..Pašić je bio dokazani ruski špijun još od propale Timočke bune i emigracije u Sofiju gde su mu baš Rusi uredno isplaćivali apanažu i održavali i izdržavali istog koji im je nesebično vratio uslugu po dolasku na vlast,srčano i slepo sprovodeći upravo ruski intres koji je nekoliko puta bio protivan našem srpskom.
Kulminacija ovoga je smaknuće Kralja i Kraljice i bukvalno trebljenje tadašnje Srpske mlade tek oformljene elite gde je Pašić bio glavni mentor i organizator zločina,vagajući da će mu biti bolje i lakše manipulisati sa Karadjordjevićima nego sa opreznim Obrenovićima koji su ga uzgred već više puta lišavali slobode.Debakl je pričati o srpskom patriotizmu Pašića…pa upravo on je ugasio Srpsku državu i državnost i upravo on je bio vatreni zagovornik jugoslovenstva i glavni tvorac istog.
Na njegovo insistiranje smo se odrekli Obrenovićevske i Garašaninpve ideologije „Srpskog puta“.Bio je na vlasti dugo jer je zbog iste bio bukvalno spreman na sve…da proda,da izda,da ubije…samo je za ove radove imao sluge tipa Puniše Račića i sličnih.
To je čovek koji ne zaslužuje ništa drugo sem prezira,a posledice njegove vlastoljubive mitomanije smo platili sa stotinama hiljada mrtvih u 1,a i u 2 svetskom ratu i svi naši sadašnji državni problemi upravo proističu iz radikalskopašićeve manitosti.
Veliki pozdrav svima.
http://www.fokusvesti.rs/2020/01/15/bahati-sin-nikole-pasica/
Starog Nikolu Pašića javnost je koliko-toliko ostavljala na miru, što zbog njegovih zasluga, što zbog toga što, vodeći prilično skroman život, nikada nije gurao prst u oko toj uglavnom siromašnoj javnosti. Zato je tu bio njegov sin, Radomir Rada Pašić, bez koga kao da nije mogla da prođe ni jedna jedina korupcionaška afera.
Čovek koji je izjavljivao da bez 500.000 dinara mesečno ne može da živi (plata sudije bila je 1.525 dinara) rođen je 1892. godine u Beogradu, kao prvi sin Nikole Pašića, koji je već bio u poodmaklim godinama. Verovatno to objašnjava slabost oca na grehe sina. Pošto mu škola i nije baš išla od ruke, što će reći da je izbacivan iz gotovo svih beogradskih, stari Pašić je nekako uspeo da izdejstvuje da se privatna Zdelarova gimnazija proglasi za javnu školu. Samim tim, matursko svedočanstvo koje je Rada tu nekako stekao dobija snagu javne isprave. Posle mature odlazi na studije u Pariz, gde se brzo hvata u kolo sa raznoraznim blaziranim dendijima, potomcima egzotičnih azijatskih i afričkih kraljeva ili pomalo uvrnutih američkih milionera. Tom čudnom društvancetu svih boja bila je zajednička samo jedna stvar: trošenje para. I to mnogo para! Tokom Radinih studija stradaju mnogi kafanski inventari, mnogi skupi lokali i draguljari žive samo od njega i njegovih ljubavnica, a kada na početku ratova stigne vojni poziv, on podnosi lekarsko uverenje da je iscrpljen, fizički propao, sa malaksalim srcem, pa nije u stanju da podnese sve tegobe rata. Čim je prošla mobilizacija, borbe, povlačenje preko Albanije, volšebno se oporavio, pa se na Krfu usred rata venčao s nekom Grkinjom. Nastavio je da pravi skandale, da sa jahte pokazuje golu zadnjicu šetačima pored obale, uglavnom vojnicima, da lumpuje, pa je na kraju, divljajući državnim automobilom, pregazio jedno dete. Stvar je nekako zabašurena, posle plaćene odštete porodici.
Tu je uspeo da prevari i princa Đorđa, kome je jednom stiglo pismo iz Rusije od sestre Jelene, udate za princa Ivana Konstantinoviča, u kom se čudi kako je Srbija propala, pa on, princ, gladuje. Da mu pomogne, poslala mu je 30.000 franaka, odmah po prispeću telegrama u kom se on žali na siromaštvo. Princ Đorđe se grdno iznenadio time da je uopšte slao bilo kakav telegram, ali se brzo dosetio u čemu je stvar, pa je našao Radu Pašića, koji mu je sve priznao. Novac je uredno potrošio pa je, i inače prgavog Đorđa, poslao kod svog oca. Onda je tek nastao karambol, bilo je svega, od potezanja za sedu bradu, do pretnji. Novac je vraćen, a stvar opet zaboravljena, da ne pukne bruka.
U to vreme, Rada je zvanično bio zaposlen u Poslanstvu Kraljevine Srbije u Parizu. Odatle potiče i najveća ratna afera, koja ga je umalo odvela pred streljački vod. Naime, zajedno sa sekretarom Poslanstva, Mihajlom Gluščevićem, Rada Pašić je po celoj Francuskoj kupovao platinu. Potom je ta platina u diplomatskim kovčezima prebacivana u neutralnu Švajcarsku, a odatle u Nemačku. Nemci nisu pitali koliko košta, samo da je nabave, pošto im je koristila u vojnoj industriji, uglavnom u proizvodnji aviona i topovske municije. I sve to usred krvavih borbi na frontovima, gde su se koristili ta ista municija i ti isti avioni. Trgovina je potrajala dobrih godinu dana, sve dok nisu uhvaćeni na delu. Prekog vojnog suda, koji obavezno ishodi pogledom u streljački vod, spasao ih je poslanik Milenko Vesnić, koji je izdejstvovao da se slučaj prebaci srpskoj vladi na Krf, gde nisu izvedeni pred vojni, nego Bitoljski prvostepeni sud, koji je našao da nema krivice, osim kršenja carinskih propisa. Tako je stvar legla.Nije se dugo čekalo na novi Radin veliki poduhvat. Već 1921. godine izbila je afera s volovima i ovcama. Na ime ratne odštete Nemačka je Kraljevini SHS morala da preda 60.000 ovaca i 17.500 goveda, kao naknadu za stoku otetu u vreme rata. Stoka je imala da se podeli seljacima u Srbiji, kojima je i otimana, kako bi se obnovio stočni fond. Tu Rada Pašić i njegov šurak, Grk Belojanis, preko oca i tasta im, udese da ministar poljoprivrede Janez Pucelj donese rešenje da se stoka ne preda narodu, jer „postoje neki razlozi zbog kojih je nezgodno deliti stoku narodu”. Dirljiva briga za komšijsku slogu, zaista. Doneta je odluka da se stoka ne proda ni javnim nadmetanjem, nego ispod ruke preduzećima sa kojima su ova dvojica sarađivali, odnosno Hrvatu Radivoju Hafneru, još jednom ratnom profiteru, ovog puta sa suprotne strane. Kao i mnogo kasnije, bratstvo i jedinstvo gradilo se i pljačkom. Tada je ovca vredela od 150 do 200 dinara, a vo od 2.500 do 3.000 dinara. Ministar je doneo odluku da se ovce prodaju za 45,5 dinara, a volovi za 1.510. Odlučeno je i da se ne naplati carina, koja je iznosila 40 dinara, pa su praktično jednu ovcu prodavali za 50 para. Kada je afera isplivala, neki trgovac je ponudio čak 200.000 dinara više, ali je ponuda odbijena. Zbog pritiska javnosti, vlada Nikole Pašića je prodaju ovaca poništila, dok je prodaju volova odobrila kao „povoljnu”. Skandal se završio kada je Rada u Novom Sadu slučajno automobilom uleteo na demonstracije priređene protiv njega samog, gde je dobio ozbiljne batine i na jedvite jade se spasao linča. Posle mnogih „sitnijih” afera, 1921. godine došlo je i do afere koja je je nazvana Omnium Serbe. Radin ortak, Francuz markiz de Milo, ponudio je u ime francuskog konzorcijuma izgradnju fabrike oružja za Kraljevinu SHS. Naravno, zastupnik je bio Rada Pašić, a uslovi jednostavno neverovatni. Država bi besplatno ustupila zemljište, prugom povezala fabriku, omogućila iskorišćavanje sirovina, oslobodila konzorcijum carine, dala mu monopol na snabdevanje vojske, uz prvu porudžbinu ravnu petogodišnjoj proizvodnji fabrike, plaćanje unapred, i zelenaške kamate i provizije. Uz još mnogo toga, uslovi kakvih se ne bi setili ni savremeni liberalni ekonomisti. Javnost se digla, cele godine su trajali pokušaji da se stvar progura, da bi se na kraju Rada i Francuzi povukli, na nagovor Nikole Pašića, i to kad se doznalo da je Reparaciona komisija nudila čitavu fabriku oružja, koja je bila odbijena zbog ovog posla.Ako u Omnium Serbe nije stigao da se naplati, u aferi Adamstal, koja je posledično dovela i do smrti Pašića starijeg, jeste. Kraljevina SHS je veliki deo svojih vozova posle rata popravljala u fabrici u Adamstalu, u Čehoslovačkoj. U jeku slovenske solidarnosti Česi su hteli da sačekaju sa naplatom, ali je nešto počelo da zapinje i kod isplate rata. Direktor fabrike je došao u Beograd, gde mu je predočeno da mora da dâ nešto i Radi Pašiću i njegovim saradnicima, kao posrednicima u poslu. Kada je tu podmazao, uplate su počele da stižu. Zbog otezanja s isplatom, dogovorenom u češkim krunama, dug je skočio sa 3.000.000 dinara na 150.000.000 dinara, pošto je kruna u međuvremenu prema dinaru porasla pet puta. To već nije moglo tako lako da se skloni pod tepih, pa je u Skupštini izabran Anketni odbor za ispitivanje ove i još nekih afera. Buku je dizao i Dragiša Stojadinović, radikal, najveći neprijatelj Rade Pašića, koji ga je proganjao i raskrinkavao nekoliko decenija. Anketni odbor je ispitivao još neke afere sa bankama i menicama, Stojadinović ga ja punio podacima, a Nikola Pašić je na sve moguće načine branio sina. Poznat je njegov odgovor na prozivku za nekih 160 vagona šećera: „Dete, pa vole slatko!” Posle audijencije kod kralja Aleksandra, gde su mu predočene još neke stvari o Radi, stari Pašić se vraća kući i pada u postelju iz koje ne ustaje. Na kraju, Anketni odbor je doneo odluku da nije kriv Rada i bratija mu, nego državna administracija koja nije sprečila korupciju.Posle očeve smrti, više nije mogao tako lako da namešta poslove i uzima provizije, nije više prolazilo čuveno: „Tata je molio…” Novca mu od raznih koncesija i špekulacija nije manjkalo. Pred Nemcima 1941. godine beži u Zagreb, pa se posle nekoliko meseci vraća u Beograd. Ponovo je dospeo u žižu javnosti 1945. godine, kada mu je palo na pamet da mermernu bistu sa očevog groba, koju je uradio Ivan Meštrović, proda nekom Italijanu, koji je pošto-poto hteo neko originalno Meštrovićevo delo? Rođene sestre su ga tužile i sud je presudio da mora da postavi odlivak u bronzi, koji i danas stoji na grobu. Radetu Pašiću je zbog ovoga zabranjeno da bude sahranjen u očevu grobnicu. Neki njihovi potomci pokušali su da Radetove posmrtne ostatke presele u grob Nikole Pašića ali bezuspešno, jer je pomenuta zabrana i dan danas na snazi. Veliko finale Radinog pregalaštva desilo se nekoliko godina kasnije, kada je nekom pakistanskom diplomati uspeo da uvali reprodukciju Rembrantovog crteža kao original, na ime kaucije za novac koji mu je ovaj pozajmio. Rada pare nikada nije vratio, a Pakistanac se i nije mnogo bunio, pošto je crtež nameravao da proda. Posle ispitivanja, kada su ga maltene glavačke izbacili iz holandskog instituta kao šarlatana i varalicu, diplomata je shvatio da je naleteo na većeg igrača od sebe. Radomir, Nikole, Pašić konačno se smirio 20. oktobra 1964. godine u Beogradu, a da je do kraja ostao veran sebi dokazuje izjava data pred smrt, u vezi s Pakistancem i Rembrantom: “A kako je smeo sliku da iznese iz naše zemlje bez moje saglasnosti?”
Никола Пашић је оличавао отприлике оно најгоре, ако не у српском народу, а оно међу српским политичарима. Опијен влашћу, био је интригант, манипулант, БЕЗ ИКАКВОГ МОРАЛА, среброљубац, лишен истинске културе, скоројевић и аривиста, ничим оплемењена сировина (види мемоаре италијанског дипломате Сфорце), „осредњи прагматичар“ (Б. Петровић),демагог, популиста, муљатор, и кукавица (иначе не би преживео толике деценије на власти у сталном сукобу са бољим од себе). Тај Цинцарин из источне Србије слободно може да се сврста у повећи ред упропаститеља српског народа. Ни за себе није много учинио. кажу да зло има уграђене механизме самоуништења: ђаво се не труди много око својих добрих ђака, они су довољни сами себи. А друга Србија га не воли због његовог доследног русофилства. То је било једино доследно у том протејском лику.
Milan Gavrilović primećuje: „Svaka spoljna politika sadrži u sebi rat kao poslednje sredstvo. Rat može da iznese samo narod. Ako narod mora da podnese žrtvu, žrtvu u životima svojih sinova, on ima da je podnese za svoju politiku, za politiku koju oseća, za politiku koju u svom srcu nosi. U svojoj spoljnoj politici Pašić se držao toga“.
Где му је оно био син за сво време рата?
Ne voli zato sto je terao inat sa austrougasrkom, sto je digo timocku bunu svadjao i zavadjao narod,
sto sina nije vaspitao da bude patriota i humanista, sto je kojekakvim malverzacijama stekao ogromno bogatstvo i bio prvi srbski tajkun , sto je podrzavao aleksandra u jugoslovenskoj megalomaniji i mitomaniji jos koje kajekvih budalastina .