NAMERA ILI SLUČAJNOST
ŠTUTGART Nedavno su KORENI objavili članak o naplati karte za biznis klasu koja, bar u obe letilice Er Srbije A-319 i ATR 72-500 kojima sam nedavno leteo, u evropskom smislu udobnog leta, ne postoje! Ali- nije to moja jedina zamerka na našu, po menadžmentu, pre će biti arapsku nego srpsku avio kompaniju. Ima ih još!
Dobro, možda će neko od čitalaca misliti da cepidlačim i da ja, kao i mnogi Srbi sa Balkana koji dugo „uživamo“ i muke i blagodeti življenja u zapadnom svetu, previše zahtevamo od te naše tobože „nacionalne“ avio kompanije! Ipak svaka javno izrečena kritika bi trebala da kritikovanom bude potstrek da eliminiše nedostatke u svom radu. Ne znam da li će tako biti i kod Er Srbije. Ili će i dalje ostati sve po starom? Ova druga pterpostavka je verovatnija jer možda poslovodstvo Er Srbije misli da su putnici zbog njih tu, a ne oni zbog putnika!
Elem, pošto kod kupovine avio karata internetom na dokumentima Er Srbije stoji da je obaveza putnika da se čekira putem interneta ali i „savet“ da pre leta proveri da nešto nije izmenjeno, i ja sam u Beogradu 27. juna za let 28. Juna pokušao, naravno uzaludno, čekiranje internetom. Desetak pokušaja sistem Er Srbije nije prihvatao čekiranje uz povratni komentar „pogrešno prezime“!
Pošto još uvek znam i kako se prezivam i da Er Srbiji pošaljem sve tražene podatke, pošao sam od toga da je neka smetnja na stranici Er Srbije. Zato sam počeo da tipkam broj njihovog begradskog telefona u nadi da ću sa pravog mesta dobiti adekvatane odgovore i oko čekiranja i oko polaska aviona. Ali –po očigledno nekom novom „srpskom običaju“ preuzetom od Evrope, umesto „živog glasa“ javljala se snimljena poruka u smislu „ako želite ovo, pritisnite broj 1, ako želite ono, pritisnite broj dva ako želite treće –itd. sve do broja četiri- da bi se na kraju opet javio snimljeni glas nepoznate osobe da su svi zauzeti i da pokušam kasnije! Čak ni na 2 mejla, osim automatske potvrde prijema, niko mi nije odgovorio na jasno postavljena pitanja.
Vođen inatom i novinarskom željom da ipak nešto čujem od nekoga, ako još ima “preživelih“ u Er Srbiji a ne samo da čujem nečiji snimljeni glas, udarajući recke kao kada se igra tablić, stigao sam do ukupno 32(!) poziva preko celog dana i na to potrošio zabeleženih 2 sata i 35 minuta. Naravno –nikoga nisam dobio ko bi mi odgovorio zašto ne funkcioniše moje čekiranje. Zato sam čuo da se preporučuje i –čuj, čuj! telefonska kupovina avio karata Er Srbije! Ali odgovorni u avio kompaniji nisu naveli da je kupovina karata telefonom moguća samo ako se sa one strane žice javi nečiji „živi glas“ a to je, sudeči po mom iskustvu -nemoguća misija.
Misleći da se u Er Srbiji možda nedeljom ne radi, pokušao sam u ponedeljak 28. juna slično- uzaludno sam tipkao brojeve Er Srbije u telefon, snimljen tekst je brbljao istu priču bez prekida.
Da možda ne ostanem bez leta, ako se npr. vreme poletanja promenilo, uzeo sam taksi i otišao do poslovnice Er Srbije na Novom Beogradu, Jurija Gagarina 12 da se lično raspitam i o letu i o čekiranju. Tu se otegao red od dvadesetak ljudi a u poslovnici radi samo jedna, kao da joj je to uslov iz opisa radnog mesta, veoma spora žena. Posle čekanja od oko 30 minuta reče naglas jedna gospođa pet „mesta“ ispred meine da ona čeka već sat i dvadeset minuta i još nije došla na red!
Opet sam seo u taksi i odvezao se do verovatno najveće poslovnice Er Srbije u Beogradu, na Bulevaru kod crkve Svetog Marka. A tamo –u redu na trotoaru ispred poslovnice stoji četrdesetak osoba po nesnosnoj vrućini čekajući da dođu na red jer su radile, Bože dragi koliki „uspeh“- DVE ŽENE i to na početku turističke sezone. Radile su valjda po čuvenoj našoj izreci „niko ne moža toliko malo da me plati, koliko ja mogu sporo (ili malo) da radim“
Broj zaposlenih tog ponedeljka u poslovnici na Bulevaru odgovarao je broju turista željnih avio karata po istom sistemu kao na Novom Beogradu- na 20-estak budućih putnika jedna zaposlena, na četrdesetak ljudi u centru grada DVE!
U poslovnici, kroz staklo, vidim čoveka, valjda iz obezbeđenja, koji udobno sedi pored izloga i posmatra jadnike koji napolju čekaju da dođu na red da se Er Srbija sa samo dve zaposlene osobe smiluje da im proda avio-karte. Kucnem u staklo, i momak zaista izađe na ulicu da pita zašto kiucam. Ipak, ljubazno mi je objasnio da, ako ne želim duže da čekam, odem na aerodrom 2 sata pred poletanje i tamo na šalteru Er Srbije saznam sve što me interesuje. Naravno i on se nadao da se po pitanju vremena poletanja ništa nije promenilo.
I tako, posle izgubljenih sati u pokušaju telefonskog kontakta sa Er Srbijom i lutanja taksijem po gradu, najzad uspeh da se ukrcam, pored plaćenje biznis karte u avion koji tu klasu nema- u ATR 72-500 koji je, gle čuda, bar poleteo na vreme. Nažalost, zbog nevremena u Štutgartu, neko iz pilotske kabine saopšti putnicima da će sleteti u Minhen.
Putnici sa brojnom malom decom su se našli u čudu- kako će dalje. Samom „prekomandom“ sa bržeg Er basa 319 na ATR let bi do Štutgarta trajao oko 35-45 minuta duže a sada i sletanje u Minhen. Pitali su se se koliko će dodatno kasniti i čime da prehrane i opskrbe malu već ogladnelu decu. Iz kokpita nije stizalo nikakvo obaveštenje koliko će se kasniti i koliko dugo će u avionu „zarobljeni“ putnici morati da čekaju nastavak puta za Štutgart.
Posle sat ipo sedenja u avionu, pri čemu je stjuadresa stalno opominjala putnike da moraju da ostanu na svojim sedištima, rečeno je da će doći autobus da nas preveze u aerodromsku zgradu. Tamo, naravno, nikoga da nam da neku inforfmaciju. Jedan policajac koji slučajno nabasa na nas reče nam da odemo do izlaza 2 B -a kako daje -ni on nije imao pojma. Nastade masovna “seoba“ putnika do pomenutog mesta. Ali ni tamo nigde žive duše što nije ni čudo jer minshnski aerodrom obustavlja letove u ponoć.
Ipak, dođoše drugi policajci i rekoše nam da će se tu obaviti pasoška kontrola i carinski pregled. Ali ni oni nisu imali pojma šta će biti sa putnicima Er Srbije. Tek oko ponoći pojavi se jedna žena iz neke aurodromske službe da nam kaže da, navodno, u milionskom Minhenu nema slobodnog autobusa da nas preveze do Štutgarta i poče da pravi spisak ko će da noći u Minhenu. Valjda ni ona nije imala pojma da svi putnici lete za Štutgart i svi bi morali da prenoće u Minhenu. Nešto kasnije dođe pomenuta sa još jednom saradnicom da nam podeli vaučere za noćenje u hotelu uz napomenu da se sutradan u 9 sati okupimo na istom mestu kako bi autobusom krenuli za Štutgart.
Na moje pitanje da li je obezbeđen prevoz do hotela reče dotična –hotel je tu, odmah preko puta u sklopu aerodroma. Najzad krenuše već izmoreni putnici i deca, opterećeni prtljagom u „marš na hotel“ koji, uzgred budi rečeno, nije bio baš tu „preko puta“ nego skoro kilometar ipo udaljen. U Hilton hotelu, na recepciji u te posleponoćne sate radile su samo dve devojke na čekiranju, „prepadajući“ putnike koji nisu vični rukovanju platnim karticama ili ih nisu ni imali, da bi ih „očitale“ valjda kao garanciju da će Hilton naplatiti od putnika piće iz sobnog bara jer to Er Srbija očigledno ne plaća. To je oteglo čekanje tako da su se poslednji putnici tek oko 2 sata posle ponoći najzad dokopali hotelskih soba.
Sutradan –opet pešačenje na „zborno mesto“ gde je ukrcavanje u autobus krenulo tek u 10;15 a ne u 9 sati kao što je bilo rečeno. Uz usputno stajanje na jednoj pumpi od oko 40 minuta, najzad smo oko 14 sati stigli na autobusku stanicu tik uz štutgartski aerodrom. Put od Beograda do Štutgarta je trajao, umesto svojevremeno obećanih 1 sat i 40 minuta Er Basom, sa maltretiranjem u Minhenu, skoro 18 sati!
Polazeći od činjenice da poslovodstvo Er Srbije ili nije voljno ili nije u stanju da obezbedi bolji servis putnicima ni u svojim poslovnicama u Beogradu, ni prihvatanje telefonskih poziva i brze odgovore na mejlove kao i da obezbedi biznis klasu ako je već naplaćuje koja zaista odgovara evropskom standardu, onda nije nimalo čudan odnos Er Srbije prema putnicima koji se nađu u situaciji opisanoj u našem članku. Jer oni –gde bi i kuda bi nego da čekaju do iznemoglosti da se neko iz operative Er Srbije iz Beograda valjda oglasi i ugovori prihvat svojih putnika na aerodromu na koji Er Srbija inače ne sleće. A to je trajalo i trajalo!
Dodajmo da je nevreme u Štutgartu prema pres službi aerodroma prošlo za oko 2 sata i da je avion iz Beograda možda mogao da posle pomenutog zadržavanja u Minhenu sleti u Štutgartu ali te večeri ne bi stigao da se vrati za Beograd jer zadnji let iz Štutgarta zbog važećih propisa startuje u 23 sati i 55 minuta. Tako se, verovatano prazan, vratio iz Minhena u Beograd.
autor teksta:P. Rakočević
Poštovana gospođo Anja, šta da se radi kada smo dozvolili da nas, kao građane, jašu i Murta i Murta. Naizmenično. Malo Murta, malo Kurta. Ne kaže naš narod da crkotina od ribe smrdi uvek od glave. A ta glavudra onoga koji sve zna, sve ume, svima komanduje i koji je već prisvojio i poslednju travku Srbije, smrdi do neba a možda već i dalje. Zato i toliko i Kurti i Murti kod nas koji umišljaju da su gazde slične samozvanom „Voždu“ Pa kad im se radi -pomalo raduckaju, a kada im se ne radi, jednostavno nema ih na poslu. A što i bi -kada su na ta radna mesta došli ne po struci, ne po želji da rade i usluže ljude nego da strvinare i džabolebare, još bolje ako mogu da pljačkaju. Njih je tu postavila njihova partija- verovatno SNS. Dobro, i ranije su se prioritetno postavljali komunisti na što više radnih mesta, ali oni su, u odnosu na ove današnje pljačkaše, bili mala deca. Dok ih na sledećim izborima ne oteramo sa vlasti, nema nam boljitka. Zato, ako budete glasali, pazite gde udarate vaš znahk „iks“. Inače će te i vi i ja posle aprila 2022. na usluge (i karte) čekati ne satima, nego DANIMA.
Srdačno P. Rakočević, novinar
Goaspdine Rakocevicu ako vam bude bar malo za utehu ispricacu vam maltretiranje koje sam dozivela kupujuci voznu kartu od Beograda do Bara. Naime 28.jula moji prijatelji bili su u poslovnici Putnik u ulici Slobodana Jovanovica u Beogradu. Receno im je da idu u podzemni prolaz kod Vukovog spoenika da kupe putne karte jer je kolega do 1. avgusta na godisnjem odmoru a on je jedini koji je za prodaju krata zaduzen. Znajuci da i meni treba karta odmah su me obavestili a ja racnajuci da je 1. avgust prosao odem u poslovnicu 4.avgusta da kupim kartu kad ono ista prica, kolega koji je zaduzen za prodaju, sada, je do polovine avgusta na odmoru idite u podzemni proaz kod Vukovog spomenike. Meni pukne film i pitam ih dokle ce da lazu i sta se desva. Obe sluzbenice, koje su bile ljuazne, savile glave i cute. I ja tako odoh do Vukovog spomenika. Dole radi samo jedan salter, jedna sluzbenica muku muci sa sporim kompjutrom, red se otegao u nedogled. 9.30 pise na staklu pauza do 10.00 zena zatvori salter i ode na pauzu. Pored salter informacija ali kako cujem vec danima ne radi. Tacno u 10.00 sluzbenica zauzima svoje radno mesto a red se u medjuvremenu otegao u nedogled. Suzbenica ljubazna a narod iznerviran pa drvlje i kamenje na nju. Cuti jadna i ispunjava zelje putnika ali vidim da joje je tesko. I tako posle tacno dva sata cekanja u zaguslivom prolazu sa maskom na licu i postujucom distancom stigoh na red i kupih moju kartu za voz. Srecna izadjoh na vazduh udahnuh duboko i sama sebi rekoh sad i nikada vise. Jedan salter za zeleznicki saobracaj u milionskom gradu. Vazno je da je zog Beograda na vodi ugasena jedna lpastaa i funkcionalna zeleznicka stanica. A kako stici do Topcideraodakle voz krece to nekom drugom prilikom , inace bez taksija nikako. Narode hajde da se opametimo i bar na sledecim izborima odbranimo nas Beograd od nemara, javasluka i bezobrazluka nasih celnika.