Ne mora čovek da bude pametan da bi pravio gluposti, može to i glup da radi. Ako se podudari da si poslušan a nisi pametan eto brljotine u najavi. Tako se valjda i desilo da su neke Nišlije onemogućile neke druge Nišlije da u svom gradu uživo slušaju legendu – Đorđa Balaševića.
Kaže popularni Đole hteli smo da nastupimo – ali onaj direktor hale je rekao nema, zauzeto je sve shvatite, ima nekog ko je iznad mene’. Ko je iznad tebe? Iznad njega je, recimo, sekretar za kulturu. Zvali smo sekretara za kulturu i sport, rekao je: ‘ne može ništa, hala je jako zauzeta, svi su termini popunjeni. Ne može, shvatite, ima nekog ko je iznad mene’. Ko je iznad tebe? Gradonačelnik. Kada smo došli do gradonačelnika, on je rekao: ‘Ima nekog ko je iznad mene’.
Tako je to funkcionisalo na lokalnom nivou, a da je dignuto na republički? Premijerka bi bila izričita ali shvatite, ima nekog ko je iznad mene. Mogao je Balašević i njega da pozove… ali dobio bi isti odgovor „ima nekog ko je iznad mene“.
Koliko treba da si ograničen pa da zalupiš vrata Balaševiću. Pa on svuda puni dvorane, zbog njegovih koncerata ljudi prevale stotine kilometara, nema poslovnog rizika. A koliko treba da si bezosećajan pa da uksratiš sjajan provod za pet, šest hiljada sugrađana, Đoletovih fanova. Drugi se utrkuju da u svoj grad dovedu majstore kakav je Balašević.
Baš me interesuje da li bi bilo termina za Čorbu, Lukasa ili onog Mandića… a ima takvih još. Đole je iz nekog razloga na listi nepoželjnih.
Da se nije neko prepoznao u Balaševićevim stihovima; „Šupalj si k’o crkveno zvono, jeb’o te voz koji te don’o“ ili u onom grupnom opisu: „Otkud’ svi ti paraziti što su nam zagustili“. Da nije nekom važnom Nišliji zasmetalo to što panonski mornar ne vole šizove i nervne bolesnike, „pre ih puštali za vikend, sad` ih puste pravo pred kamere“. Uvek je bilo ludaka pred kamerama, neće biti da je to.
Da se nije setio neko onog oglasa „Prodaje se prijatelj“. Ali što bi to nekome smetalo, to je stara srpska disciplina. To je u Srbiji pa gotovo vrlina. Nije po sredi ni psihijatrija, ni prodaja prijatelja, mora da je nešto baš onako politički.
Ima Balašević taj stih koji nije poželjan u ovom trenutku. Znate ono mrzovoljno njegovo: „Ne volem, izbore, televizor, plakate, dosta, ako boga znate“. Kako da ga pred prepunom dvoranom pustiš da divani kako ne vole izbore.
Za razliku od Nišlija ovi u Kragujevcu su mu, nema ni mesec dana, organizovali koncert. Pa nisu bili baš budni. Nemaju oni taj senzibilitet da prepoznaju destrukciju između songova. Morali bi da znaju – svaki muzačar nosi rizik, svaki kantautor ti je ko plinska boca. Nikad ne znaš kad će krenuti da šišti i da eksplodira.
A možda je „ludnica kanda otključana širom ostala“.
