Zašto je Erdogan pobedio?

0
757

turskavojniudar06Od nekog ko je zabranjivao Youtube i Twitter Erdogan se pojavljuje u ulozi nekog ko koristi društvene mreže da mobiliše pristalice

Puč u Turskoj propao je onako kako je i započet. Vesti o Erdoganovom obraćanju sa aerodroma Ataturk i uspešnoj kontraofanzivi njegovih lojalista naišle su isto tako iznenadno kao i one koje su im prethodile – o pojavi pučista u Istanbulu i Ankari, njihovom zauzimanju državne televizije i objavi da je zemlja pod njihovom kontrolom. Sve se odigralo za samo jednu noć, ali će se zato o posledicama govoriti dugo.

Ovaj tekst se time ne bavi. Nema potrebe ponavljati da SAD, neposredno ili preko Gulenovog pokreta, rade na slabljenju i eventualnom zbacivanju Erdogana sa vlasti jer ovaj nastoji da vodi politiku koja će biti samostalnija od njih, a u to svakako spada i najnovije pomirenje sa Rusijom. Više je nego očigledno da je podrška Kerija i Obame „demokratski izabranoj vladi“ došla tek pošto su videli da Erdogan pobeđuje, inače možete da pogodite koga bi podržali. Da je puč uspeo, postavili bi se isto kao prema vrlo sličnom, ali uspešnom obaranju takođe demokratski izabranog Morsija u Egiptu. Erdogan to zna i nije slučajno pozvao na „oslobođenje od okupatora“ – jasno je na koga misli. Ovaj tekst bavi se samim pučem i pitanjem – zašto ovaj nije uspeo, tj. zašto je Erdogan pobedio?

Imajući u vidu moćne sile koje rade protiv Erdogana i greške koje je ovaj pravio poslednjih godina i u spoljnoj i unutrašnjoj politici, svako bi u trenucima kada su stizale prve vesti o tome kako vojska preuzima kontrolu prirodno pomislio da je Erdogan gotov, bilo već u toku noći, bilo nešto kasnije – u građanskom ratu koji bi izbio ukoliko ovaj uspe da uzvrati udarac. No nije se dogodilo ni jedno ni drugo – Erdoganov udarac je bio tako jak da je do jutra počistio pučiste. Ovo nije slučajno. Pučisti su u pripremi i izvođenju puča napravili nekoliko početničkih grešaka, dok je Erdogan tako dobro odigrao da je postalo jasno da je već imao razrađenu strategiju za ovakav slučaj. Dotle da se javlja i sumnja da je znao šta se sprema i sam namamio pučiste u zamku. Pa da vidimo u čemu su pučisti pogrešili.

Da Vas podsetimo:  Zapad uvek protiv Rusa

GREŠKE PUČISTA

Prva greška je u redosledu poteza. Zauzeli su neke ulice, mostove, televiziju, generalštab – ali šta s tim? Puč ne može da uspe ako se ne udari direktno u glavu, odnosno ukoliko se politički lider koji se obara ne ubije ili makar uhapsi. Pučisti su propustili to da urade i onog trenutka kada se Erdogan pojavio živ i zdrav na aerodromu i pozvao svoje pristalice da se odupru puču, on je već napola bio savladan.

Operacija Valkira je propala na sličan način. Štaufenberg je razradio pravi redosled poteza, ali mu nije uspelo da ubije Hitlera. Pošto onda nije bilo društvenih mreža, mogao je neko vreme da krije od javnosti da je Hitler živ, ali samo dotle dok ovaj nije uspostavio telefonsku vezu s kim treba i oglasio se javnosti preko radija. Majski prevrat je u potpunosti uspeo tek kada su zaverenici pronašli kralja i kraljicu, ubili ih i pokazali njihova unakažena tela javnosti. Da su Aleksandar i Draga uspeli da pobegnu na sigurno i okupe svoje pristalice u vojsci, to bi bila druga priča. Turski pučisti polakomili su se na to što je Erdogan na odmoru, a on je očigledno bio spreman da poleti kad treba, sleti gde treba i obrati se kome treba.

Druga greška je u nepostojanju dovoljno jake baze unutar vojske. Uspešne pučeve po pravilu izvode niži oficiri, koji imaju neposredan kontakt sa običnim vojnicima i mogu da okupe kritičnu masu njih oko sebe. Posebno je važno i da budu dobro raspoređeni u unutrašnjosti državne teritorije, dakle ne samo u prestonici, za slučaj da dođe do građanskog rata. Francisko Franko je započeo pobunu koja je prerasla u Španski građanski rat tako što je razvio uporište u Maroku. Odziv običnih vojnika puču protiv Erdogana očigledno je bio preslab, toliko da ni policiju nisu mogli da savladaju, a kamoli lojaliste u vojsci. Slučaj gde lojalistički avion ruši helikopter sa pučistima posebno je ilustrativan – pučisti su morali da urade više da izoluju najmobilniju vojnu tehniku kao što je avijacija od domašaja lojalista. Ispostavilo se da su Erdoganove čistke u vojsci poslednjih godina bile više nego delotvorne.

Da Vas podsetimo:  RAZBACAN MI NAROD KAO ZRNO PŠENICE

Treća greška je u nepovezanosti pučista sa političkim akterima. Nije nužno da u uspešnom puču učestvuju civili – sama vojska može da iznedri političkog lidera, kao u egipatskom slučaju. Ali u današnjoj turskoj vojsci nema ličnosti kakva je nekad bio Naser, a danas Sisi. U turskom puču nije bila vidljiva veza sa političkim akterima iz civilnog društva (prstom se upire na Gulena, ali je on u inostranstvu), opozicionih stranaka, ili možda same AKP (recimo da bi Davutoglu bio idealna ličnost da su ga pučisti vrbovali na vreme). A takva veza je neophodna ako se žele preciznije artikulisati i argumentovati politički ciljevi puča, suprotstavljeni vladajućoj politici. Nije dovoljno reći da se vlast preuzima „u ime demokratije i ljudskih prava“, valja i argumentovati zašto to Erdogan krši ljudska prava i nije demokrata (a pritom je skoro dobio demokratske izbore, što zadatak čini još težim), za šta je potreban političar koji to ume.

VOJNI UDAR U LIBERALNOJ DEMOKRATIJI

Erdogan je, talentovan za držanje vatrenih govora kao i uvek, imao više nego lak zadatak da objasni narodu i eventualno kolebljivim delovima elita da je on taj koji štiti demokratski poredak u Turskoj. Nakon toga i stranci, koji mu inače nisu naklonjeni, nisu imali drugog izbora nego da ga podrže sa istom argumentacijom.

Napokon, četvrta greška je u odsustvu mobilizacije masa. Pristalice puča nigde se nisu mogle videti na ulicama, a nije da ih nisu mogli naći među brojnim nezadovoljnicima Erdoganovom vladavinom. Vojni udar ima mnogo više izgleda na uspeh ako se prikaže kao popularan. Simoviću i ekipi bilo je neophodno i da narod 27. marta izađe na ulice da bi se pokazalo da su ciljevi radi kojih su oborili vladu legitimni. Na ovom pitanju je Erdogan verovatno najmaestralnije odigrao, i to tako da je sebi obezbedio strategiju na koju će moći da računa i ubuduće.

Da Vas podsetimo:  „Bombaši“ dojave šalju u bezmalo jedine evropske zemlje koje nisu uvele sankcije Rusiji

Da mi je neko tamo negde pre tri godine u vreme protesta protiv Erdogana na Taksimu pokazao snimke iz ovog puča, rekao bih – Erdogan je poludeo i poslao tenkove na narod. Ali ne, dogodilo se da su Erdoganove pristalice, a ne protivnici, ti koje se bacaju pred tenkove da odbrane demokratiju u Turskoj. Zaista, neviđeni preokret. Od nekoga ko je zabranjivao Youtube i Twitter Erdogan se sada pojavljuje u ulozi nekog ko koristi društvene mreže da mobiliše svoje pristalice, koje zatim deluju za ciljeve i na način koji bi se očekivao od njihovih najljućih protivnika. Kad bi mi neko sada pokazao snimke sličnih događaja koji će se odigrati recimo za tri godine, bio bih siguran da se Erdoganove pristalice opet suprotstavljaju vojsci, jer mi je postalo nezamislivo da njegovi protivnice posle ovoga uopšte mogu da se usude tako nešto da urade. On im je u ovom puču jednostavno „ukrao priču“.

Kao što rekoh, o puču i posledicama će se još mnogo pričati. Ono što nam, međutim, sama činjenica da je puč pokušan i da je u njemu dosta ljudi stradalo pokazuje jeste da su i u 21. veku vojni udari mogući, čak i u zapadnim zemljama (a to Turska svojim pripadništvom NATO i zapadnim modelom liberalne demokratije de facto jeste). Ova četiri pitanja na kojima su pučisti pali, a Erdogan pobedio, trebalo bi da imaju na umu i oni koji izvode puč i oni koji bi da ga spreče u svim budućim slučajevima.

Ljubomir Trapara

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime