Dok bar četvrtina populacije ne bude «disala kao jedan» u pogledu Kosmeta, bolje nam biti neće
Obradovao sam se obnavljanju Utiska nedelje. To je jedna od retkih emisija koju sam godinama gledao, i kroz nju gledao na društvo u kojem živim. Za mene (koji ne gledam televiziju) takvih ozbiljnih medijskih institucija u ovoj državi nema mnogo – Nova srpska politička misao, Politika, Otvoreni parlament, Radio Beograd, Stanje stvari. To su oaze slobode informisanja srpskog društva. Ona voda koja nam je u medijskoj pustinji preko potrebna. Bez obzira na kritike (sve nas neko plaća i svi smo naklonjeni nekim idejama i izvorima), ali takvih „mesta“ gde se može čuti istinski dijalog nema mnogo i kao takva su dragocena. Uporedite NSPM sa Peščanikom, Politiku sa Danas-om ili Utisak sa Upitnikom?!! Što se tiče Utiska nedelje – gosti, spontana atmosfera, dijalog, predlozi (kombinacija snimaka i naziva predloga koja je prosto genijalna), glasanje za utisak, muzika. Koliko god zamerali autorki na raznoraznim stvarima, napravila je jednu demokratiju u malom. Kada kažem Utisak mislim – sloboda, kad kažem političko-medijska sloboda jedna od prvih asocijacija mi je Utisak nedelje.
Imam stotinu utisaka o ovih nekoliko novih Utisaka. Ovom prilikom ću samo o jednom, a to su dve stvari – Šapić, Kosmet, Vučić.
Proslavljeni sportista. Uspešan (lokalni) političar. Humanitarac. Čovek podjednako uspešan i u vodi i na zemlji! Čovek za svako poštovanje! Iskren i neposredan. Aleksandar Šapić. Dok kraj njega sedi Jelena Lazarević, novinarka iz Kosovske Mitrovice, kojoj se u pogledu vidi muka, koja „iz sveg glasa“ govori kako se Beograd godinama „pravi lud“ u pogledu Kosova, koja objašnjava kako misleći ljudi prolaze na Severu Kosova, koja kaže kako se ne boji smrti (jer je na nju navikla) Šapićev je stav bio – ja se bavim komunalijama, ja se bavim nekim lokalnim problemima, ja o Kosovu i razgraničenju nemam mišljenje ili imam neko usputno. To su visoke teme i o tome malo znam, informišem se iz medija, nikada nisam bio na visokoj državnoj funkciji i imao prilike da komuniciram sa visokim evropskim zvaničnicima. Predsednik nije stigao da nam kaže svoju ideju, a zašto nije stigao da nam kaže, ne znam. I sam je rekao da nije rekao o čemu je reč. E sad, da li je ta ideja naišla na odobrenje evropske i međunarodne javnosti – ne znam. A i ne zanima vas – dodala je kroz smeh Bećkovićka. Pravo da vam kažem, pošto više nije tema i ne zanima me (…) trudim se da me zanimaju stvari o kojima nešto znam! Prvo sam se «malo više» naljutio na Šapića. Kako može ovako, ne pokazuje nimalo empatije prema ovoj ženi koja je sa Kosmeta, a pokazuje poprilično razumevanje prema predsedniku Vučiću. On je u koaliciji sa SNS-om, ali ne možete baš sve prećutati zbog svoje fotelje. Šapić je o Kosmetu samo iskreno rekao šta i kako oseća (vodim svoja posla), pa je tu iskrenost dodatno ocrnio «odbranom» Vučića. Utisak nedelje nam je to eksplicitno pokazao, tu naopaku srpsku svest o tome šta je bitno, a šta nebitno. Prvo, potpunu raspolućenost srpskog društva – to što predsednik jedne gradske opštine iz Beograda (uzgred, reč je o pristojnom i stabilnom čoveku od integriteta) ne deli bar deklarativno zabrinutost svoje sunarodnice i sugrađanke iz jedne opštine se KiM, a drugo – to što jedan političar ne vidi nikakav problem u logici «sam je rekao da nam nije rekao» ili «to više nije na dnevnom redu»! O tome se nema mišljenje, o tome se urla iz sveg glasa! Pregovarao je u ime svih nas, o nečemu važnom za sve nas, doneo odluku o tome da je to dobro za sve nas i da ide u pregovore. Da je kralj ili doživotni predsednik, ne bi smeo to da radi, a ne samo predsednik-uzurpator. I plus što pregovara godinama, sve daje, ništa ne dobija.
Kosmet nije stvar visoke politike, nego života svakog pojedinca u ovoj zemlji. Kosmet nije bilo kakva tema, to nije neka treća tačka dnevnog reda neke sednice, to je životni problem svih nas. Otvorena rana koja krvari decenijama. Tri decenije nam je centralni politički problem KiM. I to zaista jeste problem realan kao neki naš lični problem – kako pronaći posao ili prehraniti porodicu. To što većina nas to ne vidi ili pak vidi ali se pravi da ne vidi, to je problem svih problema. Nije Kosmet naš problem, mi smo sami sebi problem. Mi smo poremećeni ljudi koji žive u poremećenom poretku. To što sve izgleda kao da je normalno i funkcionalno ne znači ništa u odnosu na prethodno rečeno.
Konstantno tonemo u pogledu Kosmeta i to svi vidimo i čujemo – crvene linije se menjaju od Rezolucije 1244 do ukidanja carina. Pre šest godina potpisali su banditi na vlasti Briselski sporazum. Prvih šest tačaka tog sporazuma počinju sa rečenicom „Zajednica srpskih opština…“ Umesto da su nakon pola godine poništili sporazum i zadržali to što smo do tada imali na KiM (nekakve poluge moći), oni su „verovali EU na lepe oči“ pa su naše obaveze ispunjavali, a obaveze prema nama nisu kontrolisali. «Imamo poverenja u EU, nateraće ih da to sprovedu». A ta EU je kao nekada međunarodna zajednica što je bila – čudan i nakazan politički entitet u kome se ne zna «ko pije, a ko plaća». I danas imamo Haradinaja koji kaže „nećemo Republiku Dodik na Severu (ZSO), a nećemo da ukinemo takse!“ Dozvolili ste, gospodine predsedniče, da nas za nos vuče jedan ološ teroristički, koji sada predstavlja kosovske Albance. Šegači se sa nama! Uzeli su nam sudstvo, pozivni broj, prelaze, učlanili se u mnoge organizacije, osnovali vojsku, a nama dali – šipak! Nisu osnovali ZSO i još su uveli takse na robu iz Srbije. Sad traže da se Federika Mogerini povuče iz dijaloga! I vi se samo povlačite, da ne biste ugrozili stabilnost. Čiju stabilnost? Stranih ulaganja i tokova novca ili živih ljudi koji su pripadnici političke zajednice. Kako se meri stabilnost? Kroz BDP, kurs dinara, priliv investicija, izgradnju puteva … vi vodite jednu šizofrenu politiku. Vi vidite BDP, ali ne vidite vulkane i zemljotrese na kojima tu stabilnost gradite. Nađite nekog Mrkonjića da se bavi putevima i mostovima, nemojte biti svakoj čorbi mirođija. Nemojte se Kosmetom baviti kao da je magistrala, pa pregovarati o ceni asfalta po metru. Hajde što mi obični građani to radimo, nije ni to dobro i normalno, mi smo licemeri, konformisti i oportunisti u svakom slučaju, ali naša je moć skromna, a naše znanje malo. Da vas ja ovako «nepismen» nečemu naučim. Ekonomija nije ispred etike, nikad bila i neće biti. Vratite se malo sa vašeg neoliberalizma ka klasičnom liberalizmu. Od novca ka čoveku. Sloboda nije samo ekonomska kategorija. Niste vi predsednik stranih investitora, nego građana. Ne boli nas građane samo naš novčanik koji vi treba da napunite svojom pametnom politikom. Ali naše greške su male i obične, njih plaćamo, podnosimo i okajavamo mi sami i naši bliski i bližnji. A vaše greške plaća cela zajednica i zato biste trebali da slušate sve zainteresovane članove zajednice. Mislite o tim pitanjima – konsultujte Vebera i Hajeka, potom Popera, a i neke druge škole mišljenja, Ivana Iljina i Semjona Franka. A ponajpre Vladimira Dimitrijevića koji vam može pomoći da popunite rupe u svom sveznanju. Da insistirate na nauci, pravdi i istini, a ne lažima. Još će za genocid da nas optuže?!! Prvo, nijedan političar ne bi tako vodio pregovore o delu svoje zemlje. Drugo, nijedan narod i nijedna država na svetu ne bi kroz nekih šest ili sedam decenija dozvolili jednoj manjini da svojom agresivnom šovinističkom ideologijom tako istera, izbaci, protera drugi narod, a potom i državu sa teritorije. Misle da ćemo na pomen Miloševića i devedesetih zaboraviti šta je bilo pre devedesetih.
Gospodine predsedniče, zamerili ste se velikom delu demokratske i nacionalno osvešćene populacije. Čak ste se i nama naklonjenima nacionalnim idejama, a nedovoljno hrabrima da bilo šta radimo ili menjamo zamerili. Rizikovaću da se zamerim tom delu političkog spektra kome gravitiram, ali mu ne pripadam jer sam više posmatrač nego aktivni saučesnik politike. Oni više ne smatraju da vas treba ubeđivati u bilo šta. Za njih ste završena priča, a i ja ću biti nakon ovoga što napišem. Ovo što ću u nastavku napisati mislim krajnje ozbiljno, a taj deo srpskog društva bi to nazvao naivnošću koja se graniči sa glupošću.
Postoji samo jedan način da vas istorija upamti kao dostojnog vladara Srbije, a Srbija ne kazni zatvorom nakon što završite političku karijeru. Vruć krompir koji ste uzeli u ruke sada drugima ne možete prebaciti bez odgovornosti. Postoji jedan način da ovo rešimo. Mi problem sa vama, a vi naš zajednički problem sa Kosmetom. Bez prenemaganja, crvenih linija, zvezdica, briselskih pregovora i drugih vaših marketinških poteza. Ono što je potrebno jeste da sutra otputujete u Kosovsku Mitrovicu, tamo prebacite «Predsedništvo Srbije» i otud vladate ovom zemljom dok vam se ne završi mandat. Da tamo primate Putina i Makrona, da tamo držite konferencije za medije, da otud povlačite «konce» vladanja, da nam tamo oči budu usmerene, da preselite tamo svoju porodicu, svoj tim, savetnike, obezbeđenje. Kad Patrijarh neće u Peć, idite vi u Mitrovicu! Donesite tu ne tako laku ovozemaljsku odluku! Poništite sve sporazume sa vladom u Prištini, vratite srpske institucije koje ste predali tokom ovih šest godina, vratite kontrolu nad prelazima i otpočnite pregovore iz početka. Pregovore između Kosovske Mitrovice (iza koje će stajati Srbija) i Prištine! Taj vaš potez bi vam drastično popravio ugled u srpskom društvu i slobodarskom svetu.
(1) Tako biste postali hrabri, ozbiljni i odgovorni. To su pridevi kojima se svakodnevno „gađate“. Ne možete vi sada tek tako da se «pravite ludi» kao Haradinaj, jer ste sve dali, doterao vas je «do duvara». Morate uzvratiti žestoko, ako mislite da povratite ravnotežu.
(2) Očuvali biste stabilnost regiona i priliv investicija. Pad investicija vam tada niko u slobodnom i neokupiranom delu Srbije ne bi smeo zameriti.
(3) Ne biste prekršili Rezoluciju 1244 i ne biste se zamerali NATO-u. Za kršenje Briselskog sporazuma imate pregršt dobrih razloga. Budite i vi malo «neozbiljni», pokažite to vaše političko lukavstvo i marketing i u međunarodnim i međunacionalnim odnosima, nemojte ga primenjivati samo u unutrašnjoj politici.
(4) Srbima sa Severa Kosova biste time demonstrirali svoju rešenost da se za njih borite. „Sada sam tu sa vama, na prvoj liniji, nigde ne idem i nemate razloga za brigu“. Ja ću vas zaštititi (jer ću štiti i sebe). Ja ću biti prvi koji će stradati (jer sam predsednik svih građana Srbije, a vi ste trenutno najugroženiji građani Srbije). I verujem da bi vas taj deo građana Srbije mnogo više poštovao, da bi vas svojim životima štitili, i vas i vašu porodicu. A time i veliki broj građana. Tako biste se istinski približili ljudima. Dušom, a ne novčanikom i funkcijom. Time biste taj vaš potencijal da moć držite u svojim rukama iskoristili u dobre svrhe.
(5) Pomoću njega se sa pozicije šoumena vraćate u igru ozbiljnih političara. Onda biste tih vaših 55% glasova na nekim budućim izborima možda zaista dobili, bez Pinka, Informera, batinaša, sendviča, autobusa i ucena.
(6) Time biste izašli iz «rijaliti šou» politike «ležanja na podovima», pešačenja od Kosmeta do Beograda, poluzagrljaja i trostrukog rukovanja, di-džej Žeksa, itd.
(7) Time biste celoj Srbiji «začepili usta» – uzeo nam je deset posto od plate, zaveo je strahovladu, ukinuo slobodu, itd.
(8) Time biste imali alibi da vršite dalje bolne rezove i reforme, a ne biste bili populista (osim ako biste ovo uradili kao privremenu meru da nekome skrenete pažnju).
(9) Time biste pokazali da niste strani plaćenik i da niste pristali da to pitanje rešite onako kako drugi kažu, nego dogovorom dva naroda.
(10) Vi ste suspendovali demokratsku državu i podelu vlasti, vi ne želite slobodne i fer izbore. Što bi rekli «može vam se». Vi ste država! To je loše, ali ako je već tako (ako ste najmoćnija politička karika u ovoj državi), upotrebite svoju moć da nešto dobro uradite za budućnost. Puteve ćemo mi lako da napravimo, ako sačuvamo principe i postulate istine, slobode, pravde. BDP, investicije i EU – nisu iznad toga. Kažite srpskom društvu – ja sam srpska država i ja ću zaštititi ljude na Kosovu tako što ću biti sa njima. Srpska će vojska na moju komandu brzo doći da nas zaštiti, ukoliko KFOR to odbije da uradi. Srpska će policija patrolirati na Severu. Srpski će sudovi funkcionisati na severu. Uvedite porez za KiM. Previše ste toga tamo izgubili verujući vukovima u ovčijoj koži – i vi i vaši prethodnici i prethodnici vaših prethodnika, pa sad svi imamo dilemu da li je tamo ostalo nešto naše opipljivo ili je tamo naše samo ono nebesko-izvorno-nematerijalno (što otprilike može biti naše iako nije pod našom kontrolom!). Sve je tamo naše, samo što vi to još ne razumete, kao što ni ja to ne razumem. Može dva miliona Šiptara da živi tamo, da radi, napreduje, odlučuje, a da to bude Srbija. Španija decenijama vodu borbu sa baskijskom separatističkom organizacijom, pa sa katalonskom, ne odustaje. Nije to naš problem, problem je što Šiptari neće da shvate neke stvari, što se decenijama hrane antisrpstvom, svojom plemenskom logikom, velikoalbanskim šovinizmom koji je podupirao komunizam, pa onda NATO avijacija. Što na lažima hoće da dobiju državu. Moraće da se zadovolje takvim kompromisom, a samo od nas zavisi da li hoće. Jedino vas još ovaj radikalni rez i dramatični scenario spašava potpune propasti i istorijske sramote. Pre sto godina Dalmacija je bila naseljena srpskim življem i mnoge druge pokrajine koje su za kratko vreme ispražnjene od Srba. Ideologijom, politikom, kulturom, zastrašivanjem, ubijanjem. Danas se toga više niko i ne seća. U stilu Kadrija Veseljija, Zagreb i Sarajevo odavno «mašu» državotvornim rečima-simbolima (genocidom i agresijom) upirući prstom prema jedinom narodu na Balkanu koji je pretrpeo ogromne gubitke u dva svetska rata i genocid u NDH. Ovim ja ne aboliram i umanjujem zločine srpskih vojnika u ratovima, samo podsećam na istorijsku nepravdu prema našem narodu koja bi priznanjem Kosmeta bila učvršćena.
Pa onda pozovete sugrađane da preskoče jedno letovanje, putovanje, krstarenje, splavarenje, i da taj novac daju za Kosmet. Nek letuju na Kosmetu. Nek za početak misle o Kosmetu. Razmislite, poštovani gospodine predsedniče. Treba vam dva meseca da sve ovo što sam nabrojao sprovedete u delo i anulirate štetu koju ste u zadnjih nekoliko godina naneli Srbiji po ovom pitanju. Ili učinite ovo što sam vam gore rekao ili predajte dirigentsku palicu nekom drugom. Ako to učinite, a imate sve resurse ovog naroda na raspolaganju, neće stradati nijedan čovek, neće biti ukinuto nijedno radno mesto, osvestićete petinu nacije u pogledu Kosmeta, zadobićete istinsko poverenje ljudi i naterati i šiptarsku stranu i međunarodnu zajednicu da pregovaraju. Hoćemo kompromis, hoćemo mir, hoćemo pravično rešenje, ali nećemo lažni mir, realnost zasnovanu na lažima, falsifikatima i nepravdama.
Većini Srba je Liga šampiona važnija od Kosmeta i zato ne zaslužujemo da nam taj Kosmet pripada. Nije stvar u teritoriji, po stanju duha i svesti – i ovolika Srbija nam je prevelika. I to treba jasno reći. Kad mi Kosmet budemo osećali kao nešto naše, kao našu kuću, kao zavičaj, kao svetu zemlju, kao naš izvor, mi ćemo to životom braniti i tada nam ga niko ne može uzeti. Dok bar četvrtina populacije ne bude «disala kao jedan» u pogledu Kosmeta bolje nam biti neće. I ovo nije nikakav idealizam. Tači bi se tada drugačije ponašao, uveravam vas. I Tramp bi ustuknuo. Šiptari se plaše tog našeg buđenja, zato nas ovako pritiskaju. Znaš – kažu mi neki – život mora da se nastavi, ne možemo mi zbog nečeg što je žarište već sto godina i za šta nismo krivi da trpimo. Kako ćemo protiv NATO-a. A čiji je to život i koji smo to mi? I šta to trpimo? A šta ćemo ako žarište sutra dođe i do tvoje kuće, prijatelju?! Vidiš da ovi ne prezaju ni od čega. Što ste ti, tvoja kuća, tvoja porodica, tvoj život važniji ovoj zajednici od nekog Živojina Rakočevića ili Marka Jakšića? Koji ste to vi privilegovani i uspavani građani kojima je sve važnije od Kosmeta. Priznajem, ja sam jedan od njih. Ja sam gori od Vučića u tom pogledu, bolji sam jedino što to javno govorim, a Šapić mi je dao snage za to. Ja se zalažem da Kosovo bude Srbija, ali da to neko drugi ostvari, a da ja onda kažem «Kako smo jaki, kako smo ih pobedili!». Ja i predsedniku i svakom drugom prigovaram, a ništa nisam bolji od njih. Prstom mrdnuo nisam, osim po tastaturi, da se nešto u tom pogledu promeni. Ja sam taj koji piše o tome, a nema pravo da govori o tome. Ja sam na rečima za to da Kosovo bude u sastavu Srbije, ali sam po delima i stavu veći neprijatelj Kosmeta unutar Srbije nego svi Šiptari zajedno. Svojim životom i ukupnim angažmanom koji se može svesti na ono «ne radim ništa» mnogo više podupirem nezavisno Kosovo nego svi oni zajedno. Daj mi Bože pameti pa da se u tom pogledu promenim.
Petar Gordić
Izvor: stanjestvari.com
