UVOD
Smatram da je jučerašnja konferencija za štampu I. I. Strelkova istorijski trenutak, jer označava prelazak Strelkova iz borbe oružjem u Novorusiji u daleko veću i opasniju borbu za političku budućnost Rusije. To samo po sebi nije neočekivano, ali način na koji je on to učinio mene je iznenadio. Ali, pre nego što se osvrnemo na širu sliku, mislim da bi bilo korisno da se podsetimo najvažnijih tačaka njegovog izlaganja. (Zahvaljujući Marini, transkript na engleskom je ovde, a pitanja i odgovori su ovde [1]. Evo kako one izgledaju, po mom tumačenju:
Scenografija i vanjski faktori – simbolične poruke:
1. On je očito živ i zdrav;
2. Razlog njegovog odlaska bio je sukob u rukovodstvu Novorusije i činjenica da mu je rečeno kako će materijal biti isporučen samo ako on ode;
3. Putinova slika na zidu iza njega;
4. Zastava ruske monarhije na stolu, a zastave Rusije i Novorusije u pozadini – nema sovjetskih ili komunističkih simbola.
NJegov pogled na primirje:
– Primirje je stvorilo vojnu situaciju goru nego proletos;
– Samo primirje nije sramotno, ali to jesu “uslovi o kojima se sada pregovara u Minsku”;
– Postoji plan da se za izdaju Novorusije okrivi Putin;
– Postoje moćni interesi koji žele beskrajni rat i otvorenu ranu za Rusiju.
NJegov opis pete kolone:
– Koreni pete kolone idu unazad do doba Jeljcina;
– Oslobađanje Krima iznenadilo je petu kolonu;
– Peta kolona je oko predsednika;
– U Donbasu postoji lokalna Peta kolona, koja još uvek pregovara sa oligarsima Ukra;
– Petu kolonu čine “liberali”;
– Putin je smrtna pretnja za njih jer ima podršku naroda;
– Oni žele da svrgnu Putina;
– Oni žele da rasparčaju Rusiju;
– Ovo će biti dugi rat protiv Rusije;
– Ponavlja se situacija iz 1905 i 1917;
– Spas Novorusije je spas za Rusiju;
– Zapadne sankcije će naškoditi Rusiji i peta kolona će ih upotrebiti da diskredituje Putina
Planovi Strelkova;
– Strelkov namerava da se bori unutar Rusije na strani Putina (jedina opcija);
– Glavni cilj Strelkova je da razotkrije prave izdajnike unutar Rusije.
Ovo je moje lično tumačenje najbitnijih elemenata izlaganja Strelkova, i moguće je da sam nešto pogrešno razumeo ili propustio, tako da svima predlažem da ponovo pogledaju snimak i pročitaju transkript.
ŠIRI KONTEKST
Pre nego što pređem na analizu Strelkovljevih izjava, mislim da je važno da na umu imamo širi kontekst. On ne govori samo kao predstavnik Oružanih snaga Novorusije (OSN) ili kao novoruski heroj – Strelkov ovaj put ulazi direktno u opasne vode “duboke države” u samoj Rusiji (mada je taj termin u stvari ne pristaje Rusiji). Tako da sad moram da se vratim na temu o kojoj pišem već godinama.
Čitatelji koji me prate već dugo verovatno se sećaju da često govorim o zakulisnoj borbi dve struje koje nazivam “Evroazijski suverenisti” (ES) i “Atlantski integracionisti” (AI). Neću ovde da obrazlažem celu priču, ali preporučujem vam sledeće tekstove:
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/02/russia-and-islam-part-three-internal.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/03/russia-and-islam-part-six-kremlin.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/04/the-power-struggle-inside-kremlin-is.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/10/1993-2013-is-twenty-years-long-pas-de.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/04/a-new-cold-war-has-begun-let-us-embrace.html
Prva dva teksta deo su sedmodelne serije o islamu, ali u njima je opisan istorijski kontekst u kojem su nastale te dve frakcije. Sledeća dva smatram obaveznim štivom ako ne znate ništa o ovoj temi, a poslednji je tek najnovija diskusija o ulozi ove dve frakcije u trenutnom drugom hladnom ratu. Rekavši to, evo moje osnovne teze:
“Peta kolona” koju spominje Strelkov su isti ljudi koje ja zovem “Atlantski integrcionisti.”
Strelkov ne navodi imena, ali ih opisuje veoma precizno i dodaje da oni vrednuju samo “novac i ostala materijalna sredstva.” Oni su ruski pandan Anglo-cionističkim [2] “jednoprocentašima” [3]. Glavni politički cilj im je da u potpunosti integrišu Rusiju u međunarodni poredak anglocionista na svim nivoima – finansijskom, političkom, privrednom i kulturnom. Oni Rusiju smatraju “Evropom” i veruju da “Zapad” (tj. Anglocionistička Imperija) i Rusija treba zajedno da se suprotstave islamu, Kini i svakoj drugoj antiimperijalističkoj ideologiji, naciji, religiji ili alijansi. Veruju u kapitalizam i protiv su “socijalne države” (kako Putin opisuje savremenu Rusiju). Odreda preziru “mase”, iako se trude da to ne pokazuju javno. To su ljudi koji su postepeno preuzeli vlast tokom 1980-tih i koji su imali pljačkaške instinkte da ranih 1990-tih iskoriste trenutak da brzo i nemilosrdno od ruskog naroda ukradu ogromno, gotovo nepojmljivo bogatstvo.
E sad, tačno je da su ruske obaveštajne službe krajem 1990-tih, u haosu koji je vladao Rusijom, napravile briljantan potez, a ova peta kolona, AI, pravi fatalnu grešku. Plan je bio da na čelo države dovedu dosadnog i neharizmatičnog birokratu i okruže ga svojim ljudima. Ono što nisu predvideli je da će taj “neharizmatični i dosadni birokrata” biti jedan od najboljih državnika u ruskoj istoriji – Putin – i da će odmah da krene u seču najvišeg ešalona AI, takozvanih “oligarha” i mafioza, koji su uterivali njihovu strahovladu, kao i njihove oružane sile, čečenskih vehabija. Putin je delovao toliko brzo da je u vrlom kratkom roku ostvario punu kontrolu nad “ministarstvima moći” (državna bezbednost, predsedničko obezbeđenje, unutrašnji poslovi, vojska i vanredne situacije) i, što je najvažnije, ogromnu podršku naroda. Ova kombinacija državne moći i podrške javnosti učinila je Putina nedodirljivim, ali je isto tako ograničila njegovu vlast.
Iako je vrhuška najozloglašenijih AI ili napustila Rusiju (Berezovski), ili završila u zatvoru (Hodorkovski) ili pomrla, sistem koji su stvorili je još uvek živ i zdrav. Bankarski sistem, industrija prirodnog blaga, trgovina oružjem, finansije i, dabome, mediji – sve je to još uvek u njihovim rukama. Kada je najosioniji AI, Hodorkovski, uhapšen, dve frakcije su sklopile privremeni sporazum, neku vrstu primirja. Dogovor je bio: sve dok se budu držali dalje od politike i ne pokušaju da preuzmu Kremlj, AI će moći da zadrže svoj kapital i nastave da zarađuju ogromne profite, dok će politička vlast na vrhu biti podeljena između ES (Putina, Rogozina, Patruševa itd.) i AI (Medvedeva, Kudrina, Surkova…).
Prvi udarac koji je Putin zadao AI bilo je otpuštanje Serdjukova i dovođenje Šojgua na njegovo mesto (kao ministra odbrane – prim. prev). Drugi udarac, veli Strelkov (a ja se slažem), je bila operacija oslobađanja Krima. Prema Strelkovu, ova operacija bila je direktan atak na interese pete kolone, jer su oni odmah shvatili da će to da Rusiju dovede u sukob sa Anglocionistima. Zato su upregli sve snage da:
a) spreče rusku vojnu intervenciju u Donbasu; i
b) dogovore se sa oligarsima trenutno na vlasti u Kijevu.
Ja sam u potpunosti saglasan sa ovom analizom.
STRATEŠKI INTERESI RUSIJE I NOVORUSIJE
I tu sad imamo problem. Mnogi blogeri polaze od određenih pretpostavki koje su rezultat pogrešne logike:
– Interesi Rusije i Novorusije su jedno te isto;
– Sve što podržavaju AI je loše za Rusiju;
– Putin ima potpunu kontrolu i može da radi šta hoće;
– Novoruski lideri su uvek u pravu, zbog svoje herojske borbe;
– Neslaganje sa liderima Novorusije (čak i kada to radi Putin) je znak gluposti, izdajstva ili nepoštenja.
Stvarnost nije baš toliko jednostavna. Pre svega, interesi Rusije i Novorusije ne samo da nisu identični već su suprotni u jednom ključnom aspektu: Novorusija želi nezavisnost od Kijeva (bez obzira ko tamo bio na vlasti), dok Rusija želi promenu režima u Kijevu, ali opstanak jedinstvene Ukrajine. Drugo, činjenica da ruski i ukrajinski oligarsi pokušavaju da sporazumno okončaju rat i sačuvaju jedinstvenu Ukrajinu može ali ne mora da bude loša po Rusiju. Pre nego što me optužite za Bog zna šta već, dozvolite da objasnim.
Tokom kasnih 1980-tih i 1990-tih došlo je do bizarnog “delimičnog spajanja” ruske mafije i KGB. Ovo možda zvuči suludo, ali je svejedno istina: lično sam upoznao bivše službenike KGB na “službi” u ruskoj mafiji. Ali isto tako, ne postoje “bivši” KGB-ovci. Odnosno, skoro svi manje-više održavaju bar neke veze sa bivšim kolegama. Prema tome, opisao bih ovu čudnu spregu ovako.
Osamdesetih, korumpirani oficiri KGB shvataju da se može zaraditi mnogo novca u podzemlju, te neki službenici unutrašnje bezbednosti (2. direktorata) KGB nalaze načina da profitiraju od bliskih veza sa organizovanim kriminalom.
Početkom devedesetih mnogo mladih i pametnih službenika KGB uviđa da od dalje službe nema vajde, daju otkaz i odmah dobijaju dobra mesta među “Novim Rusima” (u to vreme, 100% mafijom), gde koriste svoje veštine (jezike, obrazovanje, hrabrost i sposobnost) da zarade ogromne pare.
To su bile užasne godine za KGB i FSB, ali je sve ovo imalo i jednu dobru posledicu: iz službe su otišli svi korumpirani i nedovoljno rodoljubivi agenti, ostavivši idealiste koji su vremenom napredovali.
I onda stižemo do zanimljivog dela priče. Negde sredinom devedesetih, službe-nasledice KGB (FSB i SVR) uvidele su da u novostvorenom svetu ruskog biznisa, finansija, privrede i turizma imaju fantastičnu mrežu potencijalnih saradnika. Ponudili su “bivšim mafijašima koji su sad legitimni” sporazum i počeli da koriste ovu svetsku mrežu za poslove državne bezbednosti i industrijske špijunaže. Čak je i GRU, vojnoobaveštajna služba, počela da radi isto sa bivšim oficirima sada zaposlenim u komunikacijama, aviokosmičkoj i elektronskoj industriji.
(Nevezano za temu, ali svejedno zanimljivo: SVR, FSB i GRU su tada počeli da koriste još jednu vrednu mrežu – ogromni broj ruskih Jevreja koji su emigrirali u SAD i Izrael. Imajte to na umu kada razmišljate o rusko-izraelskim odnosima.)
Od 2000. do danas, Putin i njegovi saradnici otpočeli su zakulisni ali nemilosrdni rat protiv Atlantskih integracionista, ljutih neprijatelja Evroazijskih suverenista koji podržavaju Putina. U međuvremenu su obaveštajne službe (pod kontrolom Putinovih saveznika) razvile mrežu potencijalne podrške unutar samih temelja atlantističke moći. Vidite li sada koliko je situacija kompleksna?
I, dok su površni analitičari načelno u pravu kad kažu da su ruski oligarsi u principu peta kolona i opasni Putinovi neprijatelji, promiče im da:
a) nisu svi oligarsi u ovoj kategoriji; i
b) Putin ima mehanizme uticaja ili čak pritiska na antiputinovske oligarhe, zahvaljujući kontroli nad službama bezbednosti i njihovim mrežama unutar organizacija oligarha.
Najbitnija stvar je ovo: odnos između Kremlja i ruske oligarije je veoma složen. Manje-više je tačno da su, na jednoj strani, Putin, službe bezbednosti, vojska, i obični ruski narod, a da su na drugoj oligarsi, liberalni intelektualci, veliki biznis, bankari i finansijeri, i agenti CIA. Ali ovo je prilično primitivan model, dok je stvarno stanje daleko komplikovanije. Možete me mrzeti koliko hoćete što ovo kažem, ali neki oligarsi su (iz ko zna kog razloga) ili pod Putinovom kontrolom ili njegovi simpatizeri. Neke sam lično upoznao kasnih devedesetih, i prilično sam siguran da su još uvek takvi. Zašto?
Zato što u Rusiji mogu da se zarade ogromne pare od savezništva sa Putinom. Ako ste u dobrim odnosima sa Kremljom, postajete nedodirljivi za manje-više legitimne “biznismene”. Imate pristup unosnim ugovorima. Poreska uprava je manje sklona da vam detaljno pregleda poreske papire. Opet kažem, crno-bela slika o Putinu naspram oligarha je, uopšteno govoreći, tačna, ali je vrlo uprošćen model.
NASTUP STRELKOVA U ŽIŽI
Prisetimo se odakle je Strelkov ponikao. Mada se o njemu malo toga pouzdano zna, po svemu sudeći on je bivši pukovnik FSB (iz sekcije za antiterorizam) koji se borio kao dobrovoljac u Jugoslaviji, Pridnjestrovlju i Čečeniji. Takođe je istoričar, kolumnista, i učesnik u vojnim rekonstrukcijama. Pravoslavac je, monarhista i divi se Belom poretku iz (ruskog) građanskog rata. Međutim, u Novorusiji je jednim velikim uspešnim skokom od antiterorističkog pukovnika postao maltene komandant divizije ili korpusa, i pretvorio dobrovoljačku miliciju u manje-više regularnu vojsku. To je ogroman poduhvat. Maltene niotkud, postao je najveći heroj i komandant novoruskog otpora. Novorusija je mala u poređenju sa Rusijom, a visoka politika Novorusije je patuljasta u poređenju sa ruskom. Uprkos tome, Strelkov je na jučerašnjoj konferenciji za novinare skočio još jednom – sa vojnih pitanja Novorusije pravo u najkomplikovaniju i najopasniju borbu koju mogu da zamislim: tajni i zakulisni sukob oko prevlasti u Kremlju. Prerano je proceniti hoće li ovaj skok biti uspešan kao i prethodni. Strelkov je ranije plivao sa piranama; sad pliva sa velikim belim ajkulama. Ali ja sam oprezno optimističan, i evo zašto.
POTENCIJAL STRELKOVA U RUSKOJ BORBI ZA VLAST
Putin je svestan činjenice da je njegova zvanična baza (državni aparat) puna petokolonaša. Najbolji dokaz toga je što je uradio dve veoma zanimljive stvari:
1. a) Stvorio je Sveruski Narodni Front (SRNF), koji, za razliku od partije koja je zvanično na vlasti – Jedinstvene Rusije – nema u sebi jaku struju AI (Medvedev), već je delo Putina lično. Zvanično SRNF nije politička stranka, već “društveno-politički pokret” koji okuplja veliki broj organizacija i pojedinaca koji podržavaju Kremlj i omogućava narodu da se direktno obrati Putinu. Međutim, to je realno i “politička partija u rezervi”, velika i dobro povezana, koju Putin može da “uključi” u bilo kom trenutku, pogotovo ako neko pokuša prevrat unutar Jedinstvene Rusije;
b) Putinove službe bezbednosti postarale su se za stvaranje velikog broja “Kremlju bliskih entiteta” (okolokremlevskie krugi), koji službeno nisu podređeni Kremlju, ali mogu dosta toga da urade a da vladu ne moraju ni da pitaju ni da obaveste. Među njima su i neki mediji, preduzeća, klubovi, omladinske organizacije, novinske agencije itd. Nema zvaničnog spiska, vođe, procedure pristupanja – ali u tim krugovima su nekako uvek ljudi povezani sa službama bezbednosti.
U ovu sferu se uklapa Strelkov. Strelkov će prvo i pre svega zastupati interese naroda Novorusije, ali, pošto je ispravno procenio rusku petu kolonu kao najveću opasnost za Novorusiju, postao je objektivni saveznik Putina u borbi protiv Atlantskih integracionista. Da ne bude zabune, Strelkov i Putin se neće složiti oko nekih stvari. Strelkov je to jasno dao do znanja kad je izjavio:
“Bez obzira koliko sam kritičan prema nekim unutrašnjim ili spoljnopolitičkim odlukama predsednika, u uslovima rata otpočetog protiv nas, smatram za neophodno da ga podržim kao jedinog legitimnog vrhovnog komandanta i glavnog garanta slobode i nezavisnosti zemlje.”
To što je zaključio da mora podržati Putina ne menja činjenicu da je vrlo decidirano protiv nekih Putinovih odluka. Nagađam da se radi o recimo sledećem:
1. a) Primirju i potonjim pregovorima;
b) To što Putin sarađuje sa nekim ruskim oligarsima;
v) To što Putin želi celovitu Ukrajinu;
Sasvim je normalno da postoje ovakva neslaganja, i ne treba ih tumačiti kao nekakav raskol. Ponavljam, Rusija i Novorusija prosto imaju različite interese.
Ali ono u čemu se Strelkov i Putin slažu je potreba za slamanjem pete kolone. Putin je prvi pomenuo “rusku petu kolonu” (u obraćanju Skupštini Federacije), a Strelkov je upotrebio isti izraz. Ta peta kolona, tj. Atlantski integracionisti, su smrtna pretnja i Putinu i Strelkovu, i, kao što Strelkov tačno primećuje, Putin je smrtna pretnja za njih. Kad Strelkov govori o “Putinovoj revoluciji” i “Ruskom proleću”, to se odnosi na istu borbu koju sam opisao kao sukob integracionista i suverenista. Etikete su drugačije, ali je opisani proces isti.
U ovom kontekstu bi Strelkov mogao biti moćan savezniku Putina. Zalaganjem za Novorusiju, Strelkov takođe jasno zagovara istu ideologiju i pogled na svet kao Putin. Preporučujem svima da pročitaju ili poslušaju:
– Putinov govor Skupštini Federacije (18. marta);
– Konferenciju za štampu Aleksandra V. Zaharčenka (26. avgusta);
– Konferenciju za štampu I. I. Strelkova (11. septembra).
Putin, Zaharčenko i Strelkov razumeju u potpunosti da je ovo što se dešava ništa manje nego rat protiv Rusije, koji se bar trenutno vodi nevojnim sredstvima. Sva trojica znaju da je najveća pretnja Rusiji unutrašnja. Ali sva trojica mogu da kažu da druga dvojica ne govore u njihovo ime. Jedan je Predsednik Rusije, drugi je vodeći predstavnik Donjecka i Novorusije, a treći je, tehnički govoreći, penzionisani oficir i privatni građanin. Ali sva trojica politički opkoljavaju rusku petu kolonu u politički “kotao” u kojem će morati ili da podrže Putina, ili da ispadnu izdajnici. Što može da bude vrlo delotvorna tehnika.
Druga uloga za Strelkova je da se suprotstavi Putinovim neprijateljima koji stalno optužuju da je “Putin izdao Novorusiju” i “zabio joj nož u leđa”. Predviđam da će u skorije vreme isti krugovi za koje je Putin bio zlotvor a Strelkov heroj izjaviti da je i Strelkov ništarija i izdajnik. Neki od tih ljudi su prosto pod uticajem zapadnih specijalista za psihološke operacije, drugi su plaćenici, ali zajednički cilj im je da ubede svet kako je Putin zlotvor i mora da bude zamenjen “istinskim” rodoljubom. Drugim rečima, da jedino spasenje Rusije leži u ostvarenju anglocionističkog sna o promeni režima! Doduše, to su isti ljudi koji su hteli da spasavaju Novorusiju ispunjenjem drugog sna Anglocionista, otvorene ruske vojne intervencije u Donbasu. Moj savet u odnosu na te “kuku-patriote”, kako ih zovu u Rusiji, [4] je jednostavan: čuvajte se onih koji žele da spasavaju Rusiju ispunjavanjem anglocionističkih snova. Sve dok to imate na umu, lako ćete prepoznati neprijatelje Rusije.
ZAKLJUČAK
Bio sam iznenađen i veoma ohrabren jučerašnjim Strelkovljevim sofisticiranim predstavljanjem svog stava. Možda je prerano za zaključke i možda sam neuobičajeno optimističan po ovom pitanju, ali uveren sam da Strelkov ima potencijal da postane lider Novorusije kakvom sam se nadao. Ako bude tako, onda ću rado priznati da sam ga potcenio. Međutim, takođe priznajem da sam veoma zabrinut za njega. Činjenica da su ruski mediji obratili malo ili nimalo pažnje njegovoj konferenciji za štampu, skupa sa glasinama da je izvršio samoubistvo, predstavljaju glasnu poruku pete kolone da je ona još uvek opasna. Glasinu o samoubistvu tumačim kao ozbiljnu pretnju smrću. A što je još gore, i tu možda dolazi do izražaja moja tendencija paranoje, na obe strane postoje ljudi kojima bi odgovaralo da Strelkov bude ubijen. Atlantski integracionisti i njihova peta kolona žele mu smrt zato što ih tako otvoreno proziva, ali nemojte biti u zabludi, moguće je da i neko od suverenista priželjkuje mrtvog Strelkova kao mučenika i simbol ruskog herojstva. Cinično i ružno? Dabome. Poput borbe za vlast u Rusiji. Većina sveta na Zapadu nema pojma koliko nemilosrdna ta borba zna da bude. Za razliku od Putina, Strelkova ne štiti moćni aparat državne bezbednosti. Pošto je izložen napadima sa obe strane, nadam se da će biti VEOMA pažljiv.
Iskreno mu se divim i smatram ga herojem zato što je prihvatio ulogu koju sada igra (a rizici su mu potpuno poznati, pošto je bio pukovnik FSB) “oni” će pokušati da ga iskoriste, da mu prete, da njim manipulišu, da ga dezavuišu i upotrebe sve moguće prljave trikove da ga ili slome ili stave pod kontrolu. NJegova sudbina je već tragična, a hrabrost zapanjujuća. Borba protiv ukrajinskih nacista, čečenskih vehabija i hrvatskih ustaša je odmor i opuštanje u poređenju sa “ratom” koji se vodi za sudbinu Rusije. A pošto je Rusija de fakto vođa i BRIKS-a i Šangajske organizacije, borba za Rusiju je u stvari borba za budućnost sveta. Mislim da je Strelkov toga svestan.
Napomene prevodioca:
[1] Dostupno i na srpskom, prevod Andreja Cvijanovića / Novog standarda – Igor Strelkov: O petoj koloni u Novorusiji i Moskvi.
[2] Za ono što ja zovem “Atlantska imperija”, Stepski soko koristi izraz „Anglo-cionisti“.
[3] „Jednoprocentaši” su onaj jedan odsto najbogatijih i najmoćnijih na Zapadu, na čiju korist je organizovan ceo sistem.
[4] U jednom ranijem tekstu, Stepski soko ih opisuje ovako: „Kuku-patriote, ili ‘gore patriotы’ oni što nikada ne rade ništa korisno, ali zato najglasnije viču šta treba da se radi.”
Sa engleskog Nebojša Malić
Izvor The Saker/Stanje stvari, 14. 09. 2014.
