Da odgovorimo na ovo pitanje trebalo bi najpre da vidimo šta je „razgraničenje“. Ono je opisano kao postavljanje „pravedne“ i „kompromisne“ granice između „Srba i Albanaca“. Međutim, kao i u skoro svemu što govori ova vlast, opis se drastično razlikuje od stvarnosti.
Ako se vratimo unazad do raspada Jugoslavije i setimo se našeg dominantnog istoriografskog narativa o tom raspadu, taj narativ se svodi na žalopojku što posle 1. svetskog rata, kada smo to mogli, nije izvedeno „razgraničenje“ sa Hrvatima i Slovencima, odnosno sa Hrvatima pošto sa Slovenijom nemamo direktnog kontakta. Kao i sada kod Vučića, nije jasno rečeno gde bi išla ta „kompromisna“ i „pravedna“ granica u skladu sa željama vojvode Živojina Mišića, ali se može pretpostaviti da bi bila negde blizu čuvenog razgraničenja „Karlovac, Karlobag…“. Nije teško videti da ovde nema baš nekog kompromisa, a ni pravednosti – pre je reč o maksimalizmu koji je praćen rutinskim primedbama da bi sila oružja i politike dovela do toga da Makedonci i Muslimani danas budu Srbi, a da Hrvati i Albanci budu zanemariv činilac koji obitava na „srpskoj zemlji“. Dakle, dominantno, mi i danas žalimo za maksimalističkim „razgraničenjem“, a Jugoslaviju tretiramo kao propuštenu priliku – koja je dovela do tragičnih posledica – da do tog razgraničenja dođe.
Teško je dovoljno opisati koliko je ovaj dominantan istoriografiski narativ proizvoljan i nenaučan. Ne samo da su ovde kompromis i pravda određeni proizvoljno, da se između istorijskih mogućnosti postavljaju proizvoljne veze, nego se zamišlja da se istorija može bez problema predviđati, a identiteti ljudi proizvoljno postavljati. Podrazumeva se da je neprijateljstvo koje mora pratiti ovakva razgraničenja nešto zanemarivo i nevažno.
Rat za „Srpsku krajinu“ u Hrvatskoj bio je rat za razgraničenje, kao i rat za Republiku Srpsku. Prvi je završio tragično, a drugi se smatra „uspehom“, iako je je njegova cena bila oko 100.000 ljudskih života i trajno pokvareni odnosi među nekada bratskim narodima na Balkanu.
Cilj proširenja teritorije do osvajanja svih „srpskih zemalja“, u najvećoj meri je podržan iz crkvenih krugova. Kao i u ostalim stvarima, crkva se drži srednjovekovnih merila za određivanje prava ljudi i granica „srpskih zemalja“. Kao što dosta jasno pokazuje primer „Dušanovog carstva“, „srpske zemlje“ su jednostavno zemlje do kojih je došla dominacija srpskog vladara, srpskog oružja. U srednjem veku nije bilo demokratije ni prava gradjana na nekoj teritoriji, pa se tako i danas zamišlja da bi kombiinacija sile i prisile dovela do jednakog negiranja prava svih drugih na „srpskim zemljama“.
I danas je crkva protiv „podele“ Kosova kao i protiv „razgraničenja“ iz prostog razloga jer je cela teritorija Kosova smatra svetom srpskom zemljom, nezavisno od toga ko na njoj živi i da li odatle slede neka prava.
Vučićevo „razgraničenje“ zapravo je pokušaj da se logika maksimalizma održi, ali da se ipak primeri realnosti. Kao i u svim drugim stvarima, moguće je tako organizovati kontekst da nešto izgleda kao svoja suprotnost, a najbolje da istovremeno predstavlja dve suprotne stvari. Dakle, razgraničenje po principu Sever Kosova Srbiji, ostalo priznatom Kosovu, za njega predstavlja „kompromis“ jer u odnosu na stav SPC Srbija ima manje teritorije. Ipak, to je i maksimalizam jer trenutno „nemamo ni metar na Kosovu“. Nezgodno je što ovu podelu ne podržava verovatno niko od Albanaca na Kosovu, pa to nije kompromis sa albanskom stranom. Tu dolazi sledeća ideja o razmeni Sever Kosova – Preševska dolina. Ta ideja izgleda postaje prihvatljiva za ponekog na albanskoj strani i ponekog na Severu Kosova, ali je problem što je ne prihvata većina u Srbiji i na Kosovu, ne prihvataju je ni Angela Merkel i Emanuel Makron, a takođe ni praktično niko u regionu.
Međutim, unutrašnji problem ovog „razgraničenja“ je u tome što se on jako teško može prodati kao izraz maksimalistićkog razgraničenja koje očekuje dominantna javnost u Srbiji. Ovo razgraničenje praktično je razmena teritorija između nezavisnih država. Priznanje (ostatka) Kosova je ono što se ne sme jasno izreći jer se protivi stavu dominantnog ideološkog faktora – crkve. Bilo bi dobro ako bi se ovaj „kompromis“ nekako doterao da odgovara maksimalističkim ciljevima (doduše, usklađenim sa realnošću) ali u taj proces niko ne može da uđe, jer bi svako maksimalističko skretanje ka zadovoljavanju srpske strane izazvalo oštro protivljenje i nezadovoljstvo na albanskoj, a svaki obrnut maksimalizam na srpskoj.
Vučić je očigledno voljan da sve ispinuje tako da se sve zanemari ako bi se granica promenila tako da Sever Kosova bude u Srbiji, ali obe javnosti i na Kosovu i u Srbiji ne mogu da progutaju te žabe – Nezavisnost (ostatka) Kosova i Sever Kosova i Severna Mitrovica u Srbiji. Sve otežava okolnost da se o „rešenju“ ne može jasno i javno razgovarati jer sadrži veoma neprihvatljive stavove za dominantne javnosti u Srbiji i na Kosovu. A završni ton daje činjenica da sve i da je rešenje stvarno kompromisno, ono bi bilo propraćeno trijumfalizmom (barem se to može sigruno reći za stranu na kojoj je Vučić) prema kome bi trijumfalizam zbog neulaska Kosova u Interpol bio manji incident.
Ima i još otežavajućih okolnosti. „Kompromis“ se traži u atmosferi u kojoj se obe strane ponašaju kao da se pripremaju za neprijateljstvo i rat (parade, etiketiranja, takse itd.), a ne za mir.
Sastanak u Berlinu je verovatno bio preloman u tom smislu što su evropski posrednici do pre godinu dana, a definitivno do toga sastanka, bili u uverenju da će se obe strane ponašati u skladu sa evropskim preporukama (koje vode ka medjusobnom priznanju uz rešavanje spornih pitanja), dok sada vide da strane ne idu u tom pravcu, te im sugerišu da mogu doduše sebi da dozvole taj luksuz skretanja ka „hladnom“ ratu, ali da to neće biti podržano sa evropske strane koja očekuje iste rezultate kao i ranije.
Drugim rečima, nikakvog „razgraničenja“ neće biti. Srbija i Kosovo će ostati u ovim granicama, sa respektivnim manjinama na svojoj terirotiriji, što nije nikakav poraz, već relativno normalno stanje u Evropi. Jedino stvarno „kompromisno“ razgraničenje bi ionako bila samo razmena teritorija po principu 1 za 1, što svakako nije razlog za nacionalistički trijumfalizam.
Reakcija vlasti u Srbiji na ovu novu konstelaciju je karakteristična za ovu vlast: istovremeno pominjanje rata i održavanje vojnih parada sa ruskim oružjem i kukanje kako moramo održati mir i ostati na evropskom putu. Istovremeno priznanje da je ideja „razgraničenja“ propala i tvrdnja da je ona bila jedina racionalna i da će srpski narod gorko zažaliti što ju je odbio. Istovremeno optuživanje svih koji protiv razgraničenja da su izdajnici koji će kad dođu na vlast priznati Kosovo u ovim granicama i konstatacija da je opcija „razgraničenja“ propala i odbačena od svih. Istovremeno povlačenje u nacionalističku, praktično fašističku, ksenofobiju i zaklinjanje u evropske vrednosti. Brisanje cele realnosti i njena zamena lažnom realnošću.
Poenta je da smo mi u dubljem problemu nego što je u stanju da ga stvori ova vlast.
Njena glavna mana je što ona taj problem dodatno produbljuje, tako da nam dno nije više daleko.
Vladimir Milutinović
Izvor: dvogled.rs
Тест
(последњих 5 коментара и 13 од 14 тестова ми нису објављени)
„Razgraničenje“ Srbije i lažne države Kosova nije moguća, jer je to rešenje protivno zdravom razumu.
Moguće je samo neko novo razgraničenje Srbije i Albanije.
Greška je što se vode „razgovori“ sa takozvanim privremenim institucijama u Prištini. Treba voditi ragovore sa zvaničnom Tiranom.
Treba biti pragmatičan. Ako je današnjoj Albaniji toliko stalo da uzme celu teritoriju Kosova ili neki njegov deo, onda Srbija mora da traži kompezaciju na teritoriji današnje Albanije po principu reciprotiteta 1km2 za 1 km2.
Npr razmena teritorije grada Đakovice za teritoriju grada Skadra.
Za neupućene Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca je sa Kraljevinom Albanijom imala ovakav međunarodni sporazum nakon I Svetskog rata, kada je razmenjena teritorija oko manastira Sveti Naum na jugu Ohridskog jezera za teritoriju oko sela Lin na severozapadu Ohridskog jezera.
„Definitivnu odluku o granicama Albanije Društvo naroda je 1921. godine prepustilo Konferenciji glavnih savezničkih sila [Engleska, Francuska, Italija, SAD, Japan]. Komisija za razgraničenje imala je da izvrši ispravku severne granice u oblasti Skadra, Prizrena, Debra i Lina na Ohridskom jezeru u korist Albanije. Vlada SHS nije prihvatila ove zaključke, kao ni odluku da Albaniji bude dodeljen manastir Sv. Naum [6. decembra 1922]. Na međunarodnim forumima spor oko Sv. Nauma bio je rešen definitivno u korist Albanije [savetodavnim mišljenjem br. 9 Haškog suda, od 4. septembra 1924, na pitanje Saveta Društva naroda]. Međutim, Jugoslavija nije htela da prihvati ove odluke, ističući protiv njih mnoge strategijske, etnografske i istorijske razloge. Pitanje je konačno rešeno tako što je Jugoslavija pomoću Ahmed Zogua oborila režim Fana Nolija, u decembru 1924, pa je sa Zoguom u direktnim pregovorima postignut sporazum, po kome je Sv. Naum pripao Jugoslaviji, u zamenu za selo Lin na zapadnoj obali Ohridskog jezera i još neke druge naseljene tačke oko samog manastira. Taj međudržavni sporazum je potvrdila Konferencija ambasadora, avgusta 1925. Završni protokol o razgraničenju Međunarodne komisije potpisan je u Firenci tek 26. jula 1926. Time je definitivno rešeno pitanje albanskih granica, koje i danas važe između naših država“.
(izvor Knjiga o Kosovu, autor Dimitrije Bogdanović Srpska Akademija nauka i umetnosti. — Posebna izdanja. — Knjiga DLXVI. — Primljeno na 7. skupu Odeljenja jezika i književnosti, 25. decembra 1984, na osnovu prikaza samog autora. — Beograd, 1986. )
Nije pametno sada ići u neki „sveobuhvatni sporazum“ Srbije i takozvanog Kosova. Nekome se žur, jer je sada najpovoljniji momenat za takozvano sveobuhvatno rešenje!!
Zanični Beograd ne bi trebao da naseda na ovu igru…
Takozvani „zamrznuti konflikt“ je jedino racionalno rešenje u ovom trenutku. Ono što važi za Kipar treba da važi i za Zapadni Balkan. Republika Kipar i pored nepostojanja „sveobuhvatnog sporazuma“ o normalizaciji odnosa sa takozvanom Republikom Severni Kipar razvija se kao normalna demokratska država i čeka povoljan geopolitički trenutak za rešenje problema okupacije severnog dela ostrva.
Nisam siguran da je pisac dao odgovor na svoj naslov. Najprostije receno, Putin i Kinez su mu naredili da ne deli KiM, jer jednom dati saglasnost za otete teritorije, znaci otudjivanje dela svoje zemlje za sva vremena !!! Verovatno su mu uslovili svojom daljom pomoci.
Poenta je da ako se on pravi mutav, oni ozbiljno delaju, a mi imamo granice odavno, ne treba raznoraznim svetskim ubicama, pocevs od jevreja cionista, pa preko njihovih slugu, amerike, eu, siptarije, ustasije, milogoraca itd. davati i mrvicu naseg. A pogotovu ne treba davati djavolima dusu. Hvala Bogu, ipak ima promene. Kad su nas navedene skotine bombardovale, nismo imali niciju pomoc, sem Boga koji im nedade po njihovoj zelji da nas sve pobiju, kao svedoke ,,ubistva,, Boga Sina ! Dade Bog, imamo jake Ruse i Kineze za prijatelje, a ti, mali aco, pamet u glavu, imas uz sebe navedenu silu, a ako predas metar nase dedovine, sudice ti narod, a i Bog, nemoj da sumnjas, iako si za sada daleko od Boga !
Rat za „Srpsku krajinu“ u Hrvatskoj bio je rat za razgraničenje, kao i rat za Republiku Srpsku. Prvi je završio tragično, a drugi se smatra „uspehom“, iako je je njegova cena bila oko 100.000 ljudskih života i trajno pokvareni odnosi među nekada bratskim narodima na Balkanu.
– Ne mogu a da ne prokomentarisem ovu izjavu buduci da uvek Srbi iz matice stvari vide iz svog ugla dok mi u resajanju to shvatamo na drugaciji nacin.
Prvo, bratstvo je bilo privid i odgovaralo je u onoj velikoj drzavi malim narodima da se organizuju ojacaju, formiraju i kao sto i bi stvore svoje vlastite drzave. Ako je svejedno u kojoj drzavi zivimo zasto njima nije bilo svejedno da zivimo svi u Jugoslaviji?
Zasto onda albancima smeta zivot sa Srbima u Srbiji, ili muslimanima?
Da je G. Vladimir Milutinović u vreme 1990 – 1999 ziveo u nekoj od bivsih republika shvatio bi da to nije bas tako.
Danas slusam kako je Slovenija profitirala ulaskom u EU. Standard veci, povecala broj stanovnika za 100 000 hiljada i mnogo toga, naravno pozitivnog.
– Slovenija je stanovnistvo povecala asimilacijom nas koji smo iz drugih republika 1991 ziveli u toj Republici, imali posao, firme, porodicu, kucu, stan. Svi smo zakonom koji su slovenci doneli postali slovenci posto manjine sem madjarske i italijanske ne postoje, i nisu povecali broj stanovnika zato sto su slovenke ohrabrene vecim standardom i boljim nacinom zivota radjale triput vise.
Kazu zivotna dob se produzila, ljudi zive duze, pa zive duze u celom svetu ne samo u Sloveniji. Ne kazu da su slovenci najzaduzeniji po glavi stanovnika, da ih svaki poslanik u Briselu kosta minimum 450 000 evra godisnje, da nemaju svoj suverenitet, svoju vojsku, svoju vanjsku politiku, da su u EU mnogo manje nego sto su bili u SFRJ.
Ne prihvatam teoriju da su Srbi u Krajini i R.S. branili granice zato sto to nije tacno. Danas i hrvatski generali javno govore da Srbija i Srpska nisu vojno pomagali slavonskobaranjske i krajisko-dalmatinske Srbe, da su ih ostavili na cedilu sto je najbolji dokaz da nije bilo nikakve velikosrpske agresije kako vole nase komsije da kazu i da nije bilo nikakve vojne sile iz Srbije i R.S. na teritoriji Hrvatske. JNA je bila vojska SFRJ i jugoslovenskih naroda koja ni po jednoj tacki zakona nije mogla biti agresorska, srbocetnicka i okupatorska.
Da su Srbi branili razgranicenje onda bi i Srbija vojno pomogla i odbranila taj narod nebi dopustila egzodus kakav u evropi nije vidjen cak ni 1941 g.
Ako Srbi prihvatimo ovakve teze da smo se borili za razgranicenje, onda prihvatamo krivicu za sve sto nam pripisuju a sto nije istina.
Ja sam u ona vremena zivela na tim podrucjima i znam da su Srbi iskljucivo pouceni svojim mukama iz 1914-1918 i 1940-1945g. odlucili da se suprostave unijacenju, istebljenju i asimilaciji. Ako bi Slovenija i Hrvatska srpski korpus tretirale kao narod i naciju onda tih tenzija koje jos uvek traju nebismo imali.
Hrvatska je domovina hrvata i hrvatica – kazu svi njeni politicari, Slovenija je domovina slovencev, kazu svi njeni politicari, pa kako onda mi koji pripadamo drugim nacijama da zivimo opusteno i da pristanemo da budemo hrvati i slovenci?
– Nemojte pojednostavljivati stvari koje su nas Sbe kostale preko 4 miliona zrtava, sto poubijanih sto asimiliranih.
Ja sam o nasoj proslosti mnogo vise naucila od one istorije koja se prenosila sa kolena na koleno, imala sam izuzetnu srecu da upoznam mnogobrojne ucesnike solunskog rata, ucesnike prvog i drugog svetskog rata, stradalnike i one koji su u oba rata vreme provodili bezeci cas ovamo cas onamo, znaci u izbeglistvima i zbegovima i ne samo srpske vec i hrvatske, slovenacke i muslimanske stradalnike.
Ni jedan nas istoricar nije opisiviao i svedocio o najstrasnijim mukama nasih starica, zena, devojaka nasih dedova i baka, nasih decaka i otaca koje su prezivljavali u pozadini fronta bez obzira dali je rec o prvom ili drgom svetskom ratu, o zverstvima tih istih koji nas danas optuzuju za genocid.
Zlo 21 veka vece je od svih zala iz proslosti jer se danas covek u dusi ubija u srcu truje jer su izjednacili i na pijedestal slavnih postavili zrtvu i dzelata.
Apsolutno se slazem da milosevic nije hteo da pomaze, ali ima jedno ali, i vi ste bezali u Srbiju, pre svega mislim na ratno sposobne muskarce. Licno sam razgovarao sa jednim mladim momkom iz Knina, u autobusu na liniji 95. Pitao me je nesto, pa rec po rec, od skoro pocetne stanice na N.Bgdu pa do djoke vasingtona ulice. To je bilo vec pred sam kraj, kaze bio je u odbrani Knina, pa kaze, skoro vise nema vojske, svi su u Srbiji i Bosni i evo ja dosao da nadjem gde bih se smestio, Vracam se ali uskoro je sve gotovo !
Bezali su ljudi od povampirenog ustaskog noza, od krvoloka, nisi video obesene u Gospicu, rasparane iskasapljene pa ti je cudno.
Ja nisam bezala, jos uvek sam gde sam i tada bila mada poslom i nekim zivotnim putevima zivim na relaciji balkan Skandinavija.
Ne osudjuj one koji su pobegli, svako od njih je imao deku ili baku koji su im pricali o strahotama za vreme prvog i drugog svetskog rata, a da budemo sasvim posteni, bezali su nasi pradedovi pre nekoliko vekova i iz Beograda, Nisa, Peci, Prizrena, Skadra, Draca, tad je druga sila gazila Srbiju i narod srpski.