Nedavno zaoštravanje situacije na Kosovu, koje bi se uskoro moglo ponoviti, pokrenulo je nova pitanja o tome šta Zapad želi na Balkanu. Tradicionalno, naša pažnja je više usmerena na Srbiju i Srbe, koje pokušavaju da „zgnječe“ zbog dobrog odnosa prema Rusiji i Rusima.
Gledajući poruke sa Balkana, stiče se utisak da su Albanci izraziti favoriti kolektivnog Zapada. Tome ne smeta ni to, što je bivši predsednik Kosova Hašim Tači, godinama optuživan za trgovinu ljudskim organima, a albanska narko-mafija možda i najjača u Evropi.
U vreme procvata ozloglašene „Islamske države“, Kosovo je bilo lider u Evropi po broju militanata koji su se borili u njenim redovima, a zatim su sledile Albanija i Makedonija.
Reči albanskog premijera Edija Rame da je njegov san ujedinjenje sa Kosovom nisu izazvale nikakvu (barem javnu) osudu u Evropskoj uniji i SAD. Kao da se time ne poziva na prekrajanje granica sa neizbežnim oružanim sukobima, koje će EU i NATO morati da razmrse.
Danas se Albanija i Severna Makedonija, sa četvrtinom albanskog stanovništva, smatraju kandidatima za članstvo u EU – iako su njihovi ekonomski rezultati za red veličine, inferiorniji čak i od najsiromašnije zemlje u EU – Bugarske.
I već sada je jasno da će oni postati ogroman teret za Ujedinjenu Evropu. Obe države su već članice NATO-a. Od 2010. godine građani svih balkanskih država mogu da putuju u Evropsku uniju bez viza.
Da bi se pronašli koreni takve blagonaklonosti zapadnog sveta prema Albancima, trebalo je zaroniti u srednji vek. U tom periodu, Albanci još nisu uspeli da stvore svoju državu.
Teritorija gde su oni živeli bila je u sastavu Vizantije, Venecije i Srbije. Među Albancima je bilo pravoslavaca, katolika, i svih vrsta jeretika. U mnogome je nedostatak čvrste verske osnove, doveo do toga, da je dolaskom Osmanskog carstva većina Albanaca prešla na islam, međutim, deo Albanaca je ostao i pravoslavan, i danas čak imaju svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu.
Dakle, u zemljama koje su dugo bile u sastavu Osmanskog carstva, zbog delimičnog katoličanstva, Albanci su za Zapad bili više „njihovi” nego pravoslavni Srbi ili Grci. Štaviše, na ruku im je išla činjenica da njihov jezik nema bliskih rođaka, pa shodno tome, nisu mogli da gledaju prema Rusiji ili bilo kom drugom potencijalnom konkurentu.
Albanci su svoja nacionalna prava i pretenzije na teritorije Srbije, Crne Gore i Grčke proglasili 1879. godine. Generalno, na njih su prilično blagonaklono reagovale Nemačka, Austrougarska, Francuska, Britanija i Italija. Samo stvaranje nezavisne Albanije 1912. godine, u mnogome je bio nemački projekat da spreči Srbiju, koja je već bila viđena kao instrument ruskog uticaja u Evropi, da dobije izlaz na Jadransko more.
To, međutim, nije značilo zadovoljenje svih „želja“ Albanaca. Tokom Drugog svetskog rata, Nemačka i Italija su ponovo videle Albance kao silu koja će obuzdati Srbe. Zato su ih podržali, uprkos uspostavljanju italijanskog protektorata nad Albanijom.
Kosovski Albanci u zapadnu Evropu, su primani na stalni boravak još od kasnih 1960-ih. Devedesetih, pa i sada, Albanci su igrali i igraju ulogu najpouzdanije barijere, protiv sve većeg uticaja Rusije i Srbije.
I zato im je dozvoljeno da stvore dve i po države na Balkanu – Albaniju, polupriznato Kosovo i Severnu Makedoniju. Činjenica da su etnički albanske zemlje siromašne, čini njihove vladare poslušnijim. A to što i oni, kao i Hašim Tači, imaju problema sa zakonom – ih čine idealnim poslušnicima Zapada.
Evropskoj uniji su potrebne svojevrsne migracione „jame“ u koje se mogu slati izbeglice iz zemalja Bliskog istoka i Afrike. Nijedna od sadašnjih zemalja EU neće pristati da igra takvu ulogu. Ali Albanija i Kosovo će se dobro snaći. Potreban im je novac, a kulturna distanca sa posetiocima nije tako velika. Međutim, postoji rizik od porasta broja sledbenika radikalnog islama među Albancima.
Konačno, današnji Albanci su izgubili „demografski nagon“. Do pre 25-30 godina njihov natalitet je bio mnogo veći, nego kod drugih naroda Evrope. Sada su se izjednačili sa evropskim prosekom, stoga je i njihova agresivnost, kako se čini, postala manja. Kao rezultat toga, oni postaju upravljiviji nego ranije. Štaviše, procene su, da im EU neće dozvoliti da se zaista ujedine, u okviru jedne države.
„Velika Albanija“ će i dalje biti dve i po zemlje. Zato ne treba da čudi što, sa stanovišta Zapada, Albanci na Balkanu mogu skoro sve. Oni su mu dugo bili favoriti u regionu, a ovo favorizovanje je posledica verskog i geopolitičkog pitanja, kao najpouzdanije barijere uticaju Rusije na Balkanu.
autor:Misa Antonić
izvor:https://sedmasila.rs/
