Zašto kažeš odgovornost, a misliš na komisiju?

0
58

Ima stara izreka “državni pos’o niko nije završio”. Nova bi mogla biti “broj zaposlenih u javnim službama još niko nije izbrojao”. I neće. Kao što nikada neće uvesti platne razrede i nikada neće biti lustracije. Mislim o svim vlastima još od Tita na ovamo, a bojim se i o sledećih nekoliko, jer ne znam ko će odoleti otvorenim prilikama da se u nedogled zapošljavaju rođaci, prijatelji, partijski aktivisti, za lepu platu i bez ikakve odgovornosti. Primera ima desetine, baš koliko ima i različitih kancelarija i komisija od koje većina nema nikakve stvarne rezultate. Ili jednostavno ne žele da se javno eksponiraju pa javnost o njima ne zna mnogo. Evo, na primer, razne vladine komisije. Kad u Google pretraživač ukucam “vladina komisija” prvo mi ponudi onu za davanje saglasnosti za zapošljavanje, pa za nestale bebe, pa za žalbe. Ima za hartije od vrednosti, pa za zaštitu konkurencije, pa za kontrolu državne pomoći. Imamo Komisiju za nestala lica, za javne nabavke, za zaštitu potrošača, Komisiju za istraživanje ubistava novinara na Kosovu i bivšoj SFRJ. A ako neću dalje da guglam, od čelnika svih ovih komisija znam samo Veljka Odalovića. I nisam sigurna da li je to dobro.

Kad smo ljude pretvorili u brojeve?

Poslednje vesti sa sajta Komisije za nestala lica glase:

“30. septembra 2021. godine na administrativnom prelazu Merdare izvršena je predaja identifikovanih posmrtnih ostataka sedam lica albanske nacionalnosti ekshumiranih na lokaciji Kiževak, kao i reasocijacija posmrtnih ostataka za dva lica albanske nacionalnosti sa iste lokacije.“

“Dana 24. septembra 2021. godine, na administrativnom prelazu Merdare, preuzeti su identifikovani posmrtni ostaci tri lica srpske nacionalnosti, koji su stradali tokom sukoba na Kosovu i Metohiji.“

Nema imena, nema sudbine, nema ljudi, nema kako su tu završili, ko ih je pobogu ubio. Ima samo brojeva.

Da Vas podsetimo:  Mene, mene tekel ufarsin II

Mog druga iz mladosti Tomicu, tražili su godinama. Nestao je na Kosovu, nije se znalo ni gde ni kako. Uhapšen, streljan, ne nije, u logoru je, živ je, javio se nekome, prepoznao ga je neki Albanac pa javio nekom nekadašnjem komšiji iz Đakovice, zvao je neki oficir Tomičinog tatu takođe oficira i rekao živ je pustiće ga. Ne neće. Ja znam kako je bilo meni, ali ne smem da mislim kako je bilo njegovom mlađem bratu kad je, kako mi je sam davno ispričao, „išao da prepozna neke njegove stvari“. Da li kaiš ili sat, ja se više ne sećam, ali brat se seća. I svaka je priča takva.

Kako onda nekome sa albanske strane padne na pamet da izgovori – neću da pregovaram dok je na čelu komisije za nestale Veljko Odalović. A srpska strana ljutito kaže da neće smeniti Odalovića „jer nije ga Kurti ni postavio“. Šta je važno u ovoj priči? Šta je najvažnije? Izgleda da se ostane na čelu nečega.

I nije samo reč o Kosovu. Svake godine početkom avgusta prolazimo kroz iste slike. Žene u crnini i decenijama posle rata u Hrvatskoj plaču oko Crkve svetog Marka, novinarke plaču s njima zajedno jer ništa se ne menja. Svake godine neka nesrećna žena govori na nekom pretužnom skupu i kaže kako samo želi da ih pokopa. Muža ili sina ili brata. I plačemo. A Komisija nam iznosi statistiku.

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, od početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji 1991. godine, još uvek se traga za 9.969 ljudi. Povodom Međunarodnog dana nestalih, rečeno je da se, od oko 35.000 ljudi koji su nestali tokom ratova devedesetih, ne zna se sudbina 1.968 nestalih u Hrvatskoj, 1.630 na Kosovu i 6.371 u Bosni i Hercegovini. Predsednik Vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović rekao je novinarima da je od prethodnog Međunarodnog dana nestalih rešeno 11 slučajeva nestalih lica srpske nacionalnosti.

Da Vas podsetimo:  Svi birači koji su se zatekli na biračkom mestu mogli su da glasaju i posle 20 časova

„To je strašno poražavajuće, ponižavajuće“, rekao je Odalović.

Jeste, tako je.

Novinare sad ne ubijaju, ovo pre se ne važi

Novinari ovde sve češće umiru prirodnom smrću i to se može oceniti kao napredak. Ne ubijaju nas po ulici, dobro je. Bila je jedna zapaljena kuća ali sudeći kako taj slučaj ide, bolje da je čovek sam odustao i prodao se za neko savetničko mesto. Komisiju za istraživanje ubistva novinara osnovala je 2013. godine Vlada Srbije, na inicijativu Verana Matića i on je od tada na njenom čelu.

Dada Vujasinović pronađena je mrtva u petak, 8. aprila 1994. godine u svom stanu u Beogradu. Slučaj je još otvoren. Slavko Ćuruvija ubijen je u petak, 11. aprila 1999. godine, u Beogradu, ispred svog stana. Čeka se presuda. Milan Pantić ubijen je u ponedeljak, 11. juna 2001. godine u Jagodini. Istraga je u toku.

I ova dva primera su dokaz da kada nešto radite, pa to možda nije najuspešnije, podložni ste kritici – da nije urađeno dovoljno, zašto se ne promeni pristup, možda bi neko drugi bio bolji. I to je poruka mladima da ne nasedaju, da prebace na drugoga. Što da trpe kritike, kad je bolje da se sakriju. Ko za njih zna, osim nas nekih kojima u ruke dođe godišnji izveštaj vlade. Pa shvatite koliko ih je.

Drugi na crevu

Čuven je podatak da Srbija decenijama unazad nije prebrojala koliko joj je ljudi zaposleno u državnoj upravi. Evo pre neki dan ministarka Marija Obradović saopštila je da fali 1000 inspektora, neće ljudi na teren. Hoće u komisiju. Ili još bolje u neku „vladinu kancelariju“.

Jer samo ako ih navedemo: Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Kancelarija za reviziju sistema upravljanja sredstvima Evropske unije, za upravljanje javnim ulaganjima, za koordinisane poslove u pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini, za borbu protiv droga, za informacione tehnologije i elektronsku upravu, za istraživanje nesreća u saobraćaju, Kancelarija saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka i čuvena za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom.

Da Vas podsetimo:  Iz DS u SNS, kapital drastično uvećan, imovina i zemljište upisana i na decu

Ova poslednja poznata je po Tomislavu Nikoliću, ovu prvu proslavio je Nikolićev nekadašnji savetnik Marko Đurić. Sadašnji predsednik te komisije, taze naprednjak (ranije istaknuti DSS-ovac) Petar Petković sada gostuje po televizijama pronoseći slavu dokumenta po kojem će Srbi kad ulaze na Kosovo stavljati stiker preko grba na tablicama vozila. Veli da je to velika pobeda do koje ne bi došlo da se on, kao pregovarač, nije i danju i noću čuo sa predsednikom Srbije, te da ovakav dokument “ne pada sa neba”. U nekoliko minuta na RTS-u nekoliko puta zahvalio je Vučiću. Možda je on imao dobru nameru, ali ja čujem krik “Nisam ja, on je! Zapamtite kad opet preletim!”

Jednom nam je jedan marketing menadžer pričao kako mu je u životu san da bude „drugi na crevu“. To je onaj u Formuli jedan koji pridržava crevo onome što sipa gorivo. Plaćen bogovski, odgovornost nikakva. Tad je bilo simpatično kad je bio mlad, sad više i nije.

Naslovna fotografija: Fonet

https://www.istinomer.rs/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime