„Ovde su bili rovovi”, pokazao mi je deda, jedva primetne udoline obrasle travom na utrini južno od sela, gde smo u vetrovitim danima, mi deca, slušali muziku košave i puštali papirnate zmajeve. Bio sam pomalo razočaran. To što sam video nije delovalo posebno interesantno. Očekivao sam da to bude jarak dubok, da u njemu čovek može uspravno da stoji i iz njega puca na neprijatelja, a ne ovo. Ovde, kad bi pulin ušao video bi mu se rep onako kudrav i uvijen u spiralu kao u škorpije. Ipak, dečija radoznalost bila je takva, da čim se pomene rat i oružje, mašta proradi. Video sam pognute vojnike u trku, čuo paljbu pušaka i eksplozije granata, kao kad u bioskopu gledam neki ratni film.
„A ko ih je iskopao? Partizani?”, upitao sam, jer svo moje znanje o ratu, svodilo se na to da su postojali Nemci i partizani koji su se međusobno borili.
„Ne, ovo su rovovi koje su devetsto osamnaeste iskopali austrougarski vojnici u Prvom svetskom ratu”, strpljivo mi je objašnjavao deda, „partizani i Nemci su ratovali kasnije u Drugom svetskom ratu… Kad su Mađarima kola krenula nizbrdo, dok su se povlačili, ovde su uspostavili liniju odbrane, ali su se kratko zadržali. Otišli su bez borbe. Posle je naišla srpska vojska i produžila prema Zrenjaninu. Onda se Zrenjanin zvao Veliki Bečkerek”.
„Kakvi sad Mađari, malo pre si rekao austrougarski vojnici?”
„To ti je jedno isto. Jeste malo komplikovano, ali slušaj… Odakle da krenem?”, rekao je deda više sebi, a onda nastavio, „ovde je ranije bila Austro-Ugarska, Jugoslavija tada nije postojala. Ja sam rođen devetsto četvrte, pre šezdeset godina i u školi sam učio mađarski, jer su ovde u Banatu vladali Mađari, a u Beču su bili glavni Nemci. Nemci i Mađari su bili ravnopravni u Austro-Ugarskoj, zapravo su Švabe bile povlašćenije, a Mađari su se stalno bunili i borili da steknu ravnopravnost…
„A mi Jugosloveni? Jesmo mi negde vladali?”
„Rekao sam ti. Jugoslavija nije postojala. Postojala je Austro-Ugarska i Srbija. Na Dunavu i Savi je bila granica. Kad se završio rat, Austro-Ugarska je bila poražena i raspala se na više država i cela Vojvodina i Crna Gora su se pripojile Srbiji. I Hrvatska i Slovenija. Tako je nastala, kraljevina SHS, koja se posle zvala Jugoslavija.
„A šta znači SHS?”
„Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.”
„A Bosna i Hercegovina i Makedonija, kad su se one pripojile Jugoslaviji?”, upitao sam.
„Ideš u peršun, dete”, odgovorio je deda, „toliko pitanja. Ni profesor istorije ne bi mogao da sve to razjasni… Makedonija se ranije zvala Stara Srbija i zajedno sa Kosovom je oslobođena od Turaka u Prvom balkanskom ratu, a odbranjena od Bugara u Drugom balkanskom ratu. A Bosnu i Hercegovinu je Austro-Ugarska preotela od Turske, pa je posle Velikog rata pripala kraljevini SHS.”
„Pa, koliko je to ratova bilo?”
„Od kako sam rođen, Srbija je učestvovala u tri rata. U Prvom balkanskom, Drugom balkanskom i Velikom, ili Prvom svetskom ratu, a Jugoslavija u Drugom svetskom ratu.”
„A zašto ljudi ratuju?”
„Vrag će ga znati… Zbog politike valjda.”
* * *
„Ovde, gde je ova njiva, bila je utrina. Tu su pasle ovce i krave. Posle su je uzorali i sad je njiva. A, tamo gde je žbunje i onaj deo zida, tamo su bile zadružne kočine, tu su gajene svinje. To je napušteno i samo se od sebe srušilo, a ljudi malo po malo razvukli ciglu i crep, pa je sad ostao samo taj deo zida. Promašena investicija, kažu… Nego, nešto drugo sam hteo da vam ispričam. Pre otprilike šezdeset godina, a tad sam bio kao vi sad, treći-četvrti razred, deda me je doveo ovde da mi pokaže gde su bili rovovi iskopani u Prvom svetskom ratu”, objašnjavao sam četvorici unuka, „sad se to ne vidi, ali, tu su bili. Negde na sredini ove njive, otprilike… Pa vi ne slušate! Ostavite te mobilne telefone i igrice, zar vas ne interesuje da saznate nešto o prošlosti?”
„A čemu služe rovovi?”, upitao je najmlađi unuk, dok su se ostali kliberili gurajući telefone u džepove.
„Da se vojnici zaštite od neprijatelja, od metaka. Kad je rat onda se puca i vojnici ginu.”
„A jel rovovi mogu da zaštite od bombardovanja?”, postavi pitanje najstariji, dok su se dvojica srednjih, gurkala i nešto domunđavala.
„Ne baš”, odgovorih.
„Pa, gde ste se vi sklanjali od NATO bombi?”
Slegao sam ramenima. „Mi se nismo sklanjali. Naše selo nisu bombardovali. Ljudi u gradovima su silazili u skloništa i podrume… To je bilo pre nego što ste se vi rodili. Bilo, ne ponovilo se.”
„A jel sad u Ukrajini vojnici kopaju rovove?”
Trgoh se.
„A otkud vi znate da treba da kopaju rovove?”, upitao sam.
„Pa tamo je sada rat, kažu na televiziji.”
„Jeste. Rat je.”
„A zašto ljudi ratuju…?”
„Teško pitanje… Zbog politike, valjda”, odgovorio sam.
autor:Dušan Genc
