Novak Đoković je zaplakao na teniskom terenu u Brazilu pred milionskom publikom. Dugo, dugo nisam osetila takvu potrebu da se nasmešim.
Mala zelena loptica se još nije ni umirila, a domaća publika je udarila po bekhendima. Zamisli, Novak je izgubio.
Zastave kao da su pale na pola koplja, bureci napunili plazmom, a Nada Macura obukla bundu i bacila flašicu vode.
Nepobedivi Novak je izgubio.
Horda zavidnika i nesposobnih pljuvača prebacivala je nemilosrdno svoju glupost preko mreže.
Monitori su se zacrneli od komentara „izdao je Srbiju“, „vidi se da ga baš briga“, „ovo je sramota“.
Je l’?
Kažu mu teniski stručnjaci i šampioni iz fotelje. Dok su se Novaku oči punile suzama, meni se potkrao smešak.
Sela sam da gledam tenis, a videla sam – čoveka.
Čoveka koji nam je dao toliko mnogo – kako pati što nam nije dao još više.
Videla sam osobu ogoljenu od svakog marketinga, sponzorskih ugovora i materijalnih gluposti.
Videla sam srce iza tog reketa.
Ima toliko miliona da može do kraja života da se smeje – ipak, pred milionima je plakao.
Nismo mi njega nikako zadužili da se on nama izvinjava – a ipak, to je uradio.
Nismo ga finansirali dok je bio dete – a on je donirao novac našoj deci.
Na prvi znak da je izgubio i da je čovek – ljudi su ga pljuvali, a on našu državu na svakom koraku hvali.
Đoković je sportu dao mnogo. Dao mu je rekord, istorijski uspeh, fantastičan skor, ali i sitnicu koja ne staje na teniski teren, niti je u sitnim slovima ugovora.
Dao mu je dušu. Pokazao je da igra srcem.
I u odrazu tih suza, onih za koje nije bio plaćen, videlo se za koga to srce kuca.
Za iste te koji su se usudili da takvoj sportskoj veličini zamere što je zaplakao.
U tim suzama ima više hrabrosti nego što će oni ikada imati.
Hvala ti, Novače. Što si nas naučio kako se pobeđuje i što si pokazao kako se gubi.
Šampionski.
Iskreno.
Ljudski.
Nina Gavrilović
24sata.rs
Skoro nisam pročitala tekst koji me je uzbudio kao što je tekst G. Nine Gavrilović „Sela sam da gledam tenis, a videla sam čoveka…“ Ja nisam zaplakala kada je Nole izgubio meč, ali me je rečenica Nine Gavrilović rasplakala. U njoj ima toliko ljudskosti, toliko plemenitost – onoliko koliko Srbiji nedostaje. Primitivizam je osvojio Srbuju – čitam komnmentare na društvenim mrežama i sramota me je i žao u ikme Nivaka , Velikog Novaka. Sad primitivci uživaju; ruše heroja!!Kakav uspeh, kakvo duševno ispunjenje… Ima li za njih nešto slađe? Andrić je to najboqe objasnio – krv je željna tuđeg pada, ali ne vidi veličinu ČOVEKa.
Nije čivek koji ne zaplače! Nije Nole zaplakao što je izgubio meč, zaplakao je zbog onog što primitivci i zluradnici nikada neće razumeti. Zato ih ne treba uzeti ozbiljno. Oni žive za tuđe posrnuće, ali sami puze po tlu i nikada se neće uzdići. A Nole je velik i bio i sada je. A sem radosti koju nam je pružao, dao je Srbiji ono što ona njemu nukada nije. Bravo, Nole, veliki si, hvala na radostima koje nam pružaš. Čekamo Te…