Zašto mi ovo ne znamo?!

0
1616
Patrijarh Pavle / Foto; printscreen (opanak.net)

Moji najčitaniji tekstovi su ništa drugo nego šamaranja onoga što nama svima nije po volji. A tekstovi u kojima piše za šta mi treba da budemo išamarani, i to skoro svaki dan, to bude onako… Neprimećeno. Pročita se, ali deset puta manje, iako sto puta više vredi. Ne ljutim se. Ne pišem to da bih nekom otvorila oči, da ne da Bog. Pišem da ne zaboravim – ko sam. Studirala sam kulturu, zapravo, umetnost u većoj meri. Teoriju sam izučavala, ali baš onako štreberski, a ni praksa mi, hvala Bogu, nije loše išla.

I mogu da kažem, mogu jer sam matora, da mi propadamo, ne zbog Vučića, Brnabićke ili „žutih“, nego zato što ovo ne znamo. I nemojte da mi se iznenađujete, nego dajte da vidimo kako da svoj doprinos svojoj ličnoj patnji – ispravimo. Dakle, da se pitamo zašto mi ovo ne znamo… I da se dogovorimo kako da saznamo.

Na slici koja sledi je Hilandar, trpeza za Savindan. Juče je bila hilandarska slava, Vavedenje… Ima nestvarnih fotografija

Najlepše su na Fb stranici „Crkva Pecinci“ (Pećinci, što bi rekli naši kad se ne prave Latini 🙂 I kad smo kod Hilandara, skoro pročitah kako se sahranjuju monasi na Hilandaru…

Meni je uglavnom bilo jasno zašto se šta radi na takvoj sahrani tamo, ali sam počela da se pitam da li mi uopšte znamo da reči „smrt“ i „upokojenje“ nemaju isto značenje… Upokojenje je prelazak iz ovog života u onu drugu, onostranu, dimenziju, u kojoj se život nastavlja. To je trenutak kada se duša, koja je večno živa, razdvaja od tela. Telo sahranjujemo, a duša odlazi svojim putem. Reč „sahraniti“ znači – sačuvati. Dakle, telo sahranjujemo jer će nam opet trebati. Kad? Kad Gospod dođe drugi put na Zemlju. Tada će se svaka duša procenjivati, Bog će suditi živima i mrtvima. To je to što se naziva Strašni sud, o kome nam, zapravo, niko nikada ništa nije rekao. Tada će se neke duše vratiti u telo, ako ga nismo spalili, a neke duše… Teško njima. To ponovno naše vaskrsenje, to je ta radost hrišćanskog života. To je ta radosna vest koja možemo pročitati u Jevanđelju. Pa, reč „evangelije“ upravo to znači – radosna, blaga vest. Vest da i mi možemo da vaskrsnemo. To je suština naše vere. Zato i slavimo Vaskrs. Slavimo dan kad je Bog, žrtvom Svog Sina, omogućio da i mi jednog dana vaskrsnemo. A da li ćemo vaskrsnuti, to zavisi od više stvari… U svakom slučaju, nama niko nije rekao da naše duše žive večno. Ali – kako žive…? E, to je pitanje na koji ćemo na tom Strašnom sudu dati odgovor.

Da Vas podsetimo:  Par trikova koje koristim u organizaciji vremena

Reč „smrt“, pak, označava život u tamnici demona. Znači, možeš da budeš živ, ali u kandžama sila zla. Samo zvuči paradoksalno (živ a mrtav), ali, razmislimo, kakve nade u sopstveno spasenje ima surov, pijan ili naduvan čovek? Njegova duša je već u kandžama da l` droge, da l` alkohola, da l` bezdušnoti, da l` pljačke, da l` mimikrije, da l` brenda, da l` laži. da l` drugih niskih vibracija… I takavi se, jednog dana upokojimo. E, šta se tada dešava sa dušom?

To je moje pitanje iz naslova – zašto mi to ne znamo?! To znati, to je, pre svega stvar kulture. Pa da l` ćeš da veruješ ili ne veruješ – to je tvoja stvar. Ali – bar da znamo! O upokojenju neće niko da čita. Kad nam se neko upokoji, nije nam do čitanja. A pre toga – što bismo?! 🙂 Joooj, kukala nam majka. Veronauku određuje neko ko ili nema pojma, ili ne sme da ima pojma. Veroučitelji su najveći mučenici među nama srpskim hrišćanima. To njihova duša zna kako im je. A i nisu svi isti, da ne preterujem.

Dakle, šta se dešava sa našom dušom po upokojenju?

Prva dva dana, duša obilazi mesta koja je na Zemlji volela. Taj užas da uđe nazad u telo, verovatno se ne može ni opisati. Trećeg dana Bog šalje Anđela čuvara te duše da je privede Tvorcu. Kad se to desi, mi se okupimo na opelu. Opelo može da bude i pre sahrane, i posle sahrane, ali uvek u treći dan od upokojenja. Kako to?! Pa, lepo. Lepo. Da li sveštenici to znaju? Znaju. Čitala sam u njihovim knjigama. Oni znaju, mi ne znamo. Nemamo pojma. Nosimo cveće vence i „suze“ na sahranu, iako je Patrijarh Pavle rekao da to ne radimo. Pričao, napisao. Kaže: „Onom ko nije znao za Boga, venci neće pomoći. A onome ko je znao, to ne treba. Bolje je taj novac dati nekome za pokoj duše pokojnika“.

Da Vas podsetimo:  Pamćenje

Tzv. „Prvo jutro“ posle sahrane, ono što odlazimo na groblje, u pravoslavlju ne postoji. Lepo, ne postoji. To ništa ne znači. Trećeg dana Anđeo je odveo dušu do vrata Raja da vidi svu tu lepotu, pa opet obilazi mesta na zemlji i ljude koje je volela. Rečju, odmara se od sopstvenog bola zbog rastavljanja sa telom… I tako je od opela do devetog dana.

Devetog dana od upokojenja, to često bude šesti, sedmi dan od sahrane, ali, ne zaboravimo, datum sahrane nije bitan, bitan je trenutak upokojenja, dakle devetog dana od upokojenja, Anđeo ponovo vodi dušu do Boga. E to je ono kad mi dajemo parastos. Mi smo tada molitelji Boga da bude milostiv prema duši našeg pokojnika. I to treba da bude tog dana kad je duša pred Bogom. Ne može da bude „u prvu subotu“, ili na „sedam dana“, ili kad nama padne na pamet. Ljudi, ako mi nismo tu kad se odlučuje o našem najmilijem, pa kad ćemo da budemo uz njega? Ne, ne ide se svaki dan na groblje. To samo povećava našu tugu, a pokojnoj duši je još teže, jer ne može da kaže šta joj treba. A treba joj svakodnevna molitva i naše preumljenje.

Tog devetog dana duša odlazi do vrata Pakla i 30 sledećih dana gleda zbog čega se sve stiže tamo. I, da se razumemo, Raj i Pakao nisu mesta, to su stanja duše. I 40-og dana od upokojenja i naša duša stiže na procenu – da li će u Carstvo Nebesko, u koje se stiže postom, molitvom i dobrim delima, ili će u večne muke. Kad se kaže večne muke, to se misli bukvalno – večne. Kakvo je stanje duše, rekoh, procenjuje se upravo 40. dana od upokojenja. E, to je ta Četrdesetnica, koja je kod nekih pravoslavaca važnija od sahrane. Pa, važnija, da. Tako je doživljavaju. Jer, baš tog dana duši Bog privremeno sudi i ona odlazi tamo gde je procenjena. A za koja dela se sudi? Ooooo, ko će to da nabroji? Pojam i lepeza greha su istovremeno tako prošireni a neprepoznati, da se naši preci prevrću u grobovima. Plaču na Nebesima, jer znaju šta nas čeka kad odemo tamo. Oni vide da smo već mrtvi ovde, tj, u kandžama Zla (odličan je naslov knjige Vidosava Stevanovića „Rinfuz mrtvak“, jer smo mi jako, jako dugo mrtvaci u rinfuzi. Ali, ne znam kakva je knjiga. Pa… Ne znam. Oprostite na iskrenosti. Ali, da smo mrtvaci, mrtvaci smo. Rinfuz. Da…).

Da Vas podsetimo:  Plač ponižene srbske majke

I tako… Pročitah kako sve ovo izgleda na Hilandaru. Setih se kako je sahrana izgledala kad sam bila mala. Posebno u selu… I setih se jednog mladog bračnog para koji želi o svojoj veri nešto da sazna. Govorili su o tome da njihovi prijatelji neće da krste decu. Zašto? Da je taj „naš običaj“ džabe, možda bi i pristali. Ali, „ovima, što voze ova kola, što ne znaju šta je dosta…?! Njima?! Ne dam!!! NjIMA ne dam dete!“. Bila sam u ne malom šoku… Kome „njima“?! Duša nekrštenog, koja prebiva u pravoslavnoj porodici, lišina je zaštite… „Šta joj fali?“, smeje mi se neko.. Čekaj, nije život trenutno stanje. Život duše je trajno stanje, dragi moji.

Pisala bih još, ali se bojim da će mi dati orden Svetog Save. Ili velikomučenice beogradske 🙂

Razmislite o ovome..

PS Ah, da. Ima da se kupi knjiga, ali ne u crkvi, „Šta treba da se zna o grehu?“. U njoj piše za šta će da nam se sudi. Kažu da već godinu dana čeka blagoslov u Patrijaršiji. Nisu oni pisali pa ne valja 🙂 Šta li…? A Bog nas opominje, pa udara, da ne znamo kud ćemo… E, moji oci, e…! Počeo je post, pa ko je svestan njegove važnosti, on će da se menja… Sudija čeka. Ali vreme ne čeka… Pa mi da požurimo, pre najezde ljudi s istim imenom i godištem…

Izvor: Blog Frket

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime