Za Srbe je vladavina prava norma najmanje još od Nomokanona i Dušanovog zakonika. Danas se za pravdu i vladavinu prava moramo izboriti sami, jer nažalost više ni u tragovima ne postoje političke snage koje bi se za to zalagale
Haos u kome živimo razliva se polako u sve pore i aspekte društva. Sve je podložno radikalnoj politizaciji, uključujući i osnovne civilizacijske norme kao što su moral, istina, estetika. Time se izvanredno uklapamo u opšte svetske trendove, gde globalni lideri otvoreno govore o tome da ih nikakvi zakoni ne obavezuju osim sile i onoga što oni subjektivno vide kao „moralne okvire“. Rezultate vidimo.
Rezultat izostanka normi i zakona u međunarodnoj sferi očigledno vodi ratovima, ali tu se bar zna ko je sa koje strane i šta može da vas očekuje. Možda je još teže živeti unutar društva u kome su ti okviri razoreni. Stoga smo prinuđeni da obnavljamo osnovne lekcije o tome kako bi trebalo da izgleda savremena civilizacija. Npr, da u društvu vladaju zakoni, a ne arbitrarna ljudska volja. To se zove vladavina prava i nekada je spadalo u najvažnije tekovine civilizacije.
Naravno, vladavinu prava ne treba idealizovati. I u najuređenijim društvima postoje nejasnoće, norma evoluira prateći život. Međutim osnovno pitanje je da li u tom društvu postoji volja, kod elite ali i kod običnog naroda, da se zakoni donose i poštuju kako bi život svima bio lakši.
Osnovni smisao postojanja zakona u jednom društvu jeste predvidljivost. Potrebno je da svi znaju šta je dozvoljeno, a šta je zabranjeno i koje su sankcije ukoliko se norme prekrše. Zakone donose parlamenti na osnovu običajnih normi i pravila, a sudije bi trebalo da ih primenjuju jednako prema svima, uključujući i one na vlasti.
Buđenje nepoverenja
U nekim teorijama se smatra, čini se s pravom, da je od nepostojanja zakona ili funkcionisanja bez njih gore stanje u kojem zakoni nominalno postoje, ali se primenjuju selektivno i diskriminativno. Srđa Trifković često za društva poput našeg koristi termin anarhotiranija. Naime, to su sistemi u kojima postoje nominalni zakoni, koji se donose jer tako mora (npr. rekla Evropska unija), ali se unapred računa da se oni neće primenjivati.
Odnosno u praksi se oni ne primenjuju na zaštićene pripadnike političke i društvene elite, ali se diskriminativno i brutalno primenjuju na ostatak naroda koji nema političku zaštitu. To je zaista sistem koji razara bilo kakvo poverenje u institucije, zakone, pravosuđe i vodi tome da ovi potlačeni delovi društva, a time i čitavo društvo, gube veru u zakonitost kao takvu. Ono naprosto shvata da su, kao u nagorim marksističkim priručnicima, zakoni postali oruđe vladajuće klase i da se protiv njih regularnim demokratskim putem ne može uraditi ništa.
Na primeru Epštajn svi smo mogli da posvedočimo ovome o čemu pričam. Ako sam dobro registrovao, nakon objavljivanja nove serije fajlova u Americi niko nije uhapšen. Kako je to moguće? Jasno je da su se zaista dešavale najbolesnije satanističke seanse, pedofilske orgije i sve ono što je gurano u teoriju zavere; da je taj čovek organizovao sistem za ucenjivanje delova elite; da su često ljudi upravo kroz to regrutovani u elitu, nakon što se uprljaju, itd.
I sada kad je sve to postalo poznato, obelodanjeno i javno dostupno, umesto da svi završe u zatvoru, organizuju se ispitivanja, senatska saslušanja i slične budalaštine. Ali u zatvoru i na sudu, zasad, nije završio niko.
Slične stvari vidimo i kod nas. Mi ulazimo u vrlo opasno vreme kada je legitimitet vladajućeg režima na silaznoj putanji, a ne postoje regularni mehanizmi da se nezadovoljstvo kanališe kroz institucionalne i partijske okvire. Čovek koji o svemu odlučuje to jako dobro zna, što su pokazali poslednji lokalni izbori. U takvoj situaciji pravac koji je izabrao jeste da se maltene suspenduju institucije i da ostanu samo On i narod. Diskurs o ugroženosti sa svih strana treba da opravda suspendovanje procedura, institucija, regularne partijske borbe, slobode medija itd. No, od nedavno čak i pravosuđe.
Gore od nepostojanja zakona jeste kada oni nominalno postoje, ali se primenjuju selektivno
Ovde sam pre pet godina prilikom takozvanih ustavnih reformi koje su pravosuđe odvojile od parlamenta pisao koliko je to opasna i problematična stvar u društvu u kome stranci po dubini kontrolišu niz delova sistema. I onda se desilo sve ovo poslednjih godinu dana pa se pravosuđe podelilo na deo koji kontroliše vlast i deo koji kontrolišu stranci (tzv. nezavisno). Ovi drugi su korišćeni kao deo pokušaja destabilizacije režima, da bi vlast na to odgovorila donošenjem takozvanih Mrdićevih zakona kojima su faktički anulirane posledice ustavnih promena koje su sami donosili.
Obrni, okreni, rezultat je da je pravosudni sistem u potpunom haosu, da se sada smatra sasvim politizovanim sa obe strane i da veru u njegovu nezavisnost i vladavinu prava više nema niko. To su društva u kojima je jako teško živeti. Kako će da funkcioniše privredni sistem ako ne možete da utužite svog dužnika, i ako procesi traju godinama? Kako ćete da planirate bilo šta ako ne možete da dobijete pravdu, ako se počinioci krivičnih dela ne sankcionišu, ako pravosnažno osuđeni ljudi ne idu na izdržavanje kazne.
Kolaps pravosuđa
Štaviše, pravosuđe ne funkcioniše ni na osnovnim, administrativnim nivoima. Evo našeg primera sa instituta koji, čini se, odlično ilustruje gde smo. Pre dvanaest godina, još u vreme dok je direktor bio pokojni Dragan D. Lakićević, imali smo slučaj kolege koji je napunio četrdeset godina, nije doktorirao, izgubio je istraživačko zvanje i po sili zakona izgubio posao, što je i samo Ministarstvo nauke potvrdilo.
Nešto što je trebalo da bude administrativna odluka, nakon njegove tužbe Instituta, pretvorilo se u sudski proces, koji ni do danas nije okončan. Mi smo dobili na prvom stepenu, pa je na apelaciji postupak vraćen zbog proceduralnih razloga. Onda smo opet dobili na prvom stepenu, na šta se ovaj bivši kolega žalio. Onda smo dobili i na apelaciji, ali je gospodin uložio zahtev za reviziju na Vrhovnom sudu.
Pre par godina sam slučajno čuo od poznanika da je revizija odbačena, kao što smo i očekivali. Međutim, ni našem advokatu ni nama kao instituciji, ta odluka nikad nije stigla. Nedavno se advokat javio da pita da li nam je stiglo jer je presuda postala čak i javno dostupna. Na kraju smo morali da joj damo novo ovlašćenje da zahteva od suda da nam zvanično dostavi presudu i da posle 12 godina okončamo ovu epopeju… Ni krivi ni dužni.
Da ponovim, jako je teško živeti u takvim društvima u kojima je sve politizovano i u kojima probleme morate da rešavate tražeći vezu umesto da ih za vas, u skladu sa zakonom, rešavaju oni koje plaćate porezima.
Konačno, opasno je po život. Ulicama Beograda voze se u velikim i jakim mašinama ljudi koji razvijaju ogromne brzine, ne staju na pešačkim prelazima, prolaze kroz crveno svetlo, i svojim ponašanjem ugrožavaju sve ostale. Ali može im se jer za njih zakoni ne važe. Svako malo stoga čujemo kako je neko dete povređeno na pešačkom prelazu. Po pravilu ne čujemo da je bahati vozač za to odgovarao.
Vladavina prava
Evo još jednog primera. Kako smo sve starija nacija, i imamo sve veći broj starih ljudi kojima treba nega, privatni domovi za penzionere postaju veliki i razvijen biznis. No, veliki deo njih je ilegalan. Dakle u Srbiji nemali broj starih lica živi u potpuno nelegalnim institucijama.
Pošto su nelegalni, oni ne plaćaju poreze, pa su onda i cene usluga, odnosno smeštaja niže nego u legalnim domovima, gde je i inače teško naći mesto. Ali to znači i da apsolutno ne podležu bilo kakvoj kontroli rada osoblja, njihove osposobljenosti, higijenskih uslova, uslovnosti smeštaja, ispravnosti instalacija… Otuda se povremeno desi tragedija kada, npr. zbog neispravnosti električnih instalacija, zgrada izgori, uz ljudske žrtve.
Nedavno sam imao jedno slično iskustvo kada sam u Čačku otišao na koncert. U hali sportova, velika masa ljudi propuštana je kroz jedna jedina poluotvorena vrata. Zbog toga je koncert kasnio sat vremena. U prepunoj hali u kojoj nisam video druga otvorena vrata, pitali smo se kako bi to izgledalo kad bi se ne daj Bože nešto zapalilo, jer inače regularno se puši, pa se dešava da žar pada na perjane zimske jakne. Sećamo se tragedije u Kočanima, kada je masa dece izginula na koncertu jer nisu mogli da se evakuišu.
Pre 26 godina. veliki broj ljudi je podržavao Vojislava Koštunicu jer je obećavao da ćemo živeti dosadan, predvidiv život i da ćemo imati vladavinu prava, a ne ljudi. Iako ni njegovo vreme nije bilo uzorno po stvarnom funkcionisanju vladavine prava i ustrojenosti pravosuđa, to danas izgledaju kao zlatna vremena demokratije. Ono što je najgore je što je vladavina prava kao vrednost, potrebna norma, dostižan ideal i cilj potpuno nestala iz javnog diskursa. O njoj više niko ne govori, i ona nije cilj nijedne političke partije, između ostalog jer njih više i nema.
To što je to postao globalni trend, nije nam neka uteha. Za Srbe je vladavina prava norma najmanje još od Nomokanona i Dušanovog zakonika u kome se kaže da suđenje mora da bude po zakonu, a ne pod pritiskom ili strahom od cara. I takođe smo naučili da je Evropska unija, suprotno očekivanjima, neko ko ovde ne promoviše vladavinu prava, nego njeno kršenje ukoliko je u interesu njihove geopolitike, njihovih kompanija ili dragocenih metala koji im trebaju.
Za pravdu i vladavinu prava moramo se izboriti sami, ako želimo da živimo u predvidljivom društvu. Danas smo nažalost daleko od toga jer više ni u tragovima ne postoje političke snage koje bi se za to zalagale.
autor:Miša Đurković,direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
