Da bi zemlje mogle da uspešno funkcionišu važno je da se ne donose sve odluke na samom vrhu koji nema uvida u potrebe i resurse svih pojedinačnih grupa i zajednica. Decentralizacija političkog, upravnog i ekonomskog sistema omogućava kreiranje više centara moći, usled čega kreiranje ili održavanje samo jednog centra nije moguće ili je vrlo teško.
Politička i ekonomska decentralizacija
Stara fora iz Indeksovog radio pozorišta da je ‘’socijalizam onda kada te ja izdržavam, a ti si samostalan’’ dobro opisuje slučaj da politička decentralizacija mora ide ruku pod ruku sa ekonomskom – da se odluke moraju donositi tamo gde se neće osetiti samo benefiti neke politike, već i njeni troškovi.
Jedinice lokalnog nivoa vlasti moraju da imaju svoje izvore finansiranja – kao što je mogućnost da ubiraju poreze, odlučuju o njihovoj onsovici i stopama zbog fiskalne konkurencije, i da oni odgovaraju prenesenim ili izvornim nadležnostima.
Šta decentralizovati?
Veliki broj zemalja ima različite nivoe vlasti – od mesnih zajednica do gradova i opština, do regiona ili pokrajina, zaključno sa centralnim, ponekad federalnim ili konfederalnim nivoom vlasti. SAD ima federalne jedinice, Švajcarska kantone, Nemačke lendere, Poljska vojvodstva, Italija i Španija regije.
To šta će tačno biti centralizovano zavisi od brojnih društvenih, istorijskih, ekonomskih i političkih faktora. Zemlje koje imaju istoriju centralizovane države, kao Francuska koja je izgradnju centralozovane države započela još sa dinastijom Kapeta u XII veku značajno su manje decentralizovane od, na primer, Švajcarske koja je započela kao savez sela u planinskim dolinama zarad uzajamne pomoći u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. U prvoj slučaju decentralizuje se samo ono što mora, dok je centralizacija podrzumevano početno stanje, a u drugom slučaju je potpuno obrnuto.
Uopšteno govoreći, aparat sile (vojska i policija) i sudsko-upravni aparat su obično centralizovani, kao i sistemi zdravstva i socijalne zaštite, dok su ostali poslovi u određenoj meri prepušteni lokalnom nivou vlasti, mada i ovde ima brojnih izuzetaka i primera koji odstupaju od pravila.
U velikom broju zemalja manje jedinice prilagode svoje zakone lokalnim osobenostima i specifičnostima ekonomske i društvene situacije. Jer ako se donosi jedno pravilo za sve, prilično je sigurno da ono neće odgovarati podjednako svima. Rešenje je da se upravnim jedinicama ostavi mogućnost da sama donose odluke o velikom broju pitanja.
Ljudi i brojevi
Dok se dosta pisalo o ekonomskim ili političkim razlozima za decentralizaciju, često se zanemaruje jedan važan psihološko-filozofski momenat, a to je da se veliki brojevi posmatraju apstraktno i teorijski. Birokrate koje sede u svojim kancelarijama i donose odluke o, na primer, pravilima za upravljanje otpadom ili visini akciza na gorivo, bave se brojevima a ne ljudima. Ne može se sve svesti na podatke, a na lokalnom nivou se to najbolje vidi.
Zanimljiva ilustracija toga dolazi nam iz knjige Antifragility Nasima Taleba (prevedena je i kod nas kao Antikrhkost u izdanju Heliksa) gde Taleb tvrdi da je pojava diktatora u maloj zajednici prilično teška jer postoji uzajamno-povratna sprega „neko koga viđate nedeljom u crkvi osećaće nelagodu zbog svojih grešaka — i biće odgovorniji za njih. Na malom, lokalnom nivou, telo i biološka reakcija će ga usmeravati da izbegne nanošenje štete drugima“ (slobodan prevod).
Nasuprot tome, „na velikom nivou, drugi ljudi postaju apstraktni predmeti; zbog nedostatka društvenog kontakta sa zainteresovanim stranama, mozak državnog službenika upravlja brojevima, tabelama, statistikama i teorijama.“
Kao što je Erih Remark u svom romanu Crni obelisk primetio: Smrt pojedinca je tragedija; smrt miliona je statistika. Norme ponašanja menjaju se kako se približavamo vrhu: na samom dnu, gde se svakodnevno odvijaju neposredne interakcije, ljudski život ima ultimativnu vrednost; dok na samom vrhu vlasti preovladava utilitaristička kalkulacija.
U centralizovanim državama državne službenike uglavnom zanimaju brojevi, a ne stvarni ljudi, za razliku od onih na lokalu. Istorijski gledano, ljudi su sve do skora živeli uglavnom u malim zajednicama (porodičnim zadrugama, bratstvima i plemenima) gde su postojali prilično jasni odnosi čime je svaki član imao ne samo moralni nego i praktični podsticaj da donosi određene odluke, pošto je bilo lako videti ko zabušava (problem slepog putnika iliti freeriding) jer je zajednica bila dovoljno mala da su se svi međusobno poznavali.
Decentralizacija politike
Decentralizacija se ne sprovodi samo osnivanjem i delokrugom subnacionalnih upravnih jedinica – u našem slučaju gradova i opština, te autonomnih pokrajina (ili pokrajine), već je to moguće uraditi i drugim sredstvima. Prvo na listi svakako bi trebalo biti decentralizacija političkog sistema promenama pravila koji se tiču izbora.
Centralizacija politike proishodi iz izbornog sistema, gde se cela zemlja posmatra kao jedna izborna jedinica sa proporcionalnim načinom izbora. Glasači glasaju za zatovrenu partijsku listu, i ne mogu da utiču na to ko će se naći na ovoj listi, kao ni to ko će zapravo na kraju i obavljati funkciju narodnog poslanika u Skupštini. Posledica ovog sistema jeste raskidanje veze između glasača i poslanika – oni više nisu predstavnici svojih birača, već predstavnici svoje partije, pošto ih na položaj postavlja partijska vrhuška.
Decentralizacija politike morala bi da se sprovede promenama izbornog sistema, koji bi morao da poprimi neke oblike većinskog izbornog sistema – možda ne u potpunosti kao što je to slučaj u izbornim sistemima Velike Britanije (i Komonvelta), ali bi bilo kakav iskorak u tom pravcu bio dobar porez – na primer, uvođenje preferencijalnih glasova (da birači pored toga što glasaju za partiju, odlučuju i o tome koji kandidat tih partija će biti poslanik u parlamentu) ili međovitog sistema (gde se polovina poslanika bira direktno, a polovina proporcionalno, kao šti je to bio slučaj u Vojvodini).
Decentralizacija ekonomije
Decentralizacija ekonomije podrazumevala bi dve stvari – prva je završetak privatizacije. Postoje brojna preduzeća u državnom vlasništvu za koja ne postoji nikakav koncept u ekonomskoj teoriji koji to opravdava. Dok je javno vlasništvo razumljivo u komunalnim poslovima (vodovod i kanalizacija, odnošenje smeća) ili prirodnim monopolima (prenos električne energije ili železnica), to sigurno nije slučaj sa državnim bankama, osiguravajućim društvima i mobilnim operaterima, kao što su Poštanska štedionica, Dunav osiguranje ili Telekom Srbija.
Slično je i sa različitim ćerkama-firmama EPS-a koje se bave uslugama obezbeđanja objekata, građevinskim radovima, kao i sa Resavicom, rudarskim preduzećem koje praktično živi od subvencija jer su joj rudnici presušili. Ovime bi se značajano smanjila mogućnost političarima da raspolažu značajnim resursima – da nagrađuju poslušne funkcionere čelnim pozicijama, manje važne delove glasačke mašinerije radnim mestima u javnom sektoru, a sebi bliske biznismene unosnim poslovima sa ovim preduzećima.
