Zašto nemamo radne sudove u Srbiji?

0
329

Kako bi se ubrzalo rešavanje radnih sporova i poboljšao nivo radnih prava potrebno je ponovo uspostaviti sistem specijalizovanog radnog sudstva koji je ukinut 1992. godine.

Brže i jeftinije rešavanje radnih sporova su u interesu radnika, poslodavaca i sindikata. Nažalost, praksa u Srbiji je sasvim drugačija pa su radni sporovi simbol sporog i dugogodišnjeg mrcvarenja po sudovima što je pre svega štetno za radnike i radnice, i to samo ukoliko imaju dovoljno novca da „ulože“ u pokretanje tužbe i plate skupe takse. Dodatno, radne sporove mogu da pokrenu samo zaposleni, odnosno oni koji imaju ugovore o radu, pa tako veliki broj radnika ostaje uskraćen za mogućnost da pred sudom odbrani svoja prava.

Prakse vansudskog, mirnog, rešavanja sporova ili prevencija radnih sporova, nisu dovoljno zaživele pa i dalje većina sporova završava na sudovima. U nedostatku specijalizovanih radnih sudova radni sporovi u Srbiji se rešavaju u sudovima opšte nadležnosti uz primenu pravila parničnog postupka. Pored pomenutih problema koje sa ovakvim rešenjem imaju radnici ono stvara i prekomernu opterećenost sudova opšte nadležnosti i vodi ka slabijem poznavanju radnog prava među pravnicima.

U diskusijama o radnim pravima često se pominje kako je potrebno vratiti specijalizovano radno sudstvo, koje je ukinuto još 1992. godine. Da je radne sudove moguće ponovo uspostaviti u Srbiji veruju Mario Reljanović i Jovana Misailović iz Instuta za uporedno pravo koji je nedavno publikovao njihovo istraživanje „Rešavanje radnih sporova“.

U ovoj publikaciji smo našli neke od odgovora na pitanja o radnim sudovima koja nam naši čitaoci često postavljaju.

Moguće je uspostaviti radne sudove

Pored izmena u radnom pravu, građansko procesnom pravu i sistemu organizacije sudova, potrebno je i dosta političke volje, ali radne sudove je moguće uspostaviti u Srbiji.

Za uspostavljenje specijalizovanih sudova mogla bi da se iskoristi postojeća mreža sudova, smatraju autori ove publikacije. O radnim sporovima bi u prvom stepenu odlučivali osnovni radni sudovi, dok bi u drugom odluku donosili apelacioni radni sudovi, a njihova sedišta bi odgovarala sedištima sadašnjih osnovnih i apelacionih sudova. Nadležnost ovih sudova i u prvom i u drugom stepenu bi se odnosila na sve vrste radnih sporova – povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa, o pravima, kao i o obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa.

Autori publikacije predlažu da radni sudovi budu nadležni i za sporove povodom obaveznog socijalnog osiguranja i pravne kolektivne sporove, dok bi interesne kolektivne sporove rešavali samo izuzetno.

Da Vas podsetimo:  Vučić ponovo pokazuje koliko prezire radnike i radnice – 300 evra je sramota

Važno je istaći da bi sudska zaštita bila omogućena svakome ko učestvuje u procesu rada, odnosno svim radnicima bez obzira da li su zaposleni ili radno angažovani i ne bi se uslovljavala pravnim osnovom angažovanja ili nepostojanja angažovanja. Prema aktuelnim rešenjima samo zaposleni, odnosno oni u radnom odnosu, mogu pokretati radne sporove čime veliki broj radnika i radnica ostaje bez ove mogućnosti.

Pokretanje radnog spora bi bilo besplatno za sve strane u sporu.

Ovo je veoma značajno ukoliko se u obzir uzme sadašnja praksa u kojoj se pojavljuje niz apsurdnih situacija – recimo da zaposleni koji tuži poslodavca zbog neisplaćenih zarada mora da plaća sudske takse za pokretanje postupka – iako baš zbog neisplaćivanja zarada nema dovoljno para za tako nešto.

Radnim sudovima bi, prema ovom predlogu, predsedavala sudska veća sastavljana od profesionalnih sudija i sudija porotnika koje bi delegirali socijalni partneri – sindikati i poslodavci. Takvo tročlano veće bi u suštini reflektovalo odnose kakvi inače postoje u procesu rada, a pored toga što je domaće sudstvo u prethodnim decenijama imalo iskustvo sa sudijama laicima, takav sistem ima svoje pozitivne rezultate u drugim evropskim zemljama.

Kako bi se održavali kratki rokovi procesa i izbeglo nagomilavanje predmeta u sudovima, broj profesionalnih sudija i sudija porotnika bi bio usaglašavan sa prilivom predmeta u sudove. Početni broj sudija bi se odredio na osnovu analize radnih sporova u prethodnih deset godina, a njihov broj, kao i broj tehničkog osoblja i prostornih kapaciteta, bi se uvećavao u skladu sa potrebama i prilivom predmeta na godišnjem nivou.

Vrhovni kasacioni sud Srbije; Izvor: Wikimedia Commons

Radni sudovi u drugim evropskim zemljama

Nemački radni sudovi predstavljaju model prema kojem bi se takav sistem mogao stvoriti i u Srbiji. U toj zemlji oni postoje od 1926. godine i sastoje se od tri nivoa – osnovni kojih ima 122, apelacioni koji su organizovani na državnom nivou i Savezni (Vrhovni) kao treći nivo zaštite radnih prava. Iako sistem radnih sudova u Nemačkoj važi za primeran i on je bio ugrožen prethodnih godina pokušajima da se, radi navodnih ušteda, radni sudovi reintegrišu u redovni sudski sistem, što se za sada nije desilo.

Da Vas podsetimo:  Akademici pisali ministarki Mihajlović, traže preispitivanje projekta Jadar

U Velikoj Britaniji od 1996. godine postoje radni tribunali. Oni funkcionišu kao nezavisna sudska tela, kojih ima preko 100 na teritoriji Engleske i Velsa, a svaki je nadležan za posebnu vrstu sporova. Tribunali su organizovani na dva nivoa (prva i druga instanca), a dalje žalbe se mogu podneti Apelacionom sudu. Kako bi se sporovi rešavali brzo o određenim predmetima se može odlučivati i u redovnim sudovima.

Jednu od najdužih tradicija specijalizovanog radnog sudstva ima Francuska u kojoj još od 1806. godine postoje tribunali za rešavanje radnih sporova. Ovaj sistem karakterišu laički radni tribunali, tzv. Savet pravednika, koji je poslužio kao model mnogim zemljama uključujući i Srbiju koja će takav model primeniti 1912. godine. Radni tribunali u Francuskoj su podeljeni na pet specijalizovanih odeljenja koja pokrivaju različite oblasti, a u državi postoji 210 ovih sudova. Zakon u ovoj državi predviđa obavezan postupak mirenja pred posebnim odborom pre pokretanja postupka rešavanja spora, a odbor za mirenje se sastoji od sudija porotnika, odnosno predstavnika zaposlenih i poslodavaca. U drugom stepenu odlučuje apelacioni sud u kojem su zastupljene samo profesionalne sudije.

Skandinavski pravni sistem velike nade polaže u kolektivne radne ugovore, odnosno u dogovor između socijalnih partnera. Tako je u Finskoj osnovan radni sud za rešavanje kolektivnih radnih sporova još 1947. godine – odluke ovog suda su konačne i na njih nije moguće podneti žalbu. Individualni radni sporovi su ostavljeni u nadležnost opštih, redovnih sudova, a žalbe je moguće podneti apelacionom sudu.

Slovenija je po pitanju organizacije sudstva u oblasti radnih sporova napredovala znatno više od ostalih republika nekadašnje zajedničke države i mogla bi služiti kao primer i Srbiji. Zakon u toj državi predviđa tri prvostepena radna suda i jedan socijalni, a osnovani su i posebni apelacioni sudovi koji rešavaju u postupku po žalbi na odluke prvostepenih sudova. U trećem stepenu odlučuje Vrhovni sud koji ima posebno odeljenje zaduženo za radne i socijalne sporove.

Tradicija radnih sudova u Srbiji

U Srbiji se specializovano sudstvo za radne sporove prvi put pojavljuje 1910. godine Zakonom o radnjama. Istina tada još uvek nije bilo profesionalnih sudija za radne sporove koje će stupiti na scenu 1931. godine čime je otvoren put za institucionalni razvoj profesionalnog radnog sudstva u Kraljevini Jugoslaviji.

Da Vas podsetimo:  Od Vesića do superheroja i nazad

Uspostavljanje socijalističkog sistema nakon Drugog svetskog rata donosi i promene u pravnom sistemu. Jedna od osnovnih promena kada su u pitanju radni sporovi jeste pitanje strana u postupku – u slučaju individualnih sporova nasuprot radnika se nalazila država kao poslodavac, odnosno vlasnik preduzeća. Do 1948. godine rešavanje individualnih radnih sporova je bilo u nadležnosti opštih sudova a sudsko veće je bilo sastavljeno od troje sudija ali bez predstavnika radnika i poslodavaca.

U periodu od 1948. do 1950. godine individualne radne sporove su rešavale socijalističke komisije za radne sporove koje su uključivale dva predstavnika sindikata i dva predstavnika poslodavca odnosno narodnih odbora. Sve do sedamdesetih godina, odnosno osnivanja sudova udruženog rada za radne sporove su bili nadležni opšti sudovi.

Uspostavljanje samoupravnog sistema šezdesetih i sedamdesetih godina u Jugoslaviji dolazi i do značajnijih promena u pravnom sistemu. Kada su u pitanju radna prava i radni odnosi osnovna promena se ogledala u tome da ni država ni poslodavac više nisu bili imaoci prava svojine nad sredstvima rada. Društveno-radni odnos se stoga uobličava između samih radnika kao vlasnika radne snage ali i sredstava za rad. Radni spor u tom kontekstu nastaje između radnika i organizacije udruženog rada koju čine radnici neke radne jedinice.

U procesu institucionalizacije samoupravljanja Zakonom o sudovima udruženog rada oformljeni su istoimeni sudovi koji u svoju nadležnost dobijaju rešavanje sporova iz radnih odnosa kao i rešavanje sporova o drugim samoupravnim pravima i obavezama radnika. Ovim sudovima je uvek predsedavalo sudsko veće a većina sudija su bili laici koji su birani iz redova radnih ljudi i građana kojima tim izborom nije prestajalo svojstvo radnika u udruženom radu ili državnom organu – cilj je bio da se znanja stečena u sudnici preventivno koriste radi sprečavanja sporova u svakodnevnom radu. Pored laika veće su sačinjavali i profesionalne sudije i diplomirani pravnici.

Neosporno je da u Srbiji postoji dovoljno znanja i iskustva po pitanju specijalizovanog radnog sudstva, a uporedno pravo pokazuje da su u savremenom kapitalističkom uređenju ovakvi sudovi nužni. Neosporno je i da za njima postoji velika potreba kako bi se podigao nivo radnih prava, ostaje nam da vidimo koji akteri su spremni da pokrenu i ostvare uspostavljanje sistema radnih sudova.

izvor:http://masina.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime